Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Мементо

Радост животу у поезији Бране Петровића

Јован Крушић, Никшић

Године 1937. родио се Брана Петровић, међу писцима познат као Бранчило, који остаје упаћен као пјесник урбане културе, као „патријарх модерне српске поезије“ (Матија Бећковић). Петровић је оставио значајан траг и у новинарству. Као новинар „Борбе“, као колумниста НИН-а, уредник часописа „Видици“, токође је и у „Српском књижевном гласнику“ оставио озбиљан печат.

Објавио је збрике пјесама „Моћ говора“, „Градилиште“, „Предосећање будућности“, „Одбрана света“, и друге. Добитник је бројних награда, између осталих, награда „Десанка Максимовић“, „Бранко Миљковић“ и „Дисова награда за укупно песничко дело“.

Вријеме након Другог свјетског рата на обалу избаца пјеснике чија тематика јесте социјална (утилитарна) и ставља фокус на народноослободилачку борбу. Појавом Васка Попе и Миодрага Павловића стигла је као најава једне нове пјесничке генерације, коју поред споменутих пјесника репрезентују Миљковић, Раичковић, Бећковић, Петровић, Црнчевић.

Појава Бране Петровића у то вријеме представља свјежу крв српске књижевности. Михајло Пантић је записао да су Матија Бећковић и Брана Петровић својим стиховима омогућили да српска књижевност на тај начин из фазе „освојених модернистичких слобода“ пређе у степен нове „гласности“. Сопствено осјећање и поглед на језик, свијет, представља полазну тачку поетике Бранислава Петровића. Он ће унијети значајне промјене у српску поезију и на тај начин остати веома препознатљив. Љубомир Симовић је рекао да нико у српској поезији није унио толико хумора, љубави, толико живих слика колико Бранчило. Својом поезијом дотакао је све. Како то каже Михајло Пантић, „сашаптавао се са Богом“ и видјели смо колико је то сашаптавање необично, али сашаптавање са женом дало је потпуну радост животу. Иако је тема смрти веома изражена у појединим пјесмама и када читамо видимо да се аутор игра жанровима и мотивима и претвара их у „хуморно – пародијску депатетизацију“.


Радост животу појављује се у многим пјесмама. Свакако да је то упечатљиво у пјесмама о Ани. Читаоца ће да занима ко је Ана и одакле је добио инспирацију. За то је заслужна његова супруга Каћа Петровић, а Ана представља назив њеног алтер ега. Пјесме о Ани пуне су мистичног, симболичког, а Ана уплетена у све тајне свијета. Ани је посветио неколико пјесама. У свакој од њих лирски субјект иза Аниног имена види везу са божанством и „да читав свет постоји због Aне“. Види се игра ријечима и сугласницима, који се понављају. Могли бисмо помислити да читаоцима то дјелује као једна игра, а у ствари је креација: „као да свет ствара“.

Анегдоте о Брани Петровићу су надалеко познате. Познато је да је био неумјерен у свему. Чувена је његова полемика са Либером Марконијем. Брана је покушао да га удари, а Либеро, знатно височији од Бране, дочека га стомаком. Брана је пао и рече:

- Удари ти мене, Либеро.

-  Без обзира на стас и глас, о велики Петровићу, ти си горостас.

Ту су се измирили.

Туча о којој се нашириоко писало десила се са боксерима, у Руми. Брана је имао вече поезије, након чега су отишли у кафану. Небо је било „полетно, лепо и ведро“. Под утиском, Брани су синули стихови: „Пламена зоро ако останеш сама у Руми, дођи к мени“. Наишао је на негодовање боксера, којима се стихови нису допали, како то да зора не дође ником осим Брани, па је туча почела. Постоји ангдота да је у његовим последљим данима човјек који је био са њим у кола хитне помоћи питао:

- Нешто сте ми познати, да нисте песник?

Брана је одговорио:

- Ја сам словослагач.    

Брана је познат као велики навијач Партизана у чијој игри је видио „нешто поетско“ и како сам каже, „песник може навијати само за Партизан“. Однос пема Партизану преносио се и на поезију. Интервју који је дао за „Партизанов весник“ 1971. године је озбиљно свједочанство о љубави коју је Брана имао према Партизану. На питање зашто као истински пјесник навија за Партизан, рећи ће: „То песничко и боемско у игри Партизана је да међу његовим присталицама буду и такви метафизичари као Душко Радовић и Илија Поповски, такви хумористи као филозоф Љуба Тадић, такви интелектуалци и геолози као Брана Црнчевић и Светозар Вукмановић, такви дечки као што је књижевник Звонко Мајдак, такви емпиричари као Вера Чукић. А тешко је претпоставити да и Вељко Влаховић не навија за Партизан. Што се тиче нашег барда Љубише Јовановића и ‘националног’ Мије Алексића потпуно је нормално навијати за Партизан.“

Био је веома духовит и волио је да се шали на свој рачун. У шаху је видио божанство, нешто што одступа од свих других умјетности, да шах није ни умјетност, ни спорт, ни наука. Шах је – шах. Као побједу над силама зла, како је сам записао. Било је веома интересантно играти шах са Браном. То јест, ако Брана добија. Ако би губио, постајао би веома нервозан. Све ово је била радост у животу Бране Петровића. Како је писао, тако је и живио. Посједовао је, не само поетску, већ и људску моћ.

Септембра 2002. године напустио нас је непоновљиви Брана Петровић. О томе ће писати други много година касније и као један од пропуста истицати недопустиву грешку САНУ што га није прихватила у своје друштво. Године 2018. из штампе излази књига „Не убити птицу дрозда“, која садржи новинске текстове Бране Петровића. Том приликом Петар Арбутина је рекао да велике људе откривамо тек онда када више нису са нама.

                                    

Povezane vesti