Блог
Роман Хонет, Свет је био мој, Хеликс, Смедерево 2020
Свет је био зимско писмо
Јелена Марићевић Балаћ
Поезија пољског песника Романа Хонета (рођ. 1974), осим кроз преводе у периодици, представљена је српској читалачкој публици и антологијским изборима Бисерке Рајчић – Мој пољски песнички XX век и Речник младе пољске поезије песника рођених 1960–1990. Песник је 2015. године добио угледну Награду Вислава Шимборска, што је, како се напомиње у српском издању књиге свет је био мој, определило Бисерку Рајчић да га преведе.
Роман Хонет је полониста по формалном образовању и предавач креативног писања на Јагелонском универзитету у Кракову, а поред писања поезије, бави се есејистичким, критичким, антологичарским и уредничким радом. Рецентно издање његове поезије на српском језику прати драгоцен поговор „Роман Хонет или разговор траје даље“, којим је представљен као интелектуалац, уметник и културни делатник у најширем смислу. Такође, његова поетика репрезентована је у главним цртама, што доприноси контекстуалном сагледавању збирке. Бисерка Рајчић је, познајући главне токове рецепције Хонетовог опуса, прецизно скицирала његов песнички портрет, позивајући се на релевантне критичке текстове Пјотра Шливинског, Магдалене Рабиза-Бирек, Павела Козјола, а употпуњујући поговор сопственим читалачким и преводилачким искуством.
У првом реду важно је истаћи доследно писање малих слова: „После тачке не пише велико слово, а уместо запете користи тачку. Тако да се његове песме састоје од низа 'слика'“.[1] На графостилематском плану то је веома упадљиво и може се објаснити, како стоји у изводу из приказа Владимира Д. Јанковића на полеђини збирке, Хонетовим аутопоетичким исказом, по којем „за велика слова нема места, напомиње песник, тамо 'где је живот текао / и где је текла смрт'“.[2] Запажање је важно због барем две појединости. Једно је смештање у књижевноисторијски контекст „песника Краковске авангарде из 20-их година XX века“, „надовезивање на 'црни романтизам', симболизам, херметизам, катастрофизам и, пре свега, на надреализам“,[3] а друго уплив биографских елемената у изградњи песме. Хонету је, наиме, „умрла жена коју је волео. Већину разговора кроз песме из збирке свет је био мој води са њом, неживом. Посвећује песму и ембриону, њиховом нерођеном детету.“[4] Ако се има у виду песников непребол за „мртвом драгом“, онда се можда и одсуство великог слова у његовој поезији може означити као стапање његовог живота и женине смрти унутар песме, што би чин одредило универзалним, без потенцирања индивидуалног испољавања.
Зима као годишње доба и период хибернације повлашћени су на тематско-мотивском плану у Хонетовој поезији, што је, разуме се, карактеристично за бројне песнике. Међутим, његови поступци, слике и лирски сензибилитет умногоме су кореспондентни са песмама српске песникиње Милунике Митровић (рођ. 1950), посебно када је реч о збирци Зимско писмо (2015). У том контексту може се издвојити последња песма циклуса „Ноћни разговори“, под насловом „SMS“: „Смрт и Смисао / Те магистралне жиле куцавице / окрутно раздељене // Тек само прва два слова / обе речи вежу // Смрт смисла / ипак на крају разлике избрише / И све изједначи“. Код наше песникиње категорије смрти и смисла написане су великим почетним словом, осим у последњој строфи, која нам сугерише да се разлике између речи са великим и малим почетним словом бришу пред смрћу смисла, одсликавајући бесмисао, хаос и одсуство било каквог поретка. Ако се то запажање пренесе на поступак Романа Хонета, може се констатовати и да су његове песме огледало умирања смисла његовог живота или живота по себи. Очигледно је да Смисао представља Љубав, међутим, умирање смисла било би еквивалентно умирању вољених.
Отуда је тон његових стихова меланхоличан, а имагинација обојена визијама распадања, спорог умирања и условљена губитком у различитим манифестацијама. Такође, његова поезија се у критици изједначава са парадом мртвих. „Присуство мртвих у Хонетовим песмама је итекако опипљиво – песник непрестано комуницира са њима, као да му је ова 'смртоносна земља' била нарочито блиска“.[5] То се веома добро уочава на изразито успелој песми „зимски ред ствари“, којом отпочиње збирка свет је био мој.
умрли је тело, у које улази
бог, да одспава. обмотава га
ледена, децембарска ноћ, обавија
воз заустављен у пољу, жене
са светиљкама на челу – мали
квадрати од месинга и стакла, који дрхтуре,
као да унутра имају водени цвет
или семе. кроз мрак
истовремено пролазе – молитве и завијање, ђакони
из богословије носе респиратор
и библију, и тањир, и кашику,
и сунђер. они никада неће сазнати – умрли је тело,
које је већ чисто. за богом поспрема
земља, због тога постоји
Трупло је, дакле, божје коначиште; тихо место које постаје чисто од самог његовог присуства. Међутим, упечатљива слика не исцрпљује се само на овој констатацији. Бог јесте Љубав и, сходно томе, љубав коју лирски субјект осећа према „мртвој драгој“ постаје божанска и чини њено беживотно тело чистим. Не би ли избегао патетику, песник универзализује исказ, па се тако чистота умрлих тела односи на све мртве, прочишћене љубављу вољених, који су над њима бдили и у њима одспавали, пре него што је ту „ритуалну“ постељу поспремила земља.
Ноћење лирског субјекта у телу вољене жене наставља се, иако је земља све прекрила. Он, наиме, замишља да је покојница и даље жива,[6] па зато „разговор траје даље“. Испрва делује да се Хонетова збирка треба протумачити у светлу орфичког завештања, са новумом који би се огледао у Орфејевом опредељењу да остане са Еуридиком у царству сенки, премда је и даље жив. Хонетов Орфеј се не осврће јер ни не покушава да изведе Еуридику из подземља. Једино на тај начин је могућно да је не изгуби заувек. Будући да пева из крипте, његова песма је испуњена смрћу, словима и речима увек исписаним малим словом, зато што се у смрти свака индивидуалност ништи.
Природни асоцијативни ток размишљања навео би и на помисао да један од референтних митолошких образаца који сенче збирку може представљати прича о Персефони, коју је Хад одвео у подземље, а изгубила мајка Деметра. Радило би се о родитељском губитку, о чему Хонет пева у потресној песми „6.н.т“, која је посвећена ембриону и завршава се стихом: „моје тело баца твоју сенку“. Позиција из које пева у овом случају је Деметрина и то може донекле објаснити семантизацију зиме у збирци свет је био мој. Ако се стих повеже са песмом „зимски ред ствари“ може се рећи да је ембрион такође љубав која би субјектово мртво трупло једном учинила чистим. Али и да, пошто је његово опредељење да остане у свету мртвих да би увек био уз жену и дете, то значи да напушта свет на коме ће заувек владати зима и снег, као слика неизмерне туге и егзистенцијалне хладноће.
Тумачење Пресиле Гжимек, пак, интересантно је, јер се позиција певања Романа Хонета сагледава кроз психолошке промене у субјекту који не може да превазиђе губитак вољених:
феномен интројекције састоји се у томе да се преброди губитак након прихватања смрти вољене особе. Укаљана структура „ја“, која је цела била добро интегрисана са изгубљеним објектом, полако зараста, а „емоционални капитал“ којим је субјекат располагао се обнавља. Занимљиво је, међутим, да није могуће реконструисати оно „ја“ од пре губитка, јер појединац, прихватајући смрт преминулог, још увек има јаку наклоност према њему. Тиме се дешава нека врста идентификације са покојником, услед чега се формира нова структура ега. Субјект стиче или преузима одређене вредности и сећања која су притиснута на његову психу, услед чега они постају његов саставни део, стварајући нову, богатију личност.[7]
У песми „плешући међу кравама“ потврђује се субјектова „нова структура ега“, коју је обогатило стапање са „мртвом драгом“ и ембрионом: „састојци снега: шум и деформација, / сјај дочека умрлог/ / умрле – чекао сам, плачући. / био сам твоје око.“ Вид лирског субјекта сагледава и живе и мртве, непрестано је на међи „између прошлог и замишљеног“,[8] те је зато његова позиција нестабилна и недефинитивна. Субјект борави у царству сенки, па је готово напола мртав, али оно што га, поврх свега, одређује живим јесте поезија којом се оглашава. Поезија јесте огледало његовог искуства смрти, али и могућности одржања у животу. Она је комплетна слика њиховог прожимања и јединства; сагледива и кроз митолошку, психолошку и ониричку призму.
[1] Biserka Rajčić, „Roman Honet ili razgovor traje dalje”, u: Roman Honet, svet je bio moj, prev. Biserka Rajčić, Heliks, Smederevo 2020, 59.
[2] Isto, korice.
[3] Isto, 59; 61.
[4] Isto, 60.
[5] Urszula Honek , „'bo ciągle jeszcze potrafię rozsypać cię i pozbierać'. O poezji Romana Honeta“, Konteksty Kultury: https://core.ac.uk/download/pdf/200978567.pdf
[6] Presila Grzymek, „Widma, zjawy i nawiedzone wiersze, czyli o poezji Romana Honeta”, Pismo Wydziału Polonistyki UJ, Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego, 4 (30) 2016, 93.
[7] Исто, 94.
[8] Исто, 106.
