Блог

Из личног угла поводом фамозне „Декларације о заједничком језику“

Топла вода која то није

Јован Алексић, Косовска Митровица

-         Открили смо топлу воду!

-         Па, то и није неко откриће, али добро. Свеједно, честитам.

-         Ипак, постоји један мали проблем. Не смемо је назвати водом. А ни топлом.

-          Зашто?

-         Па сад, не знам... То је мало компликовано, могу неки да се наљуте...

-         Али, побогу, зашто? Је л’ то вода?

-         Јесте.

                                                                -         Је л’ топла?

                                                                -         Јесте.

                                                                -         Па зашто је онда не назовете тако?

                                                                -         Не смемо... Не смемо да вам кажемо. Одмах ћете се сетити.

Тако се, отприлике, мало карикирано, у најкраћем може представити смисао иницијативе „200 интелектуалаца из региона“ и њихове „Декларације о заједничком језику“ на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Потписници поменуте „Декларације“ кажу да се у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик. До тог „тешко установљивог“ закључка дошли су након једногодишњег састанчења у склопу пројекта „Језици и национализми“, који се одржавао у Београду, Сплиту, Подгорици и Сарајеву.

Пошто су поменути стручњаци дошли до свог „епохалног открића“, сама по себи се намеће логична потреба за заједничким именовањем „новооткривеног“ језика (признаћете, стварно би било бесмислено и глупо да се неки језик зове „заједнички“). Ту долазимо до сржи ове проблематике. 

У време Вука Стефановића Караџића многи су наш језик желели назвати „илирским“. То је, донекле, било и разумљиво. У периоду романтизма и пансловенства  тежило се приближавању и обједињавању свих Словена, јер се сматрало да су Словени један народ, који, самим тим, мора имати и један језик. Веровало се да је једна од грана великог словенског народа (поред руске, пољске и чешке) и јужнословенска, којој је дат илирски префикс, по прастановницима Балкана, да се у први план не би истицале „племенске посебности“ Срба, Хрвата и Словенаца. На том трагу је 1850. године постигнут чувени Бечки књижевни договор, којим је ударен темељ заједничком језику Југо-Словена. Тим споразумом је као основа за њихов заједнички књижевни језик узет народни говор Босне и Херцеговине и Дубровника, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору. Договор је постигнут у Бечу 28. марта 1850. године између осморице јужнословенских књижевника, држављана Хабзбуршке монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац (Иван Кукуљевић, Димитрије Деметер, Иван Мажуранић, Вук Стефановић Караџић, Винко Пацел, Франц Миклошич, Стефан Пејаковић, Ђура Даничић).

Људевит Гај о „илирском“ као српском језику:

Као нека врста његовог далеког наставка, сто четири године касније постигнут је тзв. Новосадски договор којим је званично стандардизован српскохрватски језик. Иако, лингвистички и историјски гледано, штокавско наречје чини основу српског језика, оно је овом споразумом постало и историјска основа за стандардизацију хрватског, односно српскохрватског језика. На тај начин је српски језик институционално проглашен заједничким језиком Срба и Хрвата, са промењеним именом (српскохрватски/хрватскосрпски). Међутим, ни то није било све. Српски језик је подељен на две варијанте, источну и западну, екавску и ијекавску. У закључцима тог споразума стајало је да су равноправна оба изговора, екавски и ијекавски, те оба писма, латиница и ћирилица. Ипак, пракса је показивала да се ћирилица, једна од најосновнијих црта српског идентитета, писмо којим су Срби писали више од хиљаду година, полако потискује латиницом, која је у Србију први пут инаугурисана за време аустро-угарске окупације 1915. године.

Захваљујући томе, данас је ћирилица на ивици опстанка у овој земљи. У медијима и на јавним натписима ћирилица у Србији је заступљена једва 10 процената, док са 90% доминира латиница. Новосадским договором српски језик је разбијен и посађено је семе за ницање „нових језика“ као што су бошњачки или црногорски, иако, наравно, у лингвистичком и историјском смислу они - напросто не постоје. То је било сасвим у складу са познатим обрасцем хрватске културне политике који налаже да све што је српско треба свести на србијанско, да би оно што се не именује као србијанско - језик Срба у Далмацији, Хрватској, Славонији, Босни, Херцеговини, Црној Гори - временом престало да се именује као српско. То је, уједно, била и једна од културно-идеолошких основа југословенских и српских комуниста, која, како видимо, у нешто другачијем облику егзистира и у данашње време.

Дакле, историјски и лингвистички гледано, заједнички језик Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске изворно је – српски. Ту никакве дилеме нема. Зашто онда потписници „Декларације о заједничком језику“ то упорно избегавају да кажу? Зашто се поново, по систему уравниловке, заједничким назива оно што изворно припада српском народу? Зашто се, на тој основи, дословно морају „измишљати“ посебни, „нови језици“, као што су бошњачки/босански или црногорски? Колико знамо, у Сједињеним Америчким Државама се говори енглески, у Бразилу португалски, у Мексику шпански, у Аустрији немачки, у Молдавији румунски... Примера има колико год хоћете. И никоме од становника поменутих држава не пада на памет да језик којим говоре назову америчким, бразилским, мексичким, аустријским или молдавским. На „брдовитом Балкану“ ситуација је очигледно другачија.

Са формирањем нових држава на развалинама бивше Југославије, политичке елите новоформираних нација су, у потрази за новим идентитетом, установиле да не говоре језиком којим су говориле пре распада земље. Њихово узалудно трагање за нечим „аутентичним“ што их неповратно дели од свог порекла и корена понекад добија (траги)комичне димензије. Поменимо само хрватско титловање српских филмова, покушаје представљања средњовековне босанске редакције српске ћирилице као „бошњачког писма“, те најновије издање новоизмишљеног „црногорског буквара“ са словима „с́“ и „з́“, који у највећем делу стручне јавности служи за спрдњу и пошалицу. Схвативши да такви покушаји дају више штете него користи, пријатељи, промотери и духовни помагачи поменутих „надријезика“ (углавном припадници лево-либералне мондијалистичке елите и разних невладиних организација) кренули су са провереним новим-старим методама. Да би наставили тамо где су стали, да би додатно уситнили и скучили српски културни и духовни простор, прибегли су добро опробаном рецепту који је у прошлости и те како давао резултате:

1.) српско наслеђе ван граница Србије прoглaсити зajeдничким;

2.) пoслe нeкoг врeмeнa хрватским, бошњачким или црногорским (у догледној будућности и „косоварским“ или албанским, ко зна).

У томе је смисао „Декларације о заједничком језику“, упркос разним другим објашњењењима њених потписника. Једини је проблем како тај „заједнички језик“ тренутно назвати. „Западно-балкански“, „југоисточно-европски“ или, пак, „регионални“? Како да звучи што „европскије“ и „модерније“, а што мање „српскије“? Како да се сакрије очигледна истина, фалсификује историја и забашури суштина?

На све ово званична Србија, нажалост, не реагује. Ћуте њене институције, ћуте њени интелектуалци. Свакако да би САНУ, као установа од највишег националног значаја, много више требало да посвети пажње оваквим изазовима и адекватно одговори на њих. Да се спрдња са нашим језиком, културом, духовношћу, идентитетом и здравим разумом не би настављала у недоглед, са далекосежним последицама по све нас, нарочито по будуће генерације. Зато ћу, на крају, додати да би ми Срби морали једном за свагда огласити да је све што је изговорено или написано штокавским наречјем (било екавицом, ијекавицом или икавицом) - српски језик и да се тога у потпуности придржавамо у правном, књижевном и научном смислу.

То би био задатак за новосадску Матицу српску, која је свакако једна од најкомпетентнијих инситуција за питање језика. Тако би се званично коначно обнародовало да је „цар го“ и да се сви Хрвати, Бошњаци и (национални) Црногорци штокавског наречја служе српским језиком. То је, напросто, истина. И мишљења сам да је морамо сведочити. А нашим комшијама и проналазачима „заједничког језика“ пожелимо све најбоље и много среће на неким новим пројектима. Нека граде своје „нове језике“ како год хоће, како знају и умеју. Нек’ им је са срећом. А ми чувајмо своје. Поштујмо туђе. И нећемо погрешити. Нити се о било кога огрешити.

Аутор је докторанд на Катедри за историју Филозофског факултета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици