Искре

Како сам постао део Новог Полиса

Јован Алексић, Косовска Митровица

„Синко, чу ли ти шта рече онај аналитичар?

 Који?

 Онај задригли у оделу, ал' изгледа учен неки човек.

 А, онај професионални пресипач из шупљег у празно. Шта је рекао?

Да ћемо живети боље већ 2019. или 2020. године, кад изађемо из неког ‘процеса тешких реформи'. Је ли, синко, како то да те тешке реформе скоро увек подразумевају пропаст, а ови са телевизије нам кажу да је то заправо нешто добро? Колико су фабрика већ ‘реформисали' и ‘реструктуирали', а радника са посла истерали? Чим спомену те реформе, ја се штрецнем. Куд ћу ја, ако и матичну службу реше да реформишу? Нит' сам за пензију, нит' сам млада да поново обијам прагове. И шта се више у’ватили за ове странце, к'о да из њих сунце сија! К’о да нам живот само од њих зависи! Мислим, јесу они у односу на нас сила, ал' нисмо, бре, пупчаном врпцом за њих везани! Вала, ако ова наказа треба да нам буде узор (већ изнервирано показа прстом на екран са кога се смешио лик једне истакнуте „високе представнице ЕУ“), ако ово срећу треба да нам донесе, онда боље да је и немамо. Уводили нам санкције, бомбардовали нас, отели Косово, сваки дан нас уцењују и понижавају, а ови аналитичари нам кажу да су нам то пријатељи. Како то? Ај реци ми синко, Бога ти, ти си завршио те силне школе, ваљда боље од мене знаш.

 Не знам, мајка, нисам паметан. А и не пратим телевизију. Немој ни ти, боље ти је. Чувај здравље.“

Тако је отприлике текао краћи скорашњи разговор између моје мајке и мене након њеног пажљивог праћења емисије на једној телевизији са националном фреквенцијом, у којој је неколико досадних „независних аналитичара“ коментарисало резултате избора, односе Србије и ЕУ и актуелне геополитичке догађаје, епохално откривајући „топлу воду“ и „рупу на саксији“, тј. углавном понављајући фразе које сваки дан слушамо.

Делом због таквих емисија, делом због комплетне медијске сцене у Србији, ја заиста одавно не пратим телевизију (изузев спортских, филмских и појединих музичких програма). Све информације о друштвеним, културним и политичким дешавањима црпим са интернета и друштвених мрежа, ценећи да су поменути медијуми једини колико-толико слободни. Слободни, у правом смислу те речи, дакле, без (ауто)цензуре, дестилованог „политички коректног“ говора, наметнутих лажи и осталих свиленкастих окова којима нас робе модерни медији. Може се рећи да је у ту категорију „истински слободних“, по мом мишљењу, спадао и „Нови Полис“. Квалитетни, бритки, занимљиви текстови аутора са којима углавном делим исте вредности, једноставан, али упечатљив дизајн и модерне идеје на исконским темељима које промовише овај интернет магазин учинили су да постанем његов стални пратилац и посетилац. Међутим, судбина је хтела да непланирано постанем један од његових аутора. Како је до тога дошло?

Крајем октобра и почетком новембра 2015. године одвијала се студентска акција против пријема тзв. „Републике Косово“ у Унеско, чији сам био један од покретача и организатора. На иницијативу мог колеге и пријатеља, презимењака Немање, ступио сам у контакт са једним од оснивача „Новог Полиса“, како би нам помогао у нашој борби за очување косовско-метохијских светиња. На било који начин. Тада је то било заиста неопходно, с обзиром да нисмо имали неку нарочиту подршку. Након живе електронске преписке, видео сам да се ради о умном и опуштеном човеку, правом интелектуалцу, са којим вреди успоставити сарадњу. Брзо и лако смо се договорили око најважнијих ствари. Мој први „задатак“ био је да дам интервју за „Нови Полис“ о томе како је текла наша акција, шта нас је мотивисало да је покренемо, како смо у њој успели да победимо (тада је већ одлучено да тзв. „Република Косово“ неће постати члан Унеска), шта нам је чинити даље и каква је перспектива потенцијалног удруживања младих академаца из Србије, Црне Горе, Републике Српске и нашег расејања. Потрудио сам се да на сва питања одговорим искрено, истинито и поприлично опширно, уз пружање неких мање познатих детаља наше акције. На моје изненађење, али и радост, интервју под називом „Ништа није пропало кад пропало све је“ прошао је много боље од очекиваног! Више од 1.300 „лајкова“, неколико стотина „шерова“, ко зна колико прегледа и бројне честитке које сам добио сведочили су да смо учинили праву ствар. Моја прва цигла у бедему заједничког Новог Полиса била је уграђена. Постао сам његов „грађанин“. Након ње, „уградио“сам још неколико. И нисам се покајао. Напротив!

Када у овом тужном, апсурдном и лудом времену пада свих правих вредности постанете део нечег аутентичног, које у себи има елементе културног, племенитог, интелектуалног, националног и универзалног, то је само по себи неки успех. Ако ништа друго, знате да нисте сами. Знате да тамо негде постоје људи који се нису предали. Они који се нису препустили колотечини, они који се не башкаре у муљу наше ријалити свакодневице, они који се нису утопили у „мртвом мору“ које прети да прогута све нас. Они који верују. А онда схватите да су они свуда око вас. Треба их само разбудити! Треба их само подсетити да су они ти који требају да мењају свет! „Како, наивни идеалисто“, запитаће неко од вас. Тако што ћеш себе и свет око себе променити на боље! Макар за милиметар! Прочитај неку добру књигу, посади дрво или цвет, помози родитељима, комшијама, пријатељима, својим ближњима, устани старијима у бусу, упознај своју земљу, откриј њене лепоте и знаменитости, посети наше цркве и манастире, осети тајанствену тишину Високих Дечана, Пећке Патријаршије и Грачанице, запали свећу у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима, учествуј у хуманитарним акцијама, не бацај смеће ван контејнера, негуј своју околину, буди пажљив и љубазан према девојкама, предано учи, стичи нова знања, повезуј се са другима сличним себи... И ето! Зар то не би била стварна, суштинска промена твог малог света...? На боље, разуме се. А када би свако од нас то учинио, зар наша држава, наше друштво, наш систем, наша околина, наш живот, не би много боље изгледали? Сигуран сам да би! Тј. верујем да би. Ако и ти верујеш, придружи нам се. Учествуј у изградњи Новог Полиса. Угради и ти своју циглу. Помози нам да заједно изградимо бедеме обнове и одбране наших изворних вредности. Правих вредности. Вредности врлине.

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)