Култура

Михал Рушинек, Ништа обично. О Вислави Шимборској, прев. Бисерка Рајчић, Сребрно дрво – Трећи трг, Београд 2020

NOBEL OBLIGE

Јелена Марићевић Балаћ

Биографија пољске песникиње Виславе Шимборске (1923–2012), коју је написао Михал Рушинек, „писац и доцент на Јагелонском универзитету, стручњак за реторику“, прати њен живот и стварање отприлике од тренутка када је добила Нобелову награду за књижевност 1996. године до њене смрти. Одлука о награди донета је 3. октобра 1996, а Рушинек је упознао песникињу у мају месецу исте године, када ју је позвао телефоном „на сусрет тајне Лимеричке ложе настале у част професорице Терезе Валас, која се бавила историјом и теоријом књижевности на Јагелонском универзитету, а и књижевном критиком“, који је она са одушевљењем прихватила. Рушинек је на препоруку професорке Валас постао Шимборскин секретар, помажући јој у свим пријатностима и непријатностима којима је била обасута након што је постала нобеловка.

Биографија оставља утисак да Шимборска заиста није била „надмена“ особа и да награду није прижељкивала, јер би је дужности које је, као добитника обавезују на бројне књижевне вечери, гостовања, пријеме и интервјуе, одвојиле од писања, до чега јој је увек било највише стало. Занимљив је у том смислу њен однос са нобеловцем за 1980. годину, Чеславом Милошем (1911–2004), који се јавља као један од јунака биографије већ на њеним првим страницама. Он је честитао добитници истог дана, а сачуван је „у архиву Пољског радија“ њихов телефонски разговор: „'Чеславе – каже ВШ – мој Нобел је као мала сплетка у односу на велику штуку. Ти си штука'. Милош је пуцао од смеха, али је озбиљно додао да је 'то што се догодило веома добро, јер потврђује положај пољске поезије', као и да саосећа са њом јер ће сада морати да напише нобеловско предавање.“ Постоји, дакле, нешто што песникиња прихвата, без обзира на то што има ироничан однос према награди. Осим што она доноси углед пољској књижевности у најширем смислу, песникиња је захваљујући новчаном делу награде помагала многима, писцима и уметницима који су били материјално угрожени, али и младима.

Разговор између Шимборске и Милоша може бити занимљив из барем још једног разлога. Умногоме, наиме, подсећа на оглашавање Милорада Павића (1929–2009) поводом смрти Данила Киша (1935–1989) у Борби и Политици експрес (16. 10. 1989): „Лично се осећам погођеним, као и сваки други писац из Србије и Југославије. Јер смо у свету били јачи с Кишом и увек смо јачи ако нас је више на светској сцени. Та сцена је од вечерас сиромашнија за једну особену личност. Кишово дело је трајан споменик српског и јеврејског народа и као такво представља још једну спону између та два народа, између Југославије и Израела, спону која ће нам у будућности бити све неопходнија“. Наравно, треба имати у виду да су и Павић и Киш били озбиљни кандидати за Нобелову награду, премда је нису нису добили. Но, позиција из које пише Павић блиска је Милошевој, јер потенцијалну сујету сузбија свешћу о угледу националне, у овом случају српске књижевности, на светском нивоу.

Но, ваља се вратити биографији коју на врло умешан и духовит начин пише Рушинек. Књига је опремљена занимљивим позним фотографијама песникиње, обично са путовања, будући да је волела да се слика поред натписа различитих места, од којих се могу издвојити на пример Содома или Корлеоне. На основу свих активности које је уобичавала да води, може се рећи да делује да је и телом и духом била млада, међутим, ми пратимо њен живот од 73. до 89. године. И то је заиста невероватно, јер из ње куља хумор, интелигенција, суптилна иронија, осећајност, иако некад и каприциозност. Рушенек је лепо запазио да су јој очи остале младе, и из њих исијава ретка енергичност и снага духа.

Иако није потенцирала питање своје или религиозности уопште, имала је достојанствен однос и поштовање према њој: „За њу је метафизика представљала приватну сферу, нешто што се самостално открива, мада у бити није била ни антиклерикална, ни антицрквена“. То потврђује њена реакција приликом посете Висбадена у Немачкој, када је прокоментарисала „статуицу која је представљала НЛО-човечуљка разапетог на крсту“ у излогу: „Шимборска је била згађена. 'И шала има границе!' – рекла је.“

Дакле, била је врцава и враголаста, али је подвлачила потребу за извесним границама. За децу каже да их воли, мада своју није имала, али јој сметају деца у рекламама. Такође, интересантан је догађај са Рушинековом једногодишњом ћерком, који ју је надахнуо да напише песму „Мала девојчица свлачи чаршаф са стола“. Чеслав Милош био је одушевљен песмом, истакавши да „та песма дотиче основне филозофске проблеме, с којима су се Лав Шестов и Фјодор Достојевски борили у Браћи Карамазовима“.

Имала је особен однос према књигама, осећајући „да књиге не смеју да буду тесно поређане на полицама. Каже да им је 'потребан ваздух'“. На основу укуса за необичности и „кич“ поклона познаника, иронијског обликовања колажа и слично, стиче се утисак о њеној отворености ка кемпу. Сазнајемо да је волела џез, а из поговора Бисерке Рајчић и да је сахрањена уз песму Еле Фицџералд „Black Coffee“. Од сликара је ценила Вермера и Маргита. Није волела готику. Била је одушевљена Ђотом, који је у њој будио нежност, а оно што за српског читаоца може бити значајно јесте да су је лепоте Тоскане „подсетиле на екскурзију писаца у Југославију у време позног ПРЛ-а“. Наравно, податак је драгоцен због путописа „Љубав у Тоскани“ Милоша Црњанског, који је посветио немали број страна Ђоту, а кога је Тоскана подсећала на Срем у цвећу. Такође, биле су јој инспиративне скулптуре Давида Черног, а волела је Вудија Алена, јер „јунаци његових филмова још увек читају књиге“. Била је љубитељ фудбала (као и Црњански), али и бокса. Анджеј Голота поклонио јој је боксерске рукавице, а када је преминула послао је букет белих ружа на погреб.

Волела је да чита Томаса Мана, а француску и немачку књижевност познавала знатно боље од енглеске, што је, штавише, оправдала тиме да се не може „озбиљно третирати језик у коме се заменица 'ја' пише великим словом“. Можда се отуда овом реченицом може најпрецизније одредити и њен однос према свету и према награди. Она себе није сматрала племкињом, већ непрестано потенцирала жељу да буде „обична особа, а не личност“, иако је њену биографију Рушинек насловио као Ништа обично. Њен дух био је племенит и она је у себи највероватније осећала да тако мора и да остане, без обзира на химере Нобелове награде.

Редови за потписивање њених књига били су огромни, како сведочи њен секретар и духовито коментарише да то није био „ред за месо“, већ за песникињине аутограме. Поезију је „третирала као универзално саопштење“, хотећи да свима, али баш свима, буде разумљива. У том смислу занимљиво је писмо које је добила од пензионисаног ватрогасца из Тексаса. Написао је како је у метроу „прочитао фрагмент њене песме (...) отишао је у књижару и купио књигу. Прочитао ју је и одлучио да јој напише само једну реченицу: 'Написали сте оно о чему сам целог живота размишљао, само нисам умео да изразим“. Рушинек проналази извор за овакво поетичко опредељење Виславе Шимборске, још у 1948. години, када је њене песме критиковао наставник, рекавши „да би песници требало да пишу тако да 'пастир из Казахстана' и 'дрвосеча из Коме' не морају да лупају главу о чему се у њој ради“. Нехерметичност њене поезије, али ефектна иронија, поетика вица и анегдоте допринели су популарности пољске нобеловке. Њене песме, када су се појавиле на шведском језику, „спасиле су издавача, јер је био на ивици банкротства“.

Оно што је она нудила поезијом, стиче се утисак, тражила је и код других људи. „Није волела сусрете који јој нису пружали ништа. Називала их је 'празне калорије' и сводила их на минимум. Шта је очекивала? Занимљиву причу, анегдоте, а и нешто аутентично“. Може се стога рећи да читалац приликом сусрета са њеним песмама не може остати празних руку. Уобичавала је да организује пријеме у свом стану. Рушинек је то назвао „деветнаестовековним салоном“, са организовањем лутрије, вечером, вином, али и одређеним темама за књижевне разговоре.

Поезија Виславе Шимборске имала је „дипломатску улогу“, што није без значаја и то не само у оквирима пољске књижевности. Она даје одговор на питање потребе за поезијом и како се може писати, а да нас песма помери изнутра, као што је био случај са тексашким ватрогасцем. На српски језик преведене су готово све њене песме у издању Изабраних песама (Трећи трг, Београд 2014), а у преводима Петра Вујичића и Бисерке Рајчић. Сачуване су две фотографије, које је Бисерка Рајчић послала Фондацији Вислава Шимборска. Једна је из 1963. када се четрдесетогодишња песникиња сликала са нашим нобеловцем Ивом Андрићем, а друга је са Пјотром Вујичићем. На крају књиге налази се колаж који је послала Александру Зјемном 1970. године „Ово је моја последња фотографија“. Можда је њена заједничка фотографија са Бисерком Рајчић такође у виду неког колажа.