Култура

Малгожата Лебда, Језик земље, превела Бисерка Рајчић, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд 2017 ; Малгожата Лебда, Снови укермеркера, превела Бисерка Рајчић

Посвета земљи

Јелена Марићевић Балаћ

Пољска песникиња Малгожата Лебда (рођ. 1985) представљена је српској читалачкој публици најпре песмама објављеним у периодици 2010, а затим у виду књиге Језик земље, којом су обухваћене њене три збирке поезије – Трагови (2009), Граница шуме (2013) и Гуштар (2016). Бисерка Рајчић превела је песничке књиге у целости и написала посве упућујућ поговор „Похвала земљи или путовање по запећцима сећања“. Констатујући да у поезији Малгожете Лебде „преовлађује природа, а не култура“, истакла је да песникињини ближњи „нису обични чланови горштачке породице већ поседују особине Бога, сина божјег и мајке божје“.

На том трагу могућно је даље промишљање о семантички сложеној и експресивној, мада стилски сведеној и једноставној поезији, у којој заиста проговара сама земља, праискон тла. На махове осетљиви читалац може наслутити тихи дијалог са поезијом нобеловца Шејмуса Хинија (1939–2013), у којој је завичајна топонимија, може се рећи, добила отелотворење, па и статус лирског субјекта, али је ирски песник значајно уроњен у тековине античке културе, те митова и легенди своје земље. Код Лебде, пак, кодови природе истовремено функционишу као својеврсни кодови културе. Иако без експлицитних интертекстуалних реминесценција, њена поезија задобија самосвојну антрополошку вредност.

Ако је српски читалац у стваралаштву Растка Петровића (1898–1949) проналазио један од упечатљивих примера архетипске имагинације, у којој се као ликови његових „митургија“ налазе божанства словенског пантеона, али и хришћански свеци, код пољске песникиње наилазимо на њихово тихо присуство на нивоу слутње. Наш писац и песник је у Бурлески Господина Перуна Бога Грома живот богова и људи представио као заједницу. Они нису одељени опозицијом небо – земља, већ непосредно комуницирају, егзистирајући на готово истој просторној равни. Код Малгожате Лебде ликови једне породице и села функционишу и као обични људи, али и као паганска словенска божанства и, најпосле, као „Бог, син божји и мајка божја“. Дакле, спацијум у којем се сви аспекти људскости и божанског мешају јесте простор њиховог сопства и начина постојања.

Отуда се може објаснити и мото у виду цитатног одломка из Селинџера: „Имао сам шест година, када сам видео да је све Бог. (...) Моја сестра је била још мало дете и пила млеко, а ја сам изненада видео, да је она Бог. Дакле, она је једноставно преселила Бога у Бога, ако ме разумете“. Већ на почетку читалац добија један од кључева за читање Лебдине поезије и отпочиње проблематизацију постојања, присуства и кретања божанског на земљи. Уз то, запажа се и поступак укидања евентуалних граница између човека и Бога, па тако и у оцу или у сестри можемо угледати божански лик.

Штавише, и на графичком плану, приметно је одсуство великих слова и интерпункцијских знакова, што ствара привид да песме творе поему, па чак и да се уливају једна у другу јер неретко се завршетак једне песме логички може наставити на почетак следеће. На тај начин песникиња је извршила вишеструко опкорачење – на средини и крају стиха, те на крајевима појединих строфа и песама. Не само да овај версификацијски поступак постаје једно од примарних обележја њене поезије, већ има синтаксичку и значајну семантичку функцију. Разуме се, читалац се непрестано изненађује, а његов хоризонт очекивања изневерава, чиме се постиже динамика, али и преноси драматизација коју лирски субјект посредује, а коју је могућно испратити.

У том смислу, могу се навести две репрезентативне песме које стоје напоредо, „месо“ и „кује“. Прва песма завршава се следећем стиховима:

„боровнице мушкарци не препознају жене по имену већ само

по одјецима оплођавају их саде дрвеће свлаче с њихових лица

маске оно пушта изданке и лишће грана се њушка“,

док, друга почиње стиховима који као да је настављају:

„наше сенке расту заједно с нама ноћу их губимо

у случајним купеима воза између катовица и кракова“

На основу наведених примера може да се укаже и на постојање (шумске) границе која дели свет природе и људске цивилизације. Човек који се урбано не дистанцира од природе јесте човек за кога границе не морају постојати, јер ће бити у контакту и са собом, Богом у себи и око себе, биљем и животињама, земљом и небом. Због те могућности лирски субјекти ретко ће бити окренути градским срединама. Отац због тога своју децу усмерава на заједницу пчела и покушава да их научи нежности, пажљивости, а, самим тим, животу: „мораш да научиш да радиш с крви“; „мораш бити пажљива и удубљивати се у интензитет покрета“; „мораш бити нежна покрети нек ти буду лагани“. Ипак, због његове смрти, десило се да су пчеле заправо биле сигнум лекције смрти: „скривао сам пред тобом / болест пчела // нисам могао другачије // јер на њиховом примеру / требало је да те учим животу / а не смрти“ („мај: вароза“). Смрт је стога, како се и у поговору наводи, задобила маску шуме, гуштара, матичњака, али се смрт управо тако и може превазићи.

Дарија Лековска је у чланку „Земљишни послови. (Еко)поетика Малгожате Лебде“[1] указала на силуетну фигуру мајке, која нити у једној песми нема јасне контуре. Уместо фигуре мајке, песникиња је посве ефектно премрежила збирку Гуштар песмама „мајка божја: лепак за гипс“, „мај: ватра II” и „магдалена: историја ћутње“. На основу ових песама може се донекле уочити природа унутарпородичних односа, па чак и тајни.

Најпре имамо слику сломљене фигуре „мајке божје“, која је лишена сакралне ауре, топлине и сведена на материјалну вредност, касицу: „коначно мајка божја изгледа пристојно недостаје / јој само срце и на леђима има рупу у коју ћу убацивати / крупан метални новац краден из недељног очевог капута“. Друга песма има за предмет очев аманет да се о пчелама брине као о деци, „да не назебу“ и последњу жељу: „замолио је за паклицу / клупских купила сам је за новац извучен из марије“. Тако је новац украден од оца заправо окајан, јер је исплаћена очева последња жеља. И све је остало унутар породице. Такође, ако се препустимо могућности тумачења према систему аналогија, како фигури недостаје срце, а рупу испуњава очев новац, онда се можда може наслутити евентуални недостатак мајчине љубави или дететове љубави за мајку, коју треба да надомести материјално добро узето од мушког родитеља. Међутим, плативши управо тим новцем очеву последњу паклу цигарета, рупа се исцелила, а фигура „мајке божје“ ипак испунила љубављу и смислом.

Наравно, врхунац песничког умећа постигнут је сликом пронађене умрлице са именом Магдалене Лебде, коју је отац гурнуо „у рупу у марији 'не рекавши мајци' дознајемо“. Читалац не зна ко је Магдалена Лебда; да ли очева мајка, сестра или чак претходна жена, међутим, може да осети естетски склад, оличен у целини коју чине фигура „мајке божје“ испуњена умрлицом жене по имену баш Магдалена. Оно што са сигурношћу можемо рећи јесте да је та фигура на симболичкој равни повезала оца са Магдаленом. С једне стране, из рупе је узет новац за његову последњу, самртну паклу, али је у фигурици остала умрлица.

Коначно, уколико поставимо питање која би словенска божанства могла да одговарају ликовима Лебдине поезије, намеће се неизоставно Перун за лик оца (на основу, примера ради, стиха: „сакупљамо коприве“, које су један од Перунових атрибута), али његова жена, богиња земље и мајки, Мокош, не одговара флуидном лику његове супруге. Пре се чини да отац развија однос са богињом Мокош, посебно ако се има у виду да су њени атрибути овце и управо пчеле, а да је њено име изведено од мокре или влажне земље. С друге стране, можда су саме пчеле отелотворење Мокоши, па аменет бриге о пчелама треба његове кћери да упути у посвећивање или приближавање овој богињи, што се најдиректније види у тестаментарној песми исписаној курзивом – „гласови: фрагмент“, коју говори отац: „сву своју децу посветио сам земљи“.

Збирка Гуштар која је сегментирана у четири циклуса, при чему је сваки у знаку годишњег доба, почев од „претпролећа“ до „првих дана пролећа: лектира“, потенцијално открива ко је главни лирски субјект Малгожате Лебде. Она, наиме, може добити обрисе богиње Живе / Сиве, која спрам годишњих доба мења ликове: Морана (зима), Весна (пролеће), Лада (лето) и Жива (јесен).

У Траговима, пак, „плесачице с вуковима“ могу бити посвећенице бога Велеса, док репрезентативна песма „купалина ноћ“ сублимише све аспекте који су од значаја за Лебдину поезију. Обред Купала (код нас познатији као Ивањдан) вршио се у част управо Мокоши, а оно што се изводи јесте императив разумевања са биљем и животињама, стапање са њима, а потом синергија и видовитост која из свега происходи. Не би ли се до тога стигло, иницијант мора да буде дете: „носе кући јежеве нађене у пчелињаку хране их топлим // млеком а када наступи купалина ноћ гатају камилицом / чубром сремзом са седмогодишњег дрвета када порасту / заборавиће целокупну митологију ситних знакова говор животиња / изгубиће инстинкт 'берите их и једите сви' тада ће их и странци // сматрати за своје“.

Из те првобитне, детиње позиције која чува инстинкт, могућно је изградити аутентичан песнички свет и сачувати снагу вере. Она постоји баш зато што нема одвајања од изворног и породичног и зато што се доживљава као потпуно природна, јер су јој темељи природа. Смештање у оквире екопоетике поезију Малгожате Лебде, ако имамо у виду њен специфичан однос према флори и фауни и отклону од урбаног света, дубоко је хуманистички обележено. Будући да су човек и све његове вредности, живот, љубав и вера проистекли из природе, њено очување имплицира људско одржање. Самим тим, ова поезија поставља питање – ко смо, али и даје одговоре на то питање.

И у рецентној песничкој књизи Снови укермеркера, објављеној на пољском језику 2018. године, песникиња нијансира своју екопоетичку парадигму певања. Кроз мотив укермеркера, заправо врсте краве, и односи у породици добијају обрисе на релацијама животиња – човек, тј. човек – крава. Овде је песникиња отишла корак даље и омогућила читаоцу да не само у оцу, сестрама и браћи, већ и у животињи угледа Бога.

За разлику од претходне збирке коју је обележила заветна фигура оца, мада и енигматична и кроз минус поступак изражена фигура мајке, овде су главни актери сестре, па и браћа лирског субјекта. У изузетно интересантној рецензији Емилије Галчињске под насловом „Крупни кадрови снова“[2] критичарка тумачи наслове песама, који сви садрже заједничку реч „приближавање“, управо тим што се Лебда професионално бави и уметничком фотографијом. Отуда свака песма функционише као уметничка фотографија на којој се види сваки детаљ. Такође, Галчињска запажа да у овој књизи долази до суочавања женског и мушког са људским и животињским и упућује на то да је необичан наслов збирке један од најважнијих кључева за разумевање свих песама, јер снови укермеркера проблематизују „антропоцентричну визије природе“.

Ако заиста осмотримо песме као животињске снове онда можемо констатовати да се ради о кошмарима, посебно ако се има у виду да ће и пси у кланици добити за оброк „тешке лобање укермеркера“ („приближавање: поворка“). Снови нове врсте крава једним делом су пророчки, јер виде судбину својих тела и након смрти, међутим, у тим сновима су и животи људи који су им у најнепосреднијој близини.

Најпосле, перспектива тумачења њихових снова отвара питање онеобиченог односа према вери. У једној од најефектнијих песама – „приближавање: вера I” дат је призор сестара које су „најстрашније у тренуцима / када се моле свецима окаченим / по кући // јер се не моле за нешто / већ против нечег“.У сну животиње сажета је, дакле, истина о молитвама, а оне представљају најинтимнији однос између човека и Бога. На том трагу био би одговор и на једно основно питање збирке – зашто песникиња бира баш врсту краве да кроз њене снове отелотвори песнички глас?

У Светом писму Јосиф тумачи фараонове снове о седам дебелих и седам мршавих крава као седам плодних и гладних година. Код Лебде краве сањају „фараона“, којим би се евентуално могла именовати стварност кадрирана песмама, а песникиња, попут Јосифа, бива посредник и преводилац снова у песме. Разуме се, крава је у веровањима многих народа била обожавана као света животиња, било да се изједначава са земљом или доводи у везу са светлећим небеским телима (сунцем и месецом). Ако је Малгожата Лебда у претходним збиркама потенцијално проналазила Велику Мајку у божјој мајци (Марији) и богињи Мокош, посвета земљи у Сновима укермеркера у знаку је Велике Мајке као свете краве. То што је одабрала баш укермеркера као нову расу краве може се објаснити и стварањем нове песничке (еко)парадигме.

[1] Daria Lekowska, „Sprawy ziemi. (Eko)poetyka Małgorzaty Lebdy“, Poznańskie Studia Polonistyczne. Seria Literacka, 33 / 53, 2018.