Естетика

Представљање невиности из Раја

Aутор: Јоргос Кордис

Свет икона Тодора Митровића

Излагање икона у уметничкој галерији крије у себи опасност да оне изгубе своју сврху и смисао, осим уколико то није покушај да се помоћу икона обликује простор и да се промене његове димензије. Да сâм простор галерије постане садржај, а не да садржава. Да се простор рашири и отвори, попримајући целовитост [καθολικότητα] храма, димензију Цркве. То је, међутим, тешко и сликар може да учини такав покушај само симбoлично. Може да тежи ка томе само као за смислом и значењем, имајући као једино оруђе своје иконе – њихову снагу или њихову слабост.

Тодор Митровић се овом својом изложбом усуђује на такав тешки подухват. Тежи да у малом покаже велико и, штавише, жели да створи сликарски простор и време у којима учествује и посматрач као поштовалац његових икона. Митровићев простор и време представљају дистанцу између два лика или, боље рећи, два крајња стања једне Личности која је преобразила људску историју и дала јој нови смисао, односно Христа који се жртвује и Христа у слави. Између ове две димензије истовремено се и креће и стоји историја личности која је позвана да учествује у радости живота, који има смисла само као стање заједничарења [κοινωνίας]. Мученици, подвижници, песници, јерарси, покајани цареви, јуродиви и мудри у Христу.

Реч је о низу личности које држе у времену тајну покајања, жртве и Васкрсења, односно тајну љубави и живота. Због тога овај низ Митровићевих икона не представља пуко низање уметничких представа [μονάδων], него икону живота као јединства и заједничарења.Тешко је да неко направи изложбу од малих икона са насликаним појединачним ликовима. Да оствари уметнички смисао само са ликовима светих, а да се не изгуби у концептуалном минимализму и интелектуалним маглинама. Тешко је да се пренесе на посматрача осећај величанства заједничарења личности, који даје смисао љубави и животу и чини га истинском радошћу. Тодор то постиже, тако да његова изложба представља препоруку која превазилази стандардне изложбе икона.

Он успева да непосредношћу, пуноћом и естетском чистоћом понуди икону Цркве као заједницу личности. Не губи се у детаљима, који би помрачили суштинску особеност иконе, а која јесте заједница и учешће [μέθεξη] свега у Христу, који све сједињује и све оживљава у Својој заједници.Мале иконе, хармонија [κοσμήματα] која у својој малешности описује светитеље као истинске личности. Једноставно, непосредно и природно. Свете, који отворених очију посматрају нову твар и радују се, без сентиментализма и непотребног лиризма.

Тодорови светитељи су као деца коју је Христос поменуо као узор какви треба да постанемо да бисмо учествовали у Царству Небеском. Одбацили су све што је сувишно, све што је непотребно на њиховом путу и као сиромашни богаташи стоје очишћени у збору светих, задобијајући смисао [λόγο] свог постојања од два Христова „лика“ који показују пут који историја треба да следи како би се ослободила. Једноставност, смирење, учествовање у целовитости [καθολικότητα] живота, јединство, а не раздељеност.

Посредством својих икона, на уметнички начин, Митровић се приближава тајни заједничарења и дотиче је својим рукама, хвата је, те су стога његове иконе рукотворене и истините. Он то остварује бојама и линијама, призивајући у радост која исцељује од болести распарчане историјске стварности. Артистичка поставка икона Тодора Митровића обликује аутентично лице једног света који поново налази свој смисао [λόγο] и свој однос. Да би остварио све ово, Тодор за полазиште има пре свега материју. Узима у руке и ствара нове материјале, нестандардне за сликање икона. Прави предмете са својством рукотвореним, рекао бих земљаним, које подсећа на глину коју је Бог узео да би створио човека.

Само уз такав материјал, са једноставношћу глине, могао је да смести чистоту постојања светих. Због свог материјала, његове иконе одишу смирењем, једноставношћу, светошћу и свештеном доличношћу. Затим, и његове линије задобијају аналогни карактер. Избегава вешто повлачење потеза, бирајући „невешто“ повучене линије, које личе на цртеже древних ловаца у пећинама или на дечије имагинације. Ломи ореоле, сабија их, чинећи да и они одговарају земљаности, којом одише целокупно његово уметничко стваралаштво.

Минимализује пластичност, бирајући да готово увек слика на чистим бојеним површинама, као да се игра, а не као да жели да сагради грађевину, високу и импозантну. Ова игра његових линија наликује дечијем срицању или цвркуту безбрижних птица, које се не плаше да потроше своје време у радовању, без неког објективног, важног циља. Снага ове чедности, која се постиже линијом, завршава се бојом. Боје чисте, грубе и понеки пут чудне, сусрећу се и заједно играју „игру Преображења“ света црно-белог у свет безбрижан и једноставан, који не осећа кривицу због своје радости.

Апсурдност, којом често одише његова колористичка палета, превазилази се једноставношћу којом решава њихов међусобни однос. Резултат тога је да посматрача среће икона радосна и ослобођена терета и великих аспирација. Митровићеве иконе су управо оно што он тражи. Обликовање невиности из Раја, повратак у једноставност светлости. Уметничка поставка Тодора Митровића, који излаже иконе-украсе, представља један предлог како данас у постмодернистичком свету може да функционише икона изван храма, а да не изгуби своју функцију.

Ова изложба показује како живот још увек може да се остварује око игре, око дечије невиности, која без дубљег размишљања сабира и сједињује све. Само зарад љубави.

Текст: каталог за изложбу Тодора Митровића у Галерији УЛУС-а, Београд, 2011.

Фотографије: sacredmurals.com