Матрикс

(Трактат о еволуцији кризе смисла)

Како је гас отишао на макс

Стефан Басарић

Пропаганда је стара колико и само људско друштво и има надљудску моћ прилагођавања – пропаганда је камелеон. Спектар могућности распршивања пропагандних порука, биле оне политичке, конзумеристичке, активистичке или какве год, никада није био толико добро развијен, доступан и надасве ефикасан. А пропаганда је, ако је озрачена индивидуа није свесна, у стању да радикално измени свест појединца, групе, па (зашто да не?) и народа и наведе их да мисле и чине нешто за шта нису мислили да су способни.

Да би се лакше разумела узрочно-последична веза између онога што се сада дешава и онога што је ту и такву, садашњост произвело, потребно је вратити се у средину осамдесетих година прошлог столећа када полако почиње да слаби економска моћ у држави, када се разгоревају националистичке идеје у свакој од бивших република када обичан грађанин више не може да ужива плодове свог рада као раније. Године се слажу у линеарном току, дешава се рат – врхунац бесмисла - и после рата наступа декаденција у свим сферама друштвеног и приватног живота, која прети да прогута све пред собом, а најпре најмлађе нараштаје, као најлакше жртве. Када се кућа руши, последњи пад на тло дочека кров, па је, тако посматрано, јасно да је најпре на удару економија, односно економска стабилност и сигурност (које су гаранција основног људског достојанства јединке), па остале структуре које служе унапређењу квалитета живота. Све се завршава културом која се може посматрати као кров куће у фази рушења.

Како би се параграф о пропаганди повезао са темом овог критичког огледа потребно је позабавити се иницијалном капислом која је идеју о овим редовима и покренула – периферним видом ухваћена је сцена са дечјег игралишта; изузетно мала девојчица се спуштала низ тобоган певушећи „мала је у гасу/само прати моду“ у присуству мајке чији је поглед био прикован за светлећи екран мобилног телефона.

Неоспорно је да је музика одувек имала изузетан значај за друштво јер се уз музику и слави и тугује и рађа и умире – генерално је велики низ свакодневних активности обојен присуствомнеке музике, и у томе нема ништа погрешно, штавише. Међутим, музика је, као и остале уметности, моћан алат уколико се њен садржај и форма желе конструисати тако да на нешто/некога утичу, дакле, музика може и јесте својеврсно пропагандно средство. Међутим, треба бити свестан технолошког напретка цивилизације у последњних двадесетак година која је са собом донела бројна олакшања у животу индивидуе, али ју је исто тако ставила у ситуацију где је подложнија разнородним облицима и механизмима манипулације. Друга важна појава јесте доступност бројних садржаја (content) на интернету апсолутно свима који желе интернету да приступес обзиром на то да је интернет данас више потреба и алат него луксуз. Е сада на сцену ступа случај девојчице с тобогана.

Домаћа, боље рећи балканска, музичка продукција разграната је према разним жанровима, стиловима и музичким правцима, али су најпопуларније оне нумере које се могу сврстати под заједнички именилац реп, треп и хип-хоп. Наиме, за ову анализу конзумиран је озбиљан контигент нумера горенаведених жанрова, али је довољно приступити Јутјубу, кликнути на trending и позабавити се музичким садржајима који су ту свакако доминантни. А то може малтене свако, па самим тим и дете од три или четири године, и ту се рађа потенцијални проблем.

Ова врста музике је екстремно популарна јер њени ствараоци убирају велике своте новца константним штанцањем новог садржаја, а добро је и људима иза Јутјуб платформе јер је велики број људи користи, а опет, добро је и ноћним клубовима јер диско-џокеји могу да миксују нове ствари – и тако се ствара зачарани круг креације, потрошње и зараде и у том су кругу углавном сви задовољни. Песме које доживе да се попну на trending листе, чији је број прегледа углавном већи од броја становника ове државе, јесу тамо с разлогом: имају заразан ритам, добру, успелу матрицу, заводљиве битове и оно најважније, текстови тих песама су изузетно лако памтљиви и готово заразни. А тешко је не доћи у контакт с том врстом садржаја јер је напросто свуда, од разгласа у локалној продавници, преко радио станица, до ноћних клубова и дискотека. Па је сасвим логично и очекивано да у контакт са тим садржајима дођу и најмлађи, они који своје личности тек формирају (а са њима и перцепције света и системе вредности), они који упијају све садржаје око себе (ма какви они били) и напослетку они који углавном немају избрушено критичко мишљење као апаратуру којом ће направити отклон од онога што се у тој врсти музике пропагира. Пропагирати (од италијанске речи „propagare“) у основи значи ширити, а у другим дискурсима и заступати, подупирати, заговарати и тако даље. Дакле, шта већина текстова тих најдоступнијих и најпознатијих нумера заступа и шта диже на пиједестал врхунских вредности у животу јединке којима би она, угледајући се на примере успешних и остварених музичара, требало слепо да следи?

Идеолошко-филозофски наратив у оваквим песмама функционише на три стуба, на светом тројству које чини сјајну комбинацију за продукцију мегахитова; на мизогинији, глорификацији материјалног (која поприма бизарне димензије) и пропоповедању/исповедању конзумације цигарета, алкохола и неизоставно наркотика. Требало би рашчланити ове идејне основе перфидне пропагандне машинерије која је увелико у процесу дезинтеграције појма смисла и вредности код најмлађих популација конзумената.

Важно је нагласити да видео-спотови, постављени на Јутјуб платформи, који прате ауторе у извођењу својих песама, у огромној мери доприносе продору идеје у прве слојеве свести, а потом и подсвести онога ко дешавања на екрану прати. Често су врло бљештави, сугестивни, набуџени и неретко прошарани крупним кадровима предимензионираних женских атрибута, скупоцених аутомобила, скупе одеће, познатих брендова алкохола и слично. Све је обично врло галантно и буржујски или је пак атмосфера видео-спота криминална, односно смештена на локалитете где је претпоставка да би обитавали маргиналци нашег друштва – криминалци, пробисвети и наркомани.

Суштински је изузетно тешко направити градативни ланац (блаже и оштрије) мизогиније и сексизма овде, али се у први план гура наратив естремне објективизације и сексуализације женског тела, а заправо женског бића јер је генерално жена представљена као пратећа фигура моћном, успешном, опасном мужјаку и служи му као неки трофеј, да је покаже пред другим мужјацима (као да је каква скупа ствар), да са њом копулира („некад јебем две у дану/једну у БГ-у, али другу у Лугану“) и да му, наравно, рађа потомке, додуше чешће је пласирана идеја о такмичарском приступу женама којим се дискредитује моногамна љубав као ретроградан концепт. Неретко су жене у спотовима представљене као секс лутке(дословно постоји спот у коме су три девојке третиране као пластичне лутке) или просто као део ентеријера/екстеријера. Оно што је занимљиво јесте да су испевани разни стихови о женским задњицама, грудима, уснама, коси („такво тело, бебо/ вија сваки бордел“), али је жена истовремено стављена у контекст у ком обавезно чини све како би служила мушком свету и мушким амбицијама („а ја морам да ти се свидим/бебо, бебо, бебо“). Тужна је чињеница да се и поједине извођачице у истом дискурсу односе према сопственом полу, телу и бићу, те долази до прећутне интернализације дискриминације жена као нечега што је прихватљиво, затим нормално, а на крају и пожељно, па тако постоје спотови где жене тверкују(„треси/треси/треси/треси/треси/ууу“)више од два минута док речи песме глорификују обликовану женску задњицу као да је ентитет сама по себи и сама за себе. Оваква појава није нова и није шокантна јер су се такви видео-спотови са сличним наративима појавили на Западу почетком века, с тим што је на ове поросторе тај тренд стигао касније и попримио екстремнији облик. Наиме, слобода говора је парадоксална појава с озбиром на то да је један извођач без икаквих проблема написао и дистрибуирао песму у којој постоје стихови „курва се курчи/па узмем да млатим је/јебига, мала је жицкала батине/све су бре равице“) – што се савршено уклапа у прежвакану причу после сваког насиља над женама,  а то је да су жртве насиље (у ком год облику) саме тражиле или изазивале; такорећи у држави која сваке године сахрани више од педесет жена које су жртве својих партнера, имамо оваплоћену тежњу за нормализацијом насиља као нечега што је дубоко укорењено у наш менталитет и просто то тако треба. Свака нормализација фемицида је изузетно малигна и опасна ствар. Да се закључити да је жена предмет (да, предмет) пожуде чија је улога да ужива у материјалним добрима („с  кесама из Луија ушла у АМГ је“) која јој је обезбедио мужјак и да му буде на располагању („са ногу две-три рокне/кад зовем, скокне/а када дође ту, ја окренем на бок је“) , какве год да су његове потребе.

Други аспект, можда и најдоминантнији у текстовима ове врсте музике, јесте аспект материјалног. Истиче се тежња ка материјалном као основна идеја водиља у животу данашњих генерација („мени треба кеш/а не љубав/на мојој руци дијамантска чука“), тачније пропагира се стицање новца који би се касније уложио у нешто скупоцено, од торбице, преко ручног сата, до стана и јахте (“у сепареу просипам флаше Белера/нови Роли ми сија ко бриљантин/сад види како возим бијелог БМВ-а/преко бијелог одела Гучи мантил“); овај је артист успео у једној строфи да ослика/изрекламира цео асортиман производа у којима ужива и који свакако имају функцију експликације његовог положаја моћи. Важно је истаћи да начин стицања тог баснословног новца, који би се даље инвестирао у конзумеризам до бесвести није упитан („откад сам се родио/ништа нисам имао/на улици се цимао/крао кола и дилов'о/ако хоћемо да имамо/морамо да мафијамо“); наиме, нигде се не спомиње поштен рад, марљивост или сличне вредности кроз које човек такође може да стекне. Или је порекло новца непознато или је ктитор идеје тај новац стекао криминалом, отимањем или коцкањем (неретко су реализацију видео-спотова финансирале кладионице) и сличним методама, али тај сегмент заиста није важан – у појединим тренуцима се на радничку класу, на рад као такав, на ниже или средње слојеве друштва гледа с одређеном дозом гнушања и одбојности („нисам им'о пара/баш сам Индијанац/доручак јаја/ручак пребранац/сада сам на Дедињу/повраћам шампањац“). Кључан је, како време одмиче, чини се врхунски стваралачки поступак у писању текстова тих песама, а то је мантричко набрајање разноразних имена светски познатих марки и брендова, у недоглед; на тренутке цео тај процес делује као примитивно племенско дозивање бога кише, плодности или рата. А симпатичан је и однос између онога ко поседује материјална добра и самих скупоцених добара, да буде јасније, реч је о узнапредовалом стадијуму фетишизације материјалног. Ретке су нумере у којима нема ескплицитног спомињања чувених имена производа који су симболи луксуза и моћи, а важна је свакако и димензија визуелног, с обзиром на чињеницу да су кадрови обично испуњени скупим аутомобилима, крупним кадровима познатих брендова одеће („опанке заменио за џорданке“)  и неретко су снимљене велике количине новца, у разним валутама. Концепт је јасан – људско биће вреди онолико колико поседује и циљ његовог постојања јесте стицање, али то опет није домаћа измишљотина, таква су правила неолибаралног капитализма (све је ринг и свако је против свакога у бесмислено бескрајној трци за новцем) и овакав наратив је логична последица владајућих политичко-економским принципа у свету.Трећи наративни блок у оваквим песмама, свакако присутан колико и остала два, јесте онај који нормализује употребу алкохола и наркотика као нечега што је очекивано, подразумевано, па чак и неопходно – колико на нивоу свакодневног функционисања, толико и као основна потрепштина на журкама („цртај/ сеци/ вуци/ зови још“). Алкохол је неизоставан чинилац готово сваког текста, а врло често је представљен и као средство помоћу ког је лакше преживети стварности („па је појела аспирин/да се смири/па је попила мартини да оживи“). Поред тога, алудира се у бројним текстовима на дистрибуцију наркотика као на један устаљен, сигуран начин да се стекне капитал у овим временима. Неретко су видео-спотови обогаћени сценама у којима неко конзумира марихуану („о, о да/у крају се вари сканк“), коју утапа у скупоцен виски или пак вотку („од прошле године пијем/не знам кол'ко/откад те нема/виски залијем са вотком“), а постоје и бројне секвенце где је евидентно да учесници спотова користе нешто што би требало да симулира кокаин (ако је уопште и реч о симулацији за потребе спота). Дрога и алкохол глорификовани су до изопачене границе после које је сасвим нормално и очекивано у животу конзумирати их јер то тако иде, поготово на простору Балкана.

Овакве појаве на културној сцени нису ни нове ни нарочито шокантне, време тече наизглед линеарно, али филозофије и перцепеције света мутирају и увек се враћају и освајају јавни простор, али мало другачије него раније. Наиме, и деведесетих година је постајала музичка сцена која је промовисала брзину као својеврсну животну филозофију („Умри млад, буди леп леш“), било је и ту говора о алкохолу, дрогама и некој агресији, али у мањој мери, а и важно је нагласити чињеницу да тада алат за дистрибуцију таквих наратива није био развијен и доступан колико је то данас. Дизелаши као субкултурна група васкрсли су и реинкарнирали се у форми гасера и преплавили Јутјуб сцену, клубове, радио станице, али и дечја игралишта и најважније – школе. Нема ту ништа спорно, просто једна група људи производи музику, убира капитал за своје дело и то тако функционише деценијама уназад. Међутим, проблем лежи у природи наратива њихових нумера који просто делују као једна врста седатива на најмлађе. Иако је вероватно да тим ауторима то није примарни циљ приликом писања текстова песама, они значајно утичу на омладину и, народски речено, испирају мозгове идејама које су на претходним страницама обрађене. А то је (потенцијално) изузетно опасно за друштво јер се млади, у свеопштој безидејштини неолибералног капитализма у коме је материјално све због чега вреди живети, хватају за мотиве брзог и лаког стварајући себи илузију да свет тако треба да функционише и да је то њихов излаз и положаја у ком се налазе њихови родитељи или они сами – овакав наратив се шири као какав вирус, а нижи друштвени слојеви су подложнији прихватању оваквих идеја о животу, постепено се међу децом рађају идеје да је пожељно носити фирмирану гардеробу, односити се с ниподаштавањем према женском делу популације или било каквом ауторитету, да је нормално бити константно у једном бесном ставу према околини, да је живот једно такмичење и вечито надмудривање с околином. У таквим световима нема места за уплив било каквих вредности којима би, као и свако друштво, требало да тежимо.

Природа овог текста нема за циљ исфорсирани лажни елитизам, јер није настала из пера моралне вертикале, напротив, идеја овог текста није искључиво у томе да изложи и рашчивија један реалан проблем моралног доживљаја живота код младих, већ да мотивише оне који ће га прочитати, и који ће оно о чему се говори и препозанти међу младима, да промисле о методама којима би се учвршћивање и еманциповање оваквих перцепција света могло прекинути. Није проблем, дакле у природи текстова овакве музике, проблем лежи у опасној интеграцији тог наратива међу младима који немају изграђен критичко-логички апарат којим би себи предочили да је то само музика и да су идејно-морално-филозофске вредности такве музике просто неодрживе, неисправне, испражњене смислом и дугорочно неоствариве. Можда је улога самих родитеља, а неизоставно и просветних радника, одговорнија јер је на њима да подуче најмлађе вештинама којима ће јасно и прецизно моћи да разликују шта је добро, а шта зло на овом свету, као и за шта се има смисла борити, шта треба неговати и поштовати као врхунске вредности због којих заправо вреди живети.