Култура

Тужни призори из брачног живота

Aутор: Дубравка Лакић

Андреј Звјагинцев, интервју

Колико сте пута и сами гледали сцене када породица са децом седи у ресторану и не проговори ни реч, јер свако од њих искључиво гледа у свој мобилни телефон'?

Одмах пошто је приказан већ прве такмичарске вечери на самом почетку 70. Канског фестивала филм „Невољени” руског редитеља Андреја Звјагинцева поставио је свим осталим такмичарима високе стандарде. Према критичарским  оценама које се јавно објављују у часопису „Скрин интернешенел” Звјагинцев је освојио највише звездица – 3, 2 док је, примера ради, шведски филм „Квадрат” имао оцену 2, 7 а француски „120 откуцаја у минути” 2, 5. Испоставило се да Алмодоваров жири није до краја имао слуха за критичарске гласове, па је Устлундов „Квадрат” освојио „Златну палму”, Капмијових „120 откуцаја” фестивалски Гран при, а  „Невољени”  Звјагинцева „само” Prix du jury – Награду жирија што је у Театру Лимијер, а и ван њега у вечери доделе награда изазвало негодовање.

Јер, руку на срце, Звјагинцевљев филм је у свим својим сегментима био и најснажнији и најзаокруженији филм. Изванредно режирана, упозоравајућа породична драма о разводу чија је највећа жртва 12 – годишњи син Аљоша, што је после једне једне од жестоких родитељских свађа којој је неприметно присуствовао, заувек нестао.

 У ексклузивном разговору за „Политику” Андреј Звјагинцев (Новосибирск, 1964),  аутор „Повратка” и у Кану већ награђиваних филмова „Елена” и „Левијатан”, тврди да не сматра да је сада на јубиларном фестивалу доживео неправду. Срећан је, каже, због награде коју је освојио и „искрено поштује одлуку веома компетентног жирија предвођеног Алмодоваром”...

У уводном продуцентском слову у каталогу филма каже се да сте били инспирисани Ингмаром Бергманом и његовим филмом „Призори из брачног живота”?

Своју каријеру сам почео као глумац и током свог образовања стално сам ишао у московску кинотеку и гледао све светске филмске класике и јасно је да моју образовну основу чине филмови Бергмана, Бресона, Куросаве. Веома сам волео и данас волим Бергманове „Призоре из брачног живота”, али нисам имао никакву намеру да повучем било какву паралелу између овог Бергмановог филма и „Невољеног” нити између Бергмана и мене самог. Једина стварна додирна тачка између та два филма је сам развод.

Тај ваш развод је страшнији, блискији стварности од Бергмановог?

Управо сте указали на још једну велику разлику између Бергмановог и мог филма. У Бергмановом филму ти људи који се разводе разговарају, они су интелектуалци, они једно другом указују на грешке, анализирају их, а у мом филму муж и жена једно другом кажу „ј... се!” и то на много грубих, непристојних и неинтелектуалних начина. То су две различите приче из различитог времена и различитим околностима.

Лик Жење један од најхладнијих женских, мајчинских ликова виђених на великом филмском платну?

Жења је млада жена која се суочила са чињеницом да је 13 година њеног брака и њеног живота отишло и она сматра да је све те године она била та која је дала све, пре свега своју младост, и том човеку и свом детету. Спознаја да њен муж већ има другу младу жену, уз то још и трудну, потиснуо је из ње сва осећања сем осећаја да би могла да га задави голим рукама. У тим тренуцима и њено рођено, једино дете постаје само оруђе за манипулацију мужем и декорација за освету. Међутим, јасно је да она гаји љубав према свом детету.

У самом филму као да сам препознала паралелу између Жење, њене мајке и мајчице Русије?

Ха, да. То су све архаични, матријахални типови мајки. Верујем да ће велики број руских гледаоца лако препознати тај тип мајке.

Очекујете велики број гледалаца?

Ово сигурно није тип филма који ће забавити публику и самим тим утицати на огромну гледаност, али после толико много развода у Русији мислим да ће ипак људи желети да виде „Невољене” и можда пронађу одговор зашто се то дешава. С друге стране, увек постоји и та доза радозналости да виде какав је тај филм који се такмичио у Кану. Уз то дистрибутер филма је „Сони” и они су већ спремили 500 копија за дистрибуцију у биоскопима у Русији.

Попут претходних филмова и овај указује на то да се криза у породици прелива и изазива и кризу у друштву?

То и јесте велики проблем данашњице. То слабљење утицаја и ауторитета породице и губитка вере у породицу. Ових дана свако живи за себе, а једини излаз из стања свеопште равнодушности јесте да се окренемо и посветимо другима, макар и потпуним странцима. На ту поруку филма највише указују сцене огромног броја волонтера, учесника у потрази за несталим дететом који то чине без икакве надокнаде или награде, већ из искрене жеље да се помогне и дође до истине. Помоћ другима је једини начин борбе против дехуманизације и светске пометње.

Али, како помоћи другима када готово сви, попут ваше јунакиње Жење, не испуштају „смартфон” из руку и не виде око себе ни људе у невољи, ни сопствено дете?

Мислим да су људи кроз читаву своју историју себични, али наше постмодерно, постиндустријско друштво преплављено константним протоком информација добијених од појединаца, с врло мало интереса за друге људе, чини нас још себичнијим и још више окренутим себи. У случају Жење, тај телефон је и веза са светом који је паралелно створила, са љубавником у чији загрљај хрли, занемарујући осећања или потребе сопственог детета. Па, колико сте пута и сами гледали сцене када породица са децом седи у ресторану и не проговори ни реч, јер свако од њих, од одраслих па до детета, искључиво гледа у свој мобилни телефон.

Проблем Жењиног мужа Бориса није телефон већ шеф, фанатични православац који од свих запослених захтева да су венчани у православној цркви, је ли то заиста пример из живота?

Да, јесте, то није нешто што сам зарад филма измислио. У Подмосковљу заиста постоји један велики произвођач млека који себе зове Бојка Велики и који је од запослених у својој компанији захтевао да буду венчани у православној цркви и да су сви, наравно, крштени. Он у тој својој фабрици млека има неколико хиљада запослених и сви који претходно нису били венчани у цркви морали су да прођу и ту процедуру да би код њега остали да раде.

После успеха „Елене” и „Левијатана” у Кану да ли вам је било лакше да снимите филм „Невољени”?

Нисмо имали никакве проблеме са финансијама, а ни политичке ако на то мислите. Кански успех мојих филмова, а нарочито кандидатура за Оскара за филм „Левијатан”, после чега сам врло брзо пронашао нову филмску причу, учинили су да се и продуцент Александар Родњански укључи у настанак мог новог филма и да европске копродуценте нађе одмах и то само на основу три странице синопсиса. Било је заиста све брзо и ефикасно.

Извор: Политика