Блог

Један дан у Метохији: радост, туга и нада

Јован Алексић, Косовска Митровица

Дванаести јануар 2016. године. Иако је зима, није нарочито хладно, тек понеки дашак ветра. Миркан, Лаки и ја стрпљиво чекамо наше пријатеље из Новог Сада, Београда, Ниша и Крагујевца испред аутобуса, спремни да полако кренемо ка Метохији. Они су дошли са намером да крунишемо заједничку хуманитарну акцију  „Космету на поклон“, уручивањем поклона нашој деци из угрожених српских енклава јужно од Ибра. Целу ову причу самоиницијативно је покренула једна дивна млада Новосађанка, којој су се придружиле њене колегинице из колеге са новосадског Правног факултета, да би се након тога акција проширила на Београд, Крагујевац, Ниш и, наравно, моју Косовску Митровицу.

Сви смо заједно упорно, вредно и марљиво радили и скупили преко хиљаду пакетића. Док смо их паковали у аутобус, поче да пада киша, која брзо престаде. Возач упали машину и нас четрдесетак кренусмо ка Гораждевцу, осамљеном српском месту у Метохији, које је врло често било на мети терориста. Пут до овог села подно Проклетија трајао је око сат и по времена. Већина младића и девојака из централне Србије никада до тада није крочила на Косово и Метохију. Пуни знатижеље, упућивали су ми разна питања, која су се углавном односила на бурну историју овог простора. У неверици су посматрали спаљене српске куће поред пута, уништене и оскрнављене цркве и запустела српска насеља. Чудили су се како се то може догађати у сред Европе, у 21. веку. Чудимо се и ми који ту живимо, али не помаже. Огуглали смо. То нам је, што нам је.

Стигосмо у Гораждевац. То је лепо метохијско село од око 800 становника, које пресеца неколико улица и пут за Дечане и Пећ. Дођосмо пред зграду основне школе, која истовремено служи и као вртић и као предшколска установа и као средња школа. Дочекао нас је директор и љубазно особље, који су били искрено дирнути нашим доласком. Пренели смо поклоне из аутобуса у њихову фискултурну салу и сачекали да се деци заврши час. Зачу се звоно и – ето њих. Дечица ко јабуке. Лепа, здрава, румена. Док је Миркан у улози Деда Мраза једнима делио поклоне, други су у реду стајали мирни. Нико да галами, да се гура, да чини несташлуке. Васпитана, добра, прерано сазрела деца, која живе без слободе, у условима недостојним човека. Седмог децембра прошле године, пре само нешто више од месец дана, терористи су ноћу пуцали на њихове куће и уништили споменик настрадалим Гораждевчанима у центру села. Какве све ожиљке носи њихова невина душа, само они знају. Кад су сва дечица примила поклоне, формирала су хор и сложно, нежним гласовима запевала „Црвен цвете“, једну од најлепших и најтужнијих песама са Косова и Метохије. Нико од нас није издржао... Певали смо и плакали, скривајући погледе једни од других, исто као и наша дечица. Тешко ми у грудима. Верујем, и свима осталима. Толико набоја, туге и искрених људских емоција...

Након растанка са дечицом и њиховом школом, решисмо да обиђемо и уништени споменик пострадалим Гораждевчанима и две цркве које се налазе у селу. Директор школе је кренуо са нама и дрхтавим гласом говорио о жртвама у чију је част подигнут споменик. Међу њима су били и дванаестогодињи Пантелија Дакић и деветнаестогодишњи Иван Јововић, убијени на реци Бистрици, августа 2003. године. Свашта се кува у човеку док гледа разбијени мермер са сликама дечака. Мешају се туга, бол, неверица, презир... Прекрстисмо се, целивасмо остатке споменика и кренусмо ка најстаријој цркви-брвнари у Србији. Подигнута је током 16. веку у Гораждевцу и посвећена је Светом Јеремији. По причи моје познанице Тамаре, младе наставнице у гораждевачкој основној школи, на иконостасу цркве сачуване су царске двери из 16. века, као и неколико икона, књига и свештених сасуда. Недалеко од ове, 1926. године подигнута је нова црква, посвећена Покрову Пресвете Богородице. Сваког 14. маја у Гораждевцу се одржава велики сабор, највеселија манифестација у овом прелепом, тужном месту. Обиђосмо и нову цркву, срдачно се поздрависмо са директором основне школе и обећасмо му да ћемо ускоро поново доћи у Гораждевац. Уђосмо у аутобус и настависмо свој пут ка Високим Дечанима.

Пред овом светињом дочекали су нас бункери, рампе, велика НАТО застава и припадници словеначког и аустријског контигента КФОР-а. Представисмо им се, а они нас пустише. О Господе, шта дочекасмо! Да питамо Словенце и Аустријанце да ли можемо да уђемо у наше Дечане... Постадосмо странци странцима на најсветијем делу српске земље... Шта ћеш, ваљда нам је тако писано.

Необична лепота Високих Дечана не да се речима описати. Задужбина краља Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) и сина му Душана, потоњег цара, смештена под врлетним Проклетијама, покрај Дечанске Бистрице, представља једно од највећих достигнућа српске и европске средњовековне архитектуре, специфичан спој Истока и Запада. Једини је манастир у овом делу Европе који је остао потпуно аутентичан. Какав је био пре седам векова, такав је и данас. Један од највреднијих драгуља из ризнице православне цивилизације. Пре него што смо ушли у ову светињу, отац Петар нас је позвао на гозбу у манастирски конак, где смо обедовали и пили надалеко познато дечанско вино. Након тога, ушли смо у манастир. Иако сам много пута био у њему, сваки пут осетим неку радосну језу, комбинацију страхопоштовања, поноса, понизности и среће. Исто то су осећали и остали. То им се на лицима видело. Узбуђење приликом целивања ћивота са моштима Светог Краља Стефана Дечанског, тајанствена тишина унутар дечанских зидова и ликови владара и светитеља који нас гледају стварају посебан осећај, за који не постоји адекватан опис. Он се једноставно мора доживети. Двадесетогодишњој Мирјани, љубопитљивој Новосађанки прекрасног осмеха, показујем свету лозу Немањића, живописаној на источном зиду дечанске припрате, причам о историји манастира и овог краја, обилазим око столетних борова у дворишту, застајем поред гробова дечанских игумана и монаха, док погледом тражим врхове планинских масива у снегу и магли... Чини ми се да бих овде могао остати ко зна колико... Али, ипак, морамо кренути даље, већ пада мрак. Пећка Патријаршија нас чека.

Журно уђосмо у аутобус и настависмо наше путешествије ка духовној престоници наше Цркве. Над Руговском клисуром надвила се магла из које сипи ситна, хладна киша. Манастирска врата замандаљена. Неко од мојих сапутника неколико пута удари звекиром у металну капију, а мени се, више за себе, оте: „Ко удара тако позно, у дубини ноћног мира, на капији затвореној, светогорског манастира...“ Две-три девојке поред мене то прихватише, па заједно тихо отпојасмо скоро пола песме. Не постоја мало, зачу се отварање браве, а на вратима капије указа се прилика монахиње која нам пожеле добродошлицу. Са страхопоштовањем корачамо ка древној Пећаршији, опасаној планинама, зидовима и бодљикавим жицама. Целивамо довратак и улазимо у прву од четири цркве, које чине ово величанствено здање. Једна млађа монахиња беседи нам о прошлости ове светиње. Боже, колико је то богатства, лепоте, уметности, живе историје на једном месту... Ту су гробови наших архиепископа и патријараха. Ту су престоли наших владара и светитеља. Ту је стари шам-дуд, посађен пре више од седам столећа, природни и културни споменик. Дрво наше историје. Ту је све оно што нас чини људима, хришћанима, Србима. Ту је срж нашег идентитета. Сви смо усхићени, а највише они који су први пут овде. Косово и Метохија су заиста срце и душа Србије. И свих Срба, ма где живели. Иако би желели остати што дуже на овом светом месту, време је да се крене даље. Али, авај, наш пут до малог метохијског села Видања се изјаловио, јер су им Шиптари искључили струју, па би нам безбедност била угрожена. Нико нам по мраку не би могао гарантовати да нас неће засути каменицама, или нечим опаснијим, не дај Боже. Зато се упутисмо назад, ка Косовској Митровици, а поклоне малишанима из Видања уручићемо неком другом приликом.

Два сата касније, били смо у Косовској Митровици. У студентском клубу смо остали до поноћи, желећи да што дуже останемо заједно. Покушавали смо да сумирамо утиске са нашег путовања, али узалуд, јер знамо да ће се они слећи тек за неколико дана, можда и недеља. Ипак је ово био један од оних дана који дуго остају у сећању. Акција је успела. Тачно у поноћ испратили смо наше пријатеље из централне Србије. Грлили смо се, љубили, обећали да ћемо се ускоро поново окупити. На крају, поздравили смо се песмом „Са Косова зора свиће“. То је наша најбоља порука. До скорог виђења. Догодине у Призрену.

Текст посвећен свима који су на било који начин допринели студентској хуманитарној акцији „Космету на поклон“.

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици