Мементо

Миладин Шобић

Пјесник студентске собе

Јован Крушић, Никшић

Омаж Миладину Шобићу можда није умјесно почињати годином рођења, јер још од времена када је његова музика постала јавна у њему се препознао глас који ће надживјети мноштво генерација. То би могло да значи да је у својим пјесмама достигао онај статус класичне мелодије, какав се преноси с кољена на кољено као нешто што траје од прапочетка. У времену гдје је упитно шта је музика, која музика, култура слушања музике, Шобић путује улицама Никшића. При сваком сусрету, чује се чувена реченица свих нас: „Ено га Шобић.“

Третирамо га као нешто одвојено од нас самих, недодирљиво.  

Многи су писали о Шобићу, наглашавали да је један од највећих губитака југословенске музике тренутак када је Шобић окачио „гитару о клин“. Ђорђе Балашевић је у том чину видио и лични пораз. У ствари, никада се истински нисмо запитали како је то када умјетник заувијек силази са позорнице. Беким Фехмиу је након свог иступа заћутао и Бранка Петрић је описивала да се он затворио у соби, дјеца би привирила на врата и видјела да он сједи и ћути.

Не могу да замислим како је то било код Шобића. 

Позорница на којој се нашао Шобић била је прилика да се комуницира са публиком, да публика може да осјети како она није само нијеми посматрач. Сваки слушалац пронашао је мјесто и добио простор да у себи пробуди оне племените особине, за које је потребна посебна гитара.

Пјесма „То сам ја“ појавила се 1975. године. Она је незванична студентска химна у Дубровнику. Они „савременији“ који воле Шобићеву музику исто тако преферирају „Ајшу“ и враћају се у студентске дане који нас љуљаше „као море барку“. Носталгично се враћамо тим љубавима, непроспаваним ноћима за карташким столом, ружним студентским собама. Свакако, неминован је компаративни фактор из његових пјесмама и садашњег времена. Уочили би да ту „десетку из другарства“ ријетко дајемо.

 Шобић је објавио два албума, „Ожиљак“ и „Умјесто глупости“. Трећи албум је био спреман, али он није угледао свјетлост дана. У ова два албума налазе се највеће пјесме овог никшићког кантауора. Шта је карактеристично за Шобиће пјесме? Критика уочава како читалац препознаје да постоји једна непомирљивост са чињеницом да познати никшићки кантаутор је себе уписао (на другачији начин) у „клуб 27“. Мухарем Баздуљ је записао да се у његовим пјесмама препознаје „искреност, наивност и елементарно поштење младости неиксварене цинизмом и компромисима, посебно у пјесмама у којима се, као, свјесно покушава бити духовито мудар“. Познати рок критичар Петар Јањатовић објавио је „Илустровану ЈУ рок енциклопедију“, у коју је уврстио Шобића.Изјавио је: „Акустична музика је и код нас и у свијету тих раних седамдесетих обиљежила популарну музику. Карактерисале су је емотивне мелодије и текстови поетске снаге. То су управо особине које красе Шобићеве пјесме. Он се током кратке каријере на присан начин обраћао вршњакињама и вршњацима. На сву срећу и сљедеће генерације су такође изњедриле његове, много млађе вршњаке, који његову музику (п)одржавају до данашњих дана.“

Када се појавиo албум „Умјесто глупости“ дао је неколико интервјуа.

Године 1982. Шобић је дао један интервју и рекао да он није музичар који се додвора генерацији, већ се ради о једној природности и текстовима који афирмишу тему људске племенитости, хуманости.

Габор Ленђел је врло важна фигура у стваралаштву Миладина Шобића. Ленђел је био продуцент и аранжер оба албума која су објављена за „Дискос“. Ту се десило и пријатељство, али сарадња је била врло необична. Како је Габор Ленђел описао сарадњу коју су они имали:

„Тешка срца је прихватао када сам му неке пјесме скраћивао или му предлагао да скрати текстове. Био је сувише везан за сваки стих. Једном приликом када сам му рекао да је пјесма сувише дуга и да би требало да је скрати, расплакао се и рекао ми је да му одузимам дијете. Међутим се испоставило да сам био у праву и послије је то признао.“

Шобић се креће улицама Никшића, у ауту које је зрело за отпад. Ријетки су они који желе да се сликају са њим, али је он неко ко не жели било какву врсту јавног иступа или рекламирања. На неки начин постоји зазор од помисли да приђеш некоме ко је поставио границу између приватног и професионалног. То је потппуно прихватљиво и нешто што његову публику држи на оном мјесту које она заслужује. Сигуран сам да би се идеал сваког поштоваоца Миладина Шобића урушио када би упознао човјека од крви и меса.

Судбина Миладина Шобића изашла је из неке приче, романа. Буковски има једну пјесму у којој каже:

„а шта да су стрељали Достојевског?“

Пред Шобићем је био свијет, тек је почео да живи и ствара. А шта да је наставио?

У једном инервјуу из 1982. на констатацију новинара да је то човјек без адресе, како живи у ходу и на питање има ли снаге, одговорио је:

„Снагу сакупљам у контактима са људима. Из тих сусрета и настају моје пјесме. Ја све моје пјесме могу људима да покажем и нимало се не уплашим да ће то промијенити један мој мир, један мој начин хода кроз живот. Колико год сусрети са људима били овако лијепи, ја ћу увијек имати снаге и увијек остати овакав. Наравно, са гитаром у руци.“

          Кад стигне градски аутобус

          можда сиђе Марија...