Мементо

Душа сребрног века

Aутор: Валентина Булатовић

Ана Ахматова (1889-1966)

Песникиња Ана Ахматова (1889– 1966) рођена је и одрастала у царској Русији, младост јој је протекла у ратном и револуционарном вихору, да би се у зрелим годинама борила да нађе своје место у новој совјетској држави, у којој за песнике и уметнике слободног духа није било много простора. Као девојка је уживала углед међу другим песницима и била једна од водећих представника „Сребрног века“ руске књижевности. Издања њених поетских збирки низала су се једно за другим све до Револуције.

Нови комунистички режим је поезију Ахматове оцењивао као тривијалну, замерајући јој што не пропагира идеје друштвеног напретка и не подиже револуционарни дух народа. Песникиња је због тога наредних неколико деценија живела у сенци, гледајући како многи њени блиски пријатељи и вољени мушкарци страдају. Годинама се борила да из сибирског логора ослободи свог сина јединца Лава Гумиљова. После смрти Јосифа Стаљина успела је да поврати изгубљени углед у Совјетском Савезу, као и широм света. У последњим годинама живота свуда је дочекивана с великим поштовањем, уз почасти и признања.

Немирна уметничка нарав није дозвољавала Ахматовој да се скраси уз једног човека. Живот су јој обележили многи истакнути уметници, међу којима су били песници Николај Гумиљов и Осип Мандељштам, сликар Амедео Модиљани, историчар уметности Николај Пуњин. Била је блиска и с Борисом Пастернаком, а пратиле су је гласине да је била у вези и с највећим песником симболизма Александром Блоком.

Поезија у генима

Краљица Неве, како су је звали, рођена је у Великој Фонтани, недалеко од Црног мора, у области Одесе. Њени родитељи Андреј Горенко и Ина Стогова потицали су из племићких породица. Андреј је био инжењер-механичар флоте. Ахматова је писала о томе да нико из њене најуже породице није био наклоњен поезији, али да је прва руска песникиња Ана Буњина била њена далека рођака по мајци.

Породица се још пре Аниног првог рођендана преселила у Царско село недалеко од Санкт Петербурга, где је њен отац добио место чиновника у Државној контроли руске империје. Лето је као девојчица проводила у летњиковцу у близини Севастопоља. Због смелог и непредвидивог карактера добила је надимак Дивља девојка. Како је касније писала, волела је да хода боса, без шешира, да скаче из чамца у море, да се купа за време олује и да се пече на сунцу док јој не отпадне кожа. Када јој је било 16 година, родитељи су јој се раздвојили, а она се преселила у Кијев. Уписала се на тамошњи универзитет с намером да студира право, али је после годину дана одлучила да се посвети изучавању књижевности у Санкт Петербургу.

Поезију је почела да пише у 11. години, надахнута стиховима Николаја Некрасова, Жана Расина, Александра Пушкина, Јевгенија Баратинског и симболиста. Анин отац Андреј није желео да девојка стихове штампа под његовим презименом, тако да се првобитно потписивала као Ана Г, да би касније присвојила татарско презиме своје прабаке по мајци – Ахматова.

Имала је 14 година када је упознала песника Николаја Гумиљова, који се одмах заљубио у њу. Наредне три године Николај се удварао Ани и просио ју је неколико пута. У свом часопису „Сиријус“ објавио је и њену прву песму, која јој је донела углед у санктпетербуршким уметничким круговима. Гумиљов је младој и каприциозној поетеси посветио многе стихове који сведоче о томе како је освајао њено срце.

Након Аниног дуготрајног оклевања и премишљања, коначно су се венчали на пролеће 1910. године. Медени месец су провели у Паризу, где је песникиња упознала италијанског сликара Амедеа Модиљанија. Зближила их је љубав према поезији и сликарству, те су након њеног одласка из француске престонице почели да се дописују. Преписка је трајала месецима, а наредне године Ахматова је, разочарана због сазнања да је муж више не воли и да је вара, поново допутовала у Париз и утеху потражила у загрљају Модиљанија. У том периоду сликар је начинио петнаестак Аниних портрета, углавном цртежа оловком. Препуна позитивних утисака и осећања, песникиња се вратила у Русију, надајући се да ће наставити преписку с италијанским уметником, али јој он није одговорио ни на једно писмо. У међувремену Гумиљов је отпутовао у Африку и провео тамо више од пола године.

У друштву песника

Ахматова је крајем 1910. године с песницима Осипом Мандељштамом и Сергејом Городецким основала песничку групу која је заступала идеју да поетско стваралаштво не почива на надахнућу него на стварности. Из те групе израстао је утицајни песнички покрет акмеизам, супротстављен у то време владајућем симболизму. Акмеисти су били усредсређени на овоземаљски живот, на поезију света који их окружује. Настојали су да осликају детаље из свакодневног живота не бавећи се историјским и друштвеним околностима.

Песнички кружок објавио је 1912. године збирку песама Ахматове под називом „Вече“. Мало издање од 500 копија готово одмах је распродато, а песникиња је добила на десетине похвала у књижевној штампи.

Две године касније објављена је друга збирка, која је потврдила њен углед у песничком и читалачком свету. Био је то, како је касније признала, један од најлепших периода у њеном животу. Била је славна и цењена, окружена згодним и талентованим мушкарцима. Један од њених блиских пријатеља био је Борис Пастернак, који ју је, иако ожењен, много пута запросио, а кружиле су и гласине о њеној вези с Александром Блоком.

Слутећи долазак бурног времена, песникиња је у јулу 1914. године написала стихове „Страшна времена долазе / Ускоро ће свежи гробови покрити земљу“. Ахматова је у том периоду била у вези с мозаичарем и песником Борисом Анрепом, којем је посветила многе своје песме. Током револуционарне 1917. године објављена је и нова збирка њених стихова „Бело јато“. Као сведок бурних фебруарских догађаја у Санкт Петербургу суочила се с глађу и немаштином. Бројни њени пријатељи су страдали, а многи су побегли у Европу и Америку. Међу онима који су је напустили био је и Анреп, који је отишао у Енглеску. И сама Ахматова размишљала је о могућности да побегне из земље, али је на крају ипак одлучила да остане.

Године 1918. године развела се од Николаја Гумиљова и удала за оријенталисту, песника и преводиоца Владимира Шилејка. У то време била је у вези и с композитором Артуром Лоријем, који је компоновао музику за многе њене стихове.

Непријатељи народа

Гумиљов је 1921. године ухапшен због антиреволуционарних активности и након три недеље проведене у тамници стрељан је заједно са шездесетак људи. Веза с тим песником бацила је сенку сумње и на саму Ахматову, а посебно на њиховог сина Лава, који је касније такође ухапшен и осуђен на робију. У Сибиру је завршио и њен блиски пријатељ Осип Мандељштам, који је и умро у радном логору.

На мети нових совјетских вођа нашла се и поезија Ахматове, која је оцењена као изданак тривијалне „буржоаске естетике“, равнодушна према тренутку, према револуционарном заносу и прегнућима новог друштва. Као неподобни песник почела је да губи и поклонике и читаоце. Њена поезија била је незванично забрањена партијском резолуцијом из 1925. године, тако да је све теже успевала да нађе и издаваче који би се дрзнули да објаве њене стихове. Посветила се превођењу, подаривши читаоцима изузетне преводе дела Виктора Игоа, Рабиндраната Тагореа, Ђакома Леопардија и других аутора. Написала је и вредне академске радове о класицима руске литературе Александру Пушкину и Фјодору Достојевском. Овај период у свом животу касније је назвала „Вегетаријанске године“.

Након разлаза са Шилејком, Ахматова је почела да живи са својим школским другом и дугогодишњим пријатељем Николајем Пуњином, с којим је остала до средине тридесетих година. И Пуњин је био једна од жртава репресије. Умро је у радном логору 1953. године.

Почетком деведесетих година обелодањено је да је стан Ане Ахматове годинама био прислушкиван, а да је сама песникиња била под сталном присмотром полиције, која је сачинила детаљан досије о њеном животу на око 900 страница, препун достава, извештаја о телефонским разговорима, цитата из њених песама и текстова, признања њених блиских пријатеља. Према сведочењу Анине блиске пријатељице Лидије Чуковске, прогоњени песници и писци довијали су се на разне начине да се њихове речи ипак чују, па су тако многи од њих учили напамет стихове својих пријатеља и потом их преносили другима усмено. Ахматова је посетиоцима давала да прочитају стихове записане на цедуљицама, а потом их спаљивала. „Руке, шибице и пепео. Леп и горак ритуал“, писала је Чуковска.

Поема без хероја

Током Другог светског рата Ахматова је била сведок дуготрајне опсаде Лењинграда. Тада је почела да пише „Поему без хероја“, која је била посвећена успомени на све њене пријатеље и грађане који су погинули током мучна 872 дана опсаде града. Ахматова је описала предреволуционарне године, време своје младости и уласка у књижевност, посматрајући тај период с историјске дистанце као сведок страшних догађаја и трагичних судбина већине својих пријатеља и познаника. Прву верзију тог поетског дела завршила је у Ташкенту, током евакуације, а на њему је радила укупно 12 година.

Прво је била евакуисана у Чистопољ, на пролеће 1942. године, а потом је заједно с другим уметницима отишла у Ташкент. У том периоду озбиљно се разболела од тифуса. У Лењинград се вратила 1944. године у мају. Сусрет с опустелим и разрушеним градом веома ју је потресао. Ратна страдања удаљила су је од романтичних тема, тако да је у том периоду написала низ стихова у којима је величала борбени дух свог народа. Неке од њених патриотских песама чак су се нашле и на насловним страницама водећих режимских листова. Ипак, непосредно по завршетку рата искључена је из Савеза совјетских писаца, а књижевним часописима „Звезда“ и „Лењинград“ стигао је званични допис од Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза с оштром критиком на рачун Ахматове и других песника чију су поезију објављивали.

Лав Гумиљов поново је ухапшен крајем 1949. године и осуђен на десет година робије у сибирском радном логору. Сви напори песникиње током наредних неколико година били су усмерени на покушај да ослободи сина из ропства, па је тако и њена поезија добила нови „совјетски укус“. У часопису „Огоњок“ објавила је поему „У славу мира“, у којој је отворено подржала Стаљина и његов режим. Лав је, ипак, остао у логору све до 1956. године. Сама Ахматова поезију из тог периода никада није уврстила у свој званични песнички опус. Песникиња је 1951. године поново примљена у Савез совјетских писаца, а пет година касније њени стихови су се поново нашли пред читаоцима у штампаним издањима.

Песникиња је последње године живота провела у Лењинграду, бавећи се превођењем, пишући поезију и изучавајући књижевност класичних писаца и песника, у првом реду Пушкина. Совјетске власти признавале су је као једног од последњих живих песника „Сребрног доба“, те је као достојни представник отаџбине поново могла да путује у иностранство. Истовремено, захваљујући делима као што је аутобиографска поема „Реквијем“, сведочанство о страдањима њених ближњих и њеном емотивном болу, важила је и за незваничног лидера дисидентског покрета. Поема „Реквијем“ је на руском језику објављена 1963. године у Минхену, а у Совјетском Савезу тек 1987.

Ана Ахматова је 1965. године путовала на Сицилију, где јој је уручена књижевна награда „Таормина“, а потом у Енглеску како би примила почасни докторат Универзитета у Оксфорду. Недуго након посете Оксфорду, у новембру 1965. године, доживела је срчани напад. Пребачена је у санаторијум у Москви и на пролеће 1966. преминула од срчане слабости. Хиљаде њених поштовалаца испратило ју је на церемонијама одржаним у Москви и Лењинграду. Песникиња је сахрањена на санктпетербуршком гробљу Комарово.

Извор: naslovi. net  (Текст је првобитно објављен у магазину Актер)

Посетите Музеј Ане Ахматове