Мементо

Прустовска тананост

Aутор: Драшко Ређеп

Дејан Медаковић (1922 -2008)

У нашој култури која несрећно ратове има као међаше свог вечито угрожаваног развоја, у општем дисконтинуитету који је и пословичан и често забораву поклоњен, једино изразите, виталне и харизматичне личности успевају да превладају те опаке поноре и кобне хијатусе наше анонимности.

Двадесети век који, срећом, у нас има знаменито мноштво дуговечних стваралаца, заправо се сад опрашта од Дејана Медаковића (Загреб, 7. 7. 1922 – Београд, 1. 7. 2008) који је вишеструким иницијативама остварио ненадмашну нашу географију духа, у прелазним временима за које добро знамо да су увек и пролазна. Дакако, онај српски двадесети век који почиње пуцњем Гаврила Принципа 1914. године, и још увелико траје.

Његова географија духа поставила је маркације видљиво заувек. У том реду је и Трст, и Загреб, и Хиландар, и Сремски Карловци...

Бежанија, реч тако актуелна у нашим балканским ратовима деведесетих година, управо је у Медаковићевим тумачењима постављена на стожерно место стварносног нуклеуса толиких наших сеоба. Није се радило само о метафори, него и читавој метафизици несигурних нам живота, оскудице, скомрачења сваке врсте. И сам унеколико апатрид, изгнаник из родног града, Медаковић је своју аутобиографску истину преточио у категорију општијег смисла.

Скоројевићи са накнадном страшћу за педигреом, нису му никада опростили што, у сјајно обновљеној лози, припада породици чији је родослов репрезентативан, а остварен у два, богме и три протекла столећа. На другој страни, у кругу наших специјалиста неприкосновене ускогрудости, био је недодирљив а често и игнорисан, покадшто и несхваћен, баш због замамне обавештености, смисла за велике и простране културолошке и историографске синтезе, стила класично дотераног и привлачног.

Није необично него веома логично да је управо он од Вукове задужбине, установе на самом почетку релативно скромног споменарског значаја, створио респектабилну институцију која је, у нас и у расејању, за очување српске националне самосвојности учинила више него сијасет наших листопадних министарских ресора.

И ту је, наиме, опет био на трагу свог прадеде Данила Медаковића који је свој лист значајно обележио као прво гласило штампано вуковским правописом. И који је, популаризатор првога реда, објавио „Повијесницу србског народа”... (I–IV).

Његовом замашном подухвату новог осветљавања а често и сензационалним открићима у истраживању српске уметности XVIII и XIX века, једино је самерљиво у нашим околностима оно шта је и како у укрштеним речима и смисловима модерне уметности учинио, дакако све с Ушћем, наше супериорности и високо однегованог укуса Миодраг Б. Протић.

Најтеже су му падала изневеравања, интимне преваре, тихе утаје, избледеле странице у споменару пријатељства. Ништа није заборављао, премда је, ипак и злопамтило, властита разочарања претакао у анегдоте које су безмерно духовите и непоштедне.

Још недавно, а пре неки месец, објавио је у високотиражном часопису „Школски час” јединствен аутобиографски кроки. Унеколико опроштајан: праштање додирује тај текст меланхолично и сасвим тихо. У њему помиње оне који су први уочили и вредновали његову лирику (Палавестра, Глушчевић, Ређеп), али надасве инструктивно казује како је за њега, као и за Гетеа, човек увек био „чудесан као првог дана”. И како је полза народа једина мера патриотизма.

У средини која као постулат има дефинисано, унапред срочено и ненајављено самоубиство господина Голуже из приче Бранимира Шћепановића, и у којој такорећи не би била могућа појава Умберта Ека (професор а пише белетристику! учењак а непојамни сањар!), наше читалаштво је, у случају Медаковића, прихватало најчешће једну од опција. Комбинација научника и белетристе једноставно није била могућа.

Стога се и могло десити да је читав корпус Медаковићевих проза, са насловима пет књига, остао готово незапажен. А управо тај меланхолични мементо Сремских Карловаца и Ракитја, нашим железничким перонима поред којих протутње експресни међународни возови и нашим гимназијским кабинетима, огрезлим у мирисе прашине феријалних доколица, нашим белим Русима и нашим трагичним избеглицама, поседује прустовску тананост. Ону коју је као нико други био уочио у приповеткама Вељка Петровића, оствареним у сенци барокних торњева, оперважених трагичним бољкама: јектиком и филоксером.

Неспоразуми, каткад налик на ерупције чуђења, као да сугеришу постојање двојника у веома радозналом и радосно искушаваном животопису Дејана Медаковића. Средњовековна његова провенијенција и патрицијско детињство, у некадашњем космополитском граду Загребу, васпитање и школовање исто још увек, са реперима давних дана нестале монархије (Бадију исто не треба сметнути с ума), оне на Дунаву, рајској реци којој је, иначе, посветио видовит, домишљат и оригиналан оглед, на једној су страни.

А високи ранг националног осећања и особена, племенито старинска брижност за народну ствар, баш у Исидорином столпничком смислу, на другој је, наводно, страни. Међутим, у снажном споју изразите персоналности каква је била Медаковићева, те две обале су оствариле корелацију. Обухват који је озрачио метафизички драматично нашу испретурану прошлост, нашу мутну садашњост, нашу неизвесну будућност. За Медаковића, то је била чврсто и заувек оверена ствар.

Текст: Политика

Фотографије: ФБ страница Дејан Медаковић