Блог

У име народа Живко Николић

Јован Крушић

Биографија Живка Николића могла би да се погледа као нешто што је фикционално по природи. Ова биографија почиње годином смрти самог аутора а завршава се у неком облику митске приче. Писци ће рећи да се Живко Николић родио у земљи какву није желио, какву није замишљао и на тај начин би објаснили оно питање које се често чује: „Шта би Французи, Енглези, Њемци дали да су имали једног Живка?“. Формиран је у земљи којој је припадао, а када је почео да размишља као мисаоно биће, разбио је све табу теме које су нарушавале стубове те државе, „чојство и јунаштво“ нашег морала, па је постао једна врста онога што не желимо да видимо. У тешким тренуцима за цјелокупну умјетност доживљавамо тугу што Живко није са нама, јер толико је материјала за снимање, а то може само Живко.

За живот Живка Николића могу се пронаћи штури подаци. Рођен је у Никшићу 1941. године, завршио умјетничку школу у Херцег Новом, умро 2001. године. Између? Између је боље да не зна било шта, јер нема потребе да читамо биографију неког човјека који није освојио Оскара, Нобелову награду или неки орден, па да сви кажемо: „Части ми, милији ми је но да сам га ја добио.“ (као у филму „У име народа“).

Филмови Живка Николића представљају богатство, којем би позавидјеле многе земље. Почео је са кратким играним филмовима, да би први дугометражни играни филм Бештије добио Златну арену на Филмском фестивалу у Пули, а 2016. уврштен је у културно добро југословенске кинотеке. Мотив који се отвара јесте мотив љепоте, који кореспондира са народном поезијом. Тематски посматрано, мотив љепоте у филму Бештије доноси једну врсту ренесансе, али не онакву каква се очекује. Љепота са собом носи љубав, дивљење, поштовање, али и проклетство, а то проклетство Живко је препознао у нашем менталитету. У судару ренесансог и патријахалног, традицјоналистичког и конзервативног живота и свијета човјека нема побједника. Прије свега то је филм о самоћи и људима који чине зло у контакту са љепотом. Двострука слика човјека присутна је, али је наш човјек не признаје, али једино кроз признање, спознају сопственог двоструког морала, моћи ће да доживи катарзу. Како је рекао у интервјуу за овај филм није размишљао о реакцијама док је радио на филму, да не прави филм за публику, али му је битно да направи интеракцију са што више људи. То само потврђује Шопенхауреву мисао да не пише „ради писања“, па тако и Живко не пише ради Публике.

Касније су на ред дошли између осталог: Јована Лукина, Смрт господина Голуже, Лепота порока, У име народа и серије Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо и Ориђинали.

Критичари ће речи да је врхунац Живковог стваралаштва управо Ђекна. Из разлога што се може тумачити из више аспеката (социолошког, културололошког, антополошког). Ако посматрамо из социолошко-антрополошког угла, приказује се једна затворена, традиционална породица у црногорском селу, у којој владају постулати једне патријахалне породице, гдје се зна ко је „глава породице“ а зна се и улога жене. Препознајемо једну статичну породицу која на један „бекетовски начин“ осликава потпуни апсурд живота и на тај начин урушава саму себе. С друге стране, лик сина је тај коме је потребна потврда с очеве стране, али добија једну врсту сатисфакције и подршке у лику мајке (типично за црногорски менталитет). Наравно, препознаје се судар традиције са модерним временом што је одлика Живкових филмова и серија. Треба нагласати да је Живко због ове серије имао много проблема и да је јавно био нападан, уз тврдње да је ниподаштавао менталитет Црне Горе и Црногораца, који су се огледали у чојству и јунаштву, правичности, храбрости.

Они који боље познају Живкове филмове рећи ће да је Лепота порока обиљежила живот овог великог редитеља. И тај филм тематски се бави односом традиције и модерности и неће се направити неки отклон од својих претходних остварења. Препознаће се криза мушког идентитета и мушки идентитет у различим културама. Филм неће осудити једну или другу страну, али ће поставити питање морала и ко га одређује.

Тај мотив морала јавиће се касније у још једном филму У име народа. Само што ће се у том филму криза мушког идентитета надомјестити позицијом власти. Позиција моћи даје ти легитимитет да чиниш све што пожелиш под паролом у име народа. Овај револуционарни поклич послужио је моћницима да чине зло, па се поставља питање да ли се суди за народ или против народа. Народ и појединац су испред идеологије, али шта се дешава кад идеологија постане важнија од човјека? Ту ће се појавити лик Милутина који, као Дон Кихот, води борбу за истину и правду. Човјек који посједује моралне квалитете остаје досљедан својим увјерењима и убјеђењима да је истина логична, једноставна а није свјестан да се бори са вјетрењачама. У тренутку када може да искористи позицију коју би Макс пожелио, он и даље остаје карактер, пријатељ, лојалан. На крају ће и онај за кога се борио, чији углед је желио да сачува, бити човјек идеологије, одан партији и потврдити да се зло може оправдати вишим циљем. Сама чињеница да се радња филма дешава након Другог свјетског рата, гдје се очекује правда, истина, слобода, Николић је на крајње мистификован начин оставио простора гледаоцу, читаоцу, да доведе у везу све идеологије, па тако фашизам и комунизам који су овјде тјесно повезани. Милутин је на неки начин дјеловао као Мерсо (не у потпуности), не увиђајући гдје је његова кривица, а истина, која би требало да је логична, је апсурдна и непримјећена. За овај филм је и сам рекао да је другачији, херметички затворен. Сам је споменуо да су многи због овог филма имали проблема и „дигло се много прашине“, али појавила се „Жута греда“ и на неки начин су га оставили на миру.

У једном разговору је рекао да сваки корак напријед, свако одступање од традиције може одвести у неизвијесност. Његов живот је управо такав, пун контраста, неизвијестан. Из Озринића носи „најљепше и најсуровије приче“. То је потребно рећи, јер Живку се нису замјериле лијепе приче, већ оне сурове, које су у филмовима изгледале увјерљивије.

Зашто се данас ријетко спомиње име Живка Николића? Сваки пут када погледате неки његов филм и препознате себе, можда ћете увидјети због чега га не воле и какве реакције побуђује међу публиком. Ако бих могао

неки епитаф поставио на гробу Живка Николића, била би то мисао Артура Шопенхауера:

„Но ја радосно гледам на оно што сам учинио,

Необманут никада оним што су други рекли.“