Блог

У Пребиловцима

Јован Алексић, Косовска Митровица

Пети август 2016. године. Растући непријатни звук аларма крај узглавља ме прену из сна и нагло пробуди. Кроз зеленкасту завесу прозора већ се помаљала зора. Погледах на сат – двадесет до пет. Мало се протегнух на дотрајалом кревету и хитро устах, да се умијем, оперем зубе и „на брзака“ нешто поједем. Не смем да закасним, у 6 сати са Новог Београда крећемо за Херцеговину. А треба стићи до Новог Београда из Јајинаца, бањичког насеља у ком сам смештен, што није нимало једноставно, с обзиром на нередовност и честу промену линија градског превоза. Имао сам среће! Чим сам са ранцем излетео из куће, на стајалишту ме је чекала „седамдесет осмица“, којом се пребацих до железничке станице, а одатле ухватих „седмицу“, којом се пребацих до Новог Београда. Помало несигурно закорачих ка нашем уговореном превозу, јер не видех ниједно познато лице међу педесетак људи који су ужурбано убацивали ствари у гепек аутобуса.

Зажалих што са мном не кренуше два моја пријатеља, који у задњи час отказаше своје учешће у овом својеврсном ходочашћу. „Све неки старији људи... Нећу имати с ким да проговорим ова два дана“, помислих у себи и благо се покајах што сам уопште кренуо. Баш некако у том моменту испред мене се створи Сања са једним младим руским новинаром. „Тооо, идемо заједно!“, радосно ускликнух и полетех јој у загрљај. Са жалом помињући другаре који нам фале на овом путовању, а који су из разних разлога отказали, нас троје се сместисмо на задња седишта аутобуса, надајући се да ћемо се временом успавати. Али, авај. Тешко је то постићи у присуству једног историчара, једног новинара и будуће професорке српског језика и књижевности. Наше друштванце је непрекидно чаврљало о бројним, за нас изгледа, бесконачним и непресушним темама, трудећи се да не узнемиравамо своје сапутнике, од којих су многи већ полако закуњали. После више од 11 сати путовања, коначно смо стигли на своје одредиште. Под прозирним ведрим небом врелог августовског поподнева, у загрљају оштрог херцеговачког крша, сакривени врлетним брдима и високим планинама дочекали су нас Пребиловци.

Ово лепо, многострадално место, једно је од најстаријих српских насеобина у овом делу Доње Херцеговине. Први пут се помиње у средњовековним списима 14. века, а име је добило по локалном властелину Прибилу. Налази се на левој обале реке Брегаве, у непосредноj близини њеног ушћа у Неретву. Од Чапљине је удаљено 5, од Мостара 33, а од Јадранског мора 20 километара. До лета 1941. године, то је било једно од најразвијених, најбогатијих села у Херцеговини, чији су житељи били угледни, имућни и цењени људи. А онда је освануо 6. август... Црни дан који је заувек обележио историју Пребиловаца и његових становника. Њихове комшије у црним усташким униформама, истог језика, друге вере, зверски су убиле и у јаме бациле преко 800 Пребиловчана, углавном жена, деце и стараца. Убијено је више од стотину деце млађе од 15 година. Сви чланови породице Трипка Ћирића су уморени на страшан начин. Супруга Стана и десеторо деце. Девет кћери и син. Маjка jе са кћеркама жива бачена у Шурманачку jаму, а отац заклан у долу, под селом, са трогодишњим сином у наручjу. Судбину породице Трипка Ћирића поделиле су још 52 српске фамилије, од којих је 36 потпуно угашено. Оне које су преживеле биле су потпуно осакаћене, пред биолошким уништењем. Само из породице Булут страдало је 149, а из породице Екмечић 78 чланова. Од око хиљаду становника Пребиловаца, усташки крвави пир преживело је свега 172. Пребиловце, наше Лидице, јапански дневник „Тhе Asahi Shimbun“ уврстио је међу четири наjстрадалниjа села у Другом светском рату, на нивоу целе планете.

По завршетку Другог светског рата нове власти су јаме са костима невиних пребиловачких мученика забетонирале. Званична државна фама о „братству и јединству“ није дозвољавала преживелима да из понора изваде посмртне остатке својих најмилијих и достојно их сахране. Преживели Пребиловчани женили су се у позним годинама и својим потомцима давали имена своје поклане деце, имена својих ђедова, родитеља, рођака, кумова, комшија, пријатеља... Нису хтели да им се угаси свећа... У јесен и зиму 1990/91. године отворили су 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово – Градина, Хутово – Хаџибегов бунар, Видоња, Какауша Горња, Какауша Доња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка, Дубрава – Звекалица), извадили кости својих страдалника, опрали их, окадили и пренели у пребиловачки сеоски дом. Како су џакови костију извађених са дна јамa ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме се од присутних кроз сузе отело: „Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у јами.“ Ова реченица инспирисала је познатог српског режисера Здравка Шотру да сними документарни филм о овом потресном догађају. Из херцеговачких безданица извађене су кости невиних српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Локава, Козица, Тријебња, Дабрице, Шћепан Крста, Љубљенице, Чапљине, Почитеља, Пијесака, Стоца... На педесету годишњицу страдања, 4. августа 1991. године, након опела и литургије које је служио патријарх Павле, положене су у крипту спомен- цркве Сабора српских светитеља и пребиловачких мученика у Пребиловцима. Међутим, није им било суђено да почивају у миру.

Само годину дана након њихове сахране, потомци њихових џелата су их поново убили. У операцији „Липањске зоре“ (7 - 26. јун 1992. године), коју су извели припадници Хрватске војске (ХВ), Хрватског вијећа обране (ХВО) и Хрватских обрамбених снага (ХОС), поред протеривања преко 40.000 Срба из долине Неретве, пљачкања и спаљивања њихових кућа, миниран је и уништен недовршени спомен-храм у Пребиловцима. На саркофаг и на саме посмртне остатке мученика постављен је пластични експлозив, уз противтенковске мине и велике авионске бомбе. У условима великог притиска и температуре уништено је 95% моштију, а један мањи део се сјединио са бетоном. После трећег минирања цркве терен је пoравнат грађевинским машинама. Оскрнављено је и православно сеоско гробље. Усташки наследници пуцали су у српске надгробне споменике, а из неких гробница вадили кости и спаљивали их. Историја се поновила у свом најстрашнијем облику...

Иако ми је све ово давно било познато, корачајући прашњавим пребиловачким стазама, оивиченим каменим зидовима и ниским, дивљим растињем, имао сам осећај као да први пут сазнајем за хорор који се овде десио. Питао сам се, шта је то у човеку што га наводи да нанесе такво, незамисливо зло, другом људском бићу. Свом комшији, са којим се свакодневно сретао, коме је Бога називао, са којим је у школу ишао, са којим се шалио, са којим се у кафани опијао, са којим је земљу, камен, воду, хлеб делио... Не, није то мржња. Ни похлепа. Ни завист. У питању је нешто много горе. Нешто тамно. Нешто што није од овога света. Нешто сотонско... Нешто што нема име. И мислим да здрав разум било ког човека на земаљском шару, ма одакле долазио, ма вере или нације био, не може докучити, разумети, ни објаснити оно што се овде двапут догодило.

Мучећи се својим мислима, разлозима постојања нечег тако исконски злог и ужасног, дочеках вече са својим новим пријатељима. Поред Сање и Руса Андреја, ту је и будући лекар Горан, млади гуслар Предраг и његов друг из детињства Радован. Причамо о свему и свачему. Одмах се види да се ради о добрим, простодушним људима, са којима се брзо „скапираш“ и опустиш. Замолисмо Предрага да узме гусле и покаже своје умеће. Није му требало двапут рећи. Древни српски инструмент још увек је присутан и популаран у овим крајевима. Затеже се струна, зајечаше гусле. Док се њихов мученички звук одбијао о глува херцеговачка брда, тишину мркле ноћи запара снажан, мушки, а опет некако плачевни глас нашег друга Предрага. Певао је о Пребиловцима, Клепцима, старцу Вукашину Мандрапи, попу Милу Јововићу, Карађорђу, краљу Петру, светим Немањићима, Косову... Делове песама које смо знали хорски отпојасмо, а оне које нисмо, пажљиво, замишљено, некако свечано слушасмо, као да смо на богослужењу. После поноћи одосмо на починак. Заноћили смо на душецима, ћебадима и војничким врећама под ведрим небом, у дворишту спаљене куће нашег домаћина Миленка. Посматрајући хиљаде начичканих звезда кроз лишће винове лозе нада мном, лагано утонух у сан... Нисмо дуго спавали. Већ око 6 сати ујутру били смо будни. Ваља се обући, протегнути, умити, доручковати и спремати за полазак на свету литургију.

Нови спомен-храм Христовог Васкрсења, подигнут ма месту миниране цркве-костурнице, званично је завршен и освештан прошле године. Својим спољашњим изгледом и архитектуром подсећа на цркву Христовог Гроба у Јерусалиму. За разлику од прошле године, када је литургији присуствовало на хиљаде људи, ове године нас има много мање, тек неколико стотина душа. Прекрстих се, целивах довратак цркве и тихо закорачих у њену унутрашњост. А тамо су ме дочекали они. Обични људи, у сеоским и херцеговачким ношњама, са својим женама које су брижно држале своју одојчад на недрима. Поред њих, основци, дечаци и девојчице у опанчићима, пастири, лугари, тежаци, православни свештеници... Сви су ме они благо гледали са фресака и икона, као да су хтели рећи: „Добро нам дошао, пријатељу, добро дошао у наш дом.“ А онда су почели да се представљају. Говорили су са зидова, на којима су исписана њихова имена. Где год да погледаш, прочиташ неко обично, свакодневно име. Колико је само Лазара, Марија, Видака, Милица, Милана, Јелена, Шћепана, Славица, Јакова, Стана, Јована, Драгиња, Душана, Љубица... Колико је њих узидано у овај храм... Људи као што смо ти и ја... Схватио сам да нема места помало језивом и сабласном осећају који је до тада тињао у мени. Био сам међу својима.

По завршетку свете литургије са својим пријатељима отишао сам до сеоског дома у Пребиловцима, где се одржавала мала свечаност поводом данашњег дана. Девојке одевене у бело, лепе као горске виле, изводиле су етно-духовне песме, између осталих и „Црвен цвете“, једну од најлепших и најтужнијих песама из мог краја. Срце ми је задрхтало, а очи навлажиле... Ваљда нико није приметио… Смерне Херцеговке анђеоских лица нежним гласовима спајају своје Пребиловце са мојим Косовом... Своје Косово са нашим Косовом. Исте речи, исте судбине, исте патње, исте молитве. Исте светиње. Сви смо ми са Косова, одакле год долазили.

Обиђосмо и пребиловачку библиотеку која носи име по Стани Арнаут, сеоској учитељици коју су усташе прво грозно понижавале и мучиле, а онда заклале и бациле у оближњу Ждракановића башчу. Унакажено тело своје учитељице касније су пронашли преживели мештани. Сахранили су је на локалном гробљу, у породичној гробници Милана Булута - Каримана, где и данас почива. Њена мала, ушушкана библиотека, богата је прегрштом добрих наслова. Ту су Достојевски, Дучић, Шантић, Јесењин, Шекспир, Толстој, Његош, Платон, Андрић... Само да има ко да их чита... А имаће! Двапут убијени, двапут спаљени, двапут до темеља уништени Пребиловци полако васкрсавају. И поред свих недаћа, проблема и ризика, у своје опустело село вратило се више од 60 људи. Куће се чисте од гарежи и корова, а из неких од њих допире и дечији плач. Има наде... Живот је, упркос свему, поново победио. И то је највеће чудо овог светог места.

Док смо се аутобусом лагано клацкали назад ка Београду, покушавао сам у својој глави резимирати утиске са овог путовања. Али, узалуд. Толико је било тога упечатљивог, искреног, тужног, каменог, библијског у једном скривеном селу у долини Неретве... И сада, док ово пишем, пред очима ми стоје ликови невиних жртава из пребиловачког храма Христовог Васкрсења. Као да ме погледима милују и опомињу да их не заборавим, да им упалим воштаницу, да им поново дођем... И доћи ћу, сигуран сам. Не могу да одбијем. Они су ме заветовали.

P. S.

Нека ова исповест хартији, вама и Богу представља позив за сваког од вас да барем једном у животу одете до Пребиловаца. Да доживите лепоту тог села од камена и осетите блажени мир његових становника који вас са неба дочекују. Да посетите место где се поново рађа, жање и прославља. Да се уверите у живу истинитост оне Његошеве поруке о борби непрестаној. Да те речи наставите. Да почнете веровати да је и немогуће могуће. Да одете до једне сићушне тачке васељене у којој је немоћ зла сагорела у лудилу своме. Тамо, где су обични, мали и нејаки својим мучеништвом подигли непрелазну границу између људи и нељуди. Онде, где је љубав победила мржњу, а живот смрт. Онде, где се поново живи. Данас и вечно.

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)