Мементо

Великан графичког дизајна

Aутор: Ана Радовановић, Валентина Миленковић

Слободан Машић (1939-2016)

Први уметници, графички дизајнери чији су радови били представљени у оквиру пројекта "Великани" у септембру 2015. у Великој галерији Културног центра Град су били  Савета и Слободан Машић, архитекте, дизајнери и независни издавачи из Београда. Изложба је обухватила један део њиховог стваралаштва који се односи углавном на плакате фестивала (Битеф, ФЕСТ), позоришних представа, изложби итд. У Великој галерији Културног центра Град од 27. марта до 9. априла биће представљен издавачки опус, по коме су Савета и Слободан Машић у широј јавности били и најпознатији. Осим култних Независних издања, биће изложени дигитални албуми, књижевни часописи… Тим поводом преносимо део интервјуа који је Слободан Машић, који је преминуо у мају 2016. дао за портал Designed.

Шта је претходило оснивању ваше издавачке куће Независна издања? Које године је она основана?

Па то је било '63./'64. године. Наравно, те 63. године, на универзитету излазио је Студент, као лист студената, као и часопис Видици. Ја сам био члан редакције часописа Видици. Миша Стамболић је био главни уредник. Он је мене, Љубу Симовића, Данила Киша и Влајчића, узео у редакцију тог часописа. Миша Стамболић је међутим, убрзо отишао у војску и нови главни уредник је постао Љуба Симовић. Ја сам био у редакцији код Љубе Симовића. Затим је Љуба Симовић отишао у војску, па сам ја постао главни уредник тог часописа. Наравно, после пар дана они су утврдили да ја нисам баш сасвим погодан за главног уредника, али ја се нисам дао сменити.

То су била времена када они нису знали како да изведу смену. Пошто је мој потпис био депонован у Народној банци – као потпис човека који одлучује о средствима. Ја сам издавао тај часопис докле год је било пара. Има пара – мој потпис важи. Био је један човек, тада Секретар универзитетског комитета, један човек који је према мени гајио апсолутно поштовање – и тада и касније. Сам је био склон писању. Он је био Ђоко Стојчић. И Ђоко Стојчић, као Секретар универзитетског комитета није хтео да ме смени. Тако сам ја наставио да правим тај часопис...

Ви тада међутим, још увек нисте били задужени за графику?

Па, научио сам нешто. У оквиру задужења главног уредника, била је штампа часописа у Новом Саду. Главни уредник је морао да путује у Нови Сад. А и Милан Влајичић је навијао за Црвену звезду, па је такође морао да иде у Нови Сад да гледа Црвену Звезду. А ја сам навијао за Партизан! Али нисам никако могао Влајчићу да кажем да навијам за Партизан, него сам ћутао о томе. Влајчић је све време мислио да и ја навијам за Црвену Звезду. И тако ми смо ишли на утакмице, а уједно и да преламамо лист. Лист се преламао у оловном слогу. Ту сам ја први пут видео како се то ради, пре тога нисам имао прилику да видим како се то ради.

У вези са графичким обликовањима тих издања, јесте ли ви некако успели потпуно своју слободу у потпуности да задржите или су вам се писци супротстављали? Јесу ли вам некада, нешто своје наметали?

Не, све оно што сам ја радио као графички дизајн је био мој лични избор. Никад се нико није ни усудио. Ћутали су и трпели... Ја кад сам почео да издајем књиге, ја сам био јавна личност. Ја сам био млад, наравно, кад је отваран Дом омладине. Ја сам тада имао на пример 23-24 године, завршавао сам студије. Они су имали програм који је подразумевао велике јавне дебате о појединим питањима. У првој години, од тих десет велики панела који су били одржани, на осам панела сам ја учествовао. Биле су разне области, ја мислим да сам ја највише учествовао. Али је било и других, био је Љуба Тадић, професор, па онда Михајло Марковић, али своди се да су учествовали на два три панела. Ја сам учествовао на осам. Велики број људи је долазио то да слуша. Не само младог света. Дом омладине је представљао оазу слободе. Тако да сам представљао, не знам како бих то назвао, био сам заправо јавна личност.

Свет је у првим годинама мислио да ја издајем књиге уз сагласност државе. Свет није могао да замисли да је то толико једноставно. А било је једноставно. Људи који су радили у тим штампаријама су били такође слободарског духа, зато су ме те две штампарије заправо подржавале. Они нису ускраћивали нашу слободу. Постојала је сигурност да се то може урадити.

Када почињете да радите плакате?

Плакате сам почео да радим шездест и шесте године, када је Дом омладине отварао Галерију дома омладине, па је направљен плакат за ту прву изложбу. То је била изложба Дамњана. (Радомир Дамњановић Дамњан) Има га горе на изложби. То је тај први плакат. Изгледа као да је задњи. Рекао бих, да никакве разлике нема.

Зашто су баш Вас звали тада?

Зато што је први директор Дома омладине био Никола Марковић. А Никола је, пре него што је постао директор Дома омладине, био председник Савеза студената београдског универзитета. У том савезу, ја сам био представник архитектонског факултета и техничких факултета уопште. Представник правног факултета, био је Слободан Милошевић. Никола Марковић, који је био председник Савеза студената београдског универзитета, имао је огромне симпатије према мени, јер смо били другови током целог живота, а и Ђока Стојичић. И он је, када је постао директор Дома омладине, изабрао мене да будем у Савету галерије и наравно, да направим плакате и каталоге за прве изложбе које су биле у Дому омладине, што сам ја и урадио.

Реците нам нешто о самом настанку студија Структуре. Како је дошло до стварања студија?

Како би извршили легализацију радова, држава је створила била могућност да се одређени уметнички атељеи оснивају при ликовним удружењима и при примењеним удружењима - како би се покрила делатност. Тако смо Савета и ја, са Драгошем (Калајићем) и Бором (Ћосићем), основали тај атеље, који смо назвали Студио структуре. Име Структуре измислио је Драгош Калајић. И то је пријављено у Удружењу. Испоставило се затим, да то уопште није било потребно и да је држава у међувремену извршила потпуну либерализацију. Уметницима је било омогућено да имају продукцију својих уметничких дела. Било је само потребно да ја те књиге које штампам, прогласим за моја уметничка дела. То нисам имао никаквих проблема да их прогласим, зато што је већ цело друштво, то што ја чиним прогласило за уметничко дело.

У оквиру ваше издавачке куће Независна издања,  издали сте око 500 наслова. На који начин сте бирали шта ће бити објављено?

Нисам бирао, они су бирали мене. Онај који бира наслове, то би подразумевало, да он има неки захтев од литературе, па бира наслове који су у складу са тим захтевом. А ја сам имао међутим, у животу, захтеве само према слободи, према томе, нисам имао захтеве да било кога приморавам да има литературу која би се мени допала. Углавном су долазили људи који су исто као и ја имали потребу за слободом. Ове књиге не представљају нити литерарно стремљење, нити облик литературе. Они немају заједничко име, али оне представљају један облик ослобођења, они субили заправо ослобођење. Неке духовне творевине. Аутори су се међусобно, као такви, препознавали. Они су се препознавали и пружали су подршку тој врсти ослобођења.
То је било ослобођење које није везано нити за социјалне прилике, нити за политичка стања, нити за економске прилике. Баш напротив. Наш народ је један скроман народ, који има скроман живот. Али је духовно богат.

Шта је држава у том тренутку мислила о тој духовности и ослобођењу и како се опходила?Независна издања су заправо представљала приватну иницијативу – приватну издавачку кућу. Да ли је Вама било тешко да имате тако нешто? Како је то функционисало?

Не, није било никаквих тешкоћа. У нашој земљи – не знам да ли то свет зна?! У нашој земљи, издавачка делатност је била све време дозвољена, цењена. Она није била забрањена. У нашој земљи, током свих година – од 1945. па надаље, увек је број приватно издатих песничких књига био већи, него број књига које су издавале државна предузећа.

Да ли је неко проверавао те наслове?

Није постојала никаква цензура, ништа. Постојале су наравно забране књига. Било је неколико књига које су забрањене. Те забране су се одвијале на тај начин, што би књиге прво биле одштампане, па пуштене у продају, па би онда тужилац узео књигу. Наравно, он би књигу узео под нечијом сугестијом,  и прочитао. Ако би нашао да се нешто у књизи коси са одређеним законима, покренуо би судски процес. Одлуку о забрани би доносио суд.

Како је била артикулисана ваша издавачка кућа, на који начин је фунцкионисала?

Имали смо институцију сталног претплатништва. Био је један списак људи сталних претплатника, који купују сваку књигу, независно од тога колко кошта и шта је у књизи. То су били стални претплатници Независних издања. Тако су се звали. Њих је било хиљаду. Свака књига која изађе, нумерисана је бројем. Исто тако су и сви претплатници нумерисани бројем, па свако добија књигу са својим бројем. То се шаље поштом. Не плаћа се ништа унапред, него се у свакој књизи налази једна поштанска уплатница којом он плати колко књига кошта. Неке су књиге биле јефтине – сто, двеста, триста динара, није то била нека велика сума. Али ми смо имали око 150 претплатника, који су били странци. Један број њих, нпр. њих сто – нису знали наш језик.

У Данској професор славистике на катедри, па Министар културе! Па се онда јављају разни неки други људи... Омам имена и адресе, али не знам шта је ко уопште. И ми им шаљемо уредно књиге. Они примају те књиге: буде пет, шест књига. На крају године, њима се пошаље рачун. Код нас није могло, па сам ја отворио један рачун у Шведској, па они уплате то у Шведској. Ми никад нисмо контролисали да ли је неко уплатио или није уплатио. Уопште није ни било важно. Али они уплаћују, шведска банка јавља да је стигла уплата – са Хаваја неко послао. Невероватно!

А онда код нас, то треба погледати тај списак, то су (претплатници) најзначајнији људи југословенске и српске културе, најзначајнији људи. Све познати људи! Они су били заправо претплатници. И данас се дешава, да ми се јави неко – Извини молим те, недостаје ми седма књига, хоћу да имам комплет! Кажем –чекај, стани да погледам. Кажем – нашао сам, послаћу ти. И пошаљем му. Неке од тих књига су имале велике тираже. Кад кажем велике тираже и издања, подразумевам бројке малог издавача.Мука са речима (Милован Данојлић) је имала пет издања и укупан тираж од око 10 000 примерака. То је за једну есејистичку књигу код нас незапамћен тираж. Велики број издања је такође имао и Лек од бресквиног лишћа, Зорице Кубуровић – чак четири, пет издања; свако издање по 3000 примерака. Велики број!

Имали смо ту фантастичну подршку књижарске мреже. Најзначајније књижаре у земљи су држале све наше књиге. Давали су нам посебан кутак у књижари. Кад ви дођете и кажете – Слободан Машић? Они кажу – како да не! Одведу вас у део књижаре, где се налазе само наша издања. Имали смо велику подршку. Сада је наша књижарска бранша уништена. Нема више тих некадашњих, великих књижарских мрежа које су имале Просвета доле, Култура, Младост загребачка, Напријед...

Цео интервју са Слободаном Машићем можете прочитати на designed.rs

Фотографије у тексту: Неда Мојсиловић и Сења Вилд - Културни центар Град