Култура

Оглед о једном роману Курта Вонегата

Злато и дабровина

Aутор: Стефан Басарић

Курт Вонегат, Доручак шампиона

Једна је реченица из познатог романа Курта Вонегата Доручак шампиона у мом току свести, ниски асоцијација, изазвала праву ерупцију мисли те је, овим путем, каналишем кроз овај текстуални запис. Наиме, Вонегат, на једном месту каже (парафразираћу његово запажање) како је он, као становник планете у двадесетом веку, огорчен и индиспониран и како му је жао што су на тлу његове државе, (Сједињених Америчких), већина људи као хипнотисани и деградирани на две своје жеље: на кесу пуну злата  и рашчепљену дабровину.

Прва синтагма означавала би широк спектар метафоре злата односно он тиме жели скренути пажњу на елементе похлепе и њене набујале деривате уткане толико снажно у (под)свест свакодневице да их ми више и не разазнајемо као нешто што је, примарним доласком на овај свет, од нас било одстрањено, односно срасли смо са капиталистичким/неолибералним механизмом мишљења тако стравично да нам је он а приори урођен. Доћи до новца. Друга синтагма је неки локални жаргонизам чији је циљ да се скрене пажња на призор раскречених ногу жене и на њену вагину обраслу у густу стидну длаку; тај би нас призор имао подсетити на неког дабра ког су распорили и оставили тако отвореног да му можемо сагледати и месо и длаку.

У свету где је све на продају, па и сама душа на крају крајева, човек је приморан да граби. Понекад и на рачун других, немилосрдно скупља новац којим касније купује ствари (дакле, нешто неживо и потрошно) како би своје време на Земљи учинио испуњенијим, односно, у даљем развоју мисли – човек стреми новцу како би имао моћ, а моћ ће му омогућити комфор, комфор еволуирати у хедонизам и човек ће, насмејан, веровати у мисао да тако изгледа срећа и да је за срећу потребан искључиво новац. Хедонизам, уживање у оном телесном (чулном) аспекту постојања, као такав, неће човека одвести даље од стања где он није гладан, жедан, уморан или сексуално исфрустриран. Хедонизам, управо због своје примамљивости, човека држи закованог у месту, на земљи, и поручује му, ништа више од тога да је такав, вечно гладан свакојаких задовољстава, ништа друго него животиња.

Спомиње Вонегат, доста често, и менталне сфере људског живота у овом свом делу; наиме, један од јунака романа, градационо, сазрева у свом губитку здравога разума, а писац то, духовито, приписује чудним хемикалијама у глави. Следствено напрснућу свега рационалног у човеку он се отргне (само)контроли и окрене се оном злу које, несумњиво, у свакоме егзистира, у већој или мањој мери, те исто то зло, неуспелом сублимацијом, преиначи у насилничко понашање, на свеопшту несрећу, наравно. Курт Вонегат, као творац књижевности, оне квалитетне, поставља питање како је могуће да је човек у двадесетом (односно дведесет и првом веку) дошао до тачке где су му оне две синтагме с почетка огледа главни путокази у животу те како тај исти човек са таквим стањем ствари никакав проблем нема.

Када говори о души, овај амерички писац је стриктан у опису њеног нестанка – сву трагику човековог постојања у прошлом, као и у текућем столећу, он формулише опет синтагмом чији би први чинилац била реч машина. У дескрипцији својих ликова он се служи том творбеном основом како би, на само себи својствен начин, приказао ту неутешну отуђеност разбукталну међу (бившим) људима називајући их, према ономе што чине или воле да чине, машинама: машина за ударање, машина за пијење, машина за једење итд. Опет, у широј слици, ради се о одсуству духа у савременом друштву.

Оно што Доручак шампиона чини нарочито примамљивим јесте начин на који се писац суочава са горућим проблемима његовог друштва, какав је, без сумње, расизам. Већина јунака овог дела, сем протагонисте, у једну руку алтер-ега самог аутора, имају сличан однос према Афроамериканцима који су, попут паса, третирани као бића нижег интелектуалног домета, конкретније као машине без могућности мишљења – машине за рад. Без обзира на моралне норме у понашању, па и говору као саставном делу људске далатности, Вонегат нема страх од тога да ће некога повредити употребом стравично погдрних речи као што су црнчуга, чамуга, обојени, чоколадни јер су све оне у служби једне, вешто исплетене, ироније и подсмеха свим поборницима расистичких стереотипа.

Гледано с техничке стране ова проза је једно успело чедо постмодернистичке стилске формације док је иста имала икаквог смисла на сцени којом је, усамљено, доминирала деценијама. Читајући дело препознаћемо неке од основних поступака стварања у оквиру начела ове поетике – метатекстуалност, интертекстуалност, један нарочито симпатичан облик афирмације нихилистичке мисли, као и одређене стилске појаве какви су рецимо цртежи – читав роман обилује духовитим, малим цртежима, Курта Вонегата и као такви они су у служби вернијег дочаравања самог стила аутора кога, изнад свега, краси једна оштра, назубљена духовитост саздана кроз  колоплет ироније и сатире.

Језик самог дела је једноставан, питак; обилује колоквијализмима, узречицама, скраћеницама, понеком псовком па дело, њиме исконструисано, добија ту ноту шале иако је само дело једна велика метафора пропасти свега у шта је Курт Вонегат, својевремено веровао. Овај роман би се, с пуним правом, могао перципирати као егзистенцијалистичка проза; он својим квалитетом изазива питања кроз разиграни стил једног од писаца чије ће име америчка, па и светска, књижевност памтити као име савременог (свевременог) мислиоца.