Култура

Јулијан Пшибош, Више од манифеста: изабране песме, превод и поговор Бисерка Рајчић, предговор Ута Пшибош,Трећи трг, Сребрно дрво, Београд 2020

Победа паслике Јулијана Пшибоша

Јелена Марићевић Балаћ

Поезија Јулијана Пшибоша (1901–1970) најшире нам је представљена избором и преводом Бисерке Рајчић из чак седамнаест књига, који су уобручени насловом Више од манифеста.Истоимена аутопоетичка песма једног од највећих представника такозване Краковске авангарде открива нам у чему се састоји оно више из наслова. Разуме се, будући да је авангардни стваралац, не чуди што исписује манифесте као експлицитне прокламације поетичких уверења. Међутим, он говори о томе да мора да се буде оно што се пише: „У праву сте што – дадох је вама – захтевате, / да писање / прављење оног што се пише буде. // Поезија остварује се онда, када позив / других / проналазача постаје.“

Треба најпре имати у виду једно од примарних својстава која дефинишу авангардни манифест, а која не искључују његову поетску црту: „намјена је манифеста, за разлику од традиционалних књижевно–критичких текстова, такођер сукладна пjесничким текстовима авангарде sensu stricto: у њима се не истражује естетски процес, него они садржавају императивне захтјеве за мијенама унутар процеса и у том мијењању непосредно судјелују, при чему елемент естетске провокације сједињује поетске и метапоетске текстове.“[1] Отуда происходи да је песма „Више од манифеста“ уједно и поетска и метапоетска творевина, а истовремено манифест. Међутим, самим тим што се манифестом упућује на промене унутар процеса стварања, а што оне, на примеру Пшибошеве поезије, прате мене у човековом бићу, песма постаје више од манифеста. Она је и сâм човек. Именујући овај опсежан избор из Пшибошеве поезије, Бисерка Рајчић потенцијално је сугерисала српским читаоцима да књига пружа увид у својевсни распон поетичких промена које су симултане са њиховом динамиком у лирском субјекту. Ова визура би глас песничког ја учинила унисоним, а наслов књиге био би сигнал њене кохеренције.

Најпосле, оваква парадигма размишљања била би кореспондентна са тумачењем Збигњева Бјењковског, који пише да је свет у Пшибошевој лирици „дело речи. Изговорен – нестаје. Изговорити – значи створити. Пшибошева лирика не именује већ постојеће ствари. Изговара их, значи, тек их позива на постојање. Отуда је трајaње стална катаклизма. Планина експлодира, простор расте.“[2] Такође, упућује на проблем конфликтности његове поезије: „свет и лирско 'ја' много пута. 'Ја' креира 'свет' и 'ја' уништава свет.“[3] Тип промене који неприкидно траје у песми и човеку је, дакле, не само стваралачки, већ и катаклизмичан. То можда може објаснити и упечатљивe лајт-мотивe месеца и месечине у његовој поезији. Јер, као што постојање месеца непрестано осцилира од младог месеца до уштапа и условљава плиме и осеке у природи и самом човеку, тако и поезија прати месечев ритам. Она испуњава и празни човека, доноси смисао живота и уроњена је у тематику смрти.

Можда би стихови којима се завршава песма „Ноћ“ били адекватна илустрација функционисања ефектног мотива месечине: „На твој мртвачки ковчег, као на гробареву лопату, / стављам, / раширену шаку: месечину.“ Дамијан Каја је, бавећи се сликом људског тела у Пшибошевој поезији, констатовао да је песников однос према телу заправо однос према речи и обрнуто.[4] Раширена шака би према тој аналогији била реч која је поистовећена и са месечином. Таквим видом имагинације постигнуто је да реч, као основни градивни елемент песме, постоји у распону материјалног и опипљивог (шаке) и апстрактног и етеричног (месечине).

Каја је мотив шаке поставио у исти контекст са доминантним мотивом ока и феномена гледања у гледање, као и његових чулних замена, износећи тумачење по којем се етичко остварује у оквирима визуелног искуства.[5] Стварну слику чинила би цела особа, али сумирана у оку.[6] На тај начин би се Пшибошева поезија могла контекстуализовати са космичким песништвом, јер су мотиви звезда и месеца у уској спрези са чулним искуствима субјекта. „Космичка лирика у српској књижевности одговарала би типу апстрактног експресионизма. (...) У њему се пројектује субјекат и тако нивелишу индивидуалне трауме.“[7] Дакле, ако се у Пшибошевом космизму назире етички моменат, у српском је на том трагу покушај превазилажења ратних и иних животних траума. Песма „На улици“ Милоша Црњанског, парадигматичан је пример таквог искуства, а притом рачуна са компаратистички важним мотивом месечине: „А да ме виде сви у небо иду, / по улици звезда и сребра. / Ја стојим распет сам на зиду, / а Месец ми благо пробада ребра.“[8] Док је код пољског песника месец неодвојив од катиклизмичног („у ноћи набујалој олујним месецом“) и слика везаним за смрт („месец се по глувом небу непомичан ваља, / као точак кола што возе мртваца“), код српског је повезано са проблемом спасења. У христоликом лирском субјекту су се скупили „сви боли света“, а у Месецу препознајемо копље и страдање ради искупљења човечанства. Међутим, као и код Пшибоша, целовитост песничке слике условљена је сажимањем материјалне (копље) и метафизичке сфере (Месец). Разлика је донекле у (по)етичкој функцији слика.

Али, тек са свешћу читаоца који у видљивом Месецу што пробада ребра препознаје неименовано и невидљиво копље, добија се слика целине. Однос између видљивог и невидљивог у поезији Јулијана Пшибоша сагледив је кроз визуру Рилкеове поезије, коју је преводио.[9] „Јер наш задатак је да ову пролазну и трошну земљу тако дубоко, тако сапатнички и страсно утиснемо у себе да њено биће 'невидљиво' ускрсне у нама. Ми смо пчеле невидљивог. (...) Ми занесено скупљамо мед видљивога да бисмо њиме напунили велику златну кошницу Невидљивога.“[10] Поетика катаклизмичких слика пољског авангардисте рачуна са Рилкеовим концептом утолико што је сећање на оно што је нестало, пропало и уништено заправо слика невидљивог, која постаје неодвојива од видљивог. У динамици промена важно је не заборавити, то јест: „Бити свеприсутан! To значи: дозвати сећањем све што сам видео, што сам осећао! (...) Јер, поезија потиче од прекомерности доживљеног тренутка или је надокнада за незаситост: за то, да све што садашњост пружа, није упијено. (...) уметност = јесте оно што се видело, чуло, потпуно, целовито додиривало? Зар због тога не ућуташе многи Лепог сити?“ Ако је манифест све оно што је субјект осећао и видео, више од манифеста јесте поезија, јер она доводи у питање и преиспитује смисао оног што више није видљиво и што постоји само у сећању.

Како би поезија била кадра да репрезентује оно више она мора актуелизовати сећање, тј. поново га учинити видљивим. Пшибош то чини уводећи мотив и користећи поступак паслике, на шта указује и Бисерка Рајчић у поговору „Покушај портретисања Јулијана Пшибоша“, истичући „област полисемије и паслике као начела конструисања поетске слике. Чију разноликост и разнобојност налазимо у свим његовим збиркама“. У српској поезији се паслика најдиректије везује за поетику Ивана В. Лалића. „Паслика је виртуелна, унутрашња слика која још тренутак остаје у свести после опажања неког предмета када се затворе очи – лажна, тачније привидна слика. У Лалићевој поезији она је, међутим, права слика јер додатно у свести задржава оно што је у стварности већ нестало. Паслика управо сведочи о истовременом присуству видљивог и невидљивог, о сталном прожимању присутног и одсутног, о убрзању већ уграђеном у само средиште равнотеже.“[11] Функција паслике је, рекло би се, код обојице песника слична, јер се привид који твори поезија не декларише као лажан, већ, напротив, осмишљен и дефинисан истином.У песми „Лептир“ песма је постављена у исту раван са лептиром и пасликом која је задобила његов облик и смисао: „зелен цвет агаве на својој стабљици / попут скока паслика је узлетела / жућкаста / и видех, / како оно, након ветрића, обасја: / - - - - - - - - / твојом последњом незапочетом песмом.“ Паслика у овом случају јесте оно видљиво које најављује надолазеће невидљиво – незапочету песму, тако да се не односи искључиво на сећање и прошлост. И коначно, целина коју песник тежи да досегне пасликом види се и у песми „Виђење катедрале у Шартру“: „када се настанимо у паслици сунца / сликаној у ваздуху као на бестежинском стаклу, / као наше очи препуњене сјајем / које се у брзини обесмрћују / навише, нагоре.“ Како би настала паслика, неопходно је да човек непосредно гледа у светлост, али наведени стихови нам сугеришу да је и човек светлост у коју је загледано сунце, па тако и он може постати паслика. Светлост у човеку свакако је духовна, на шта указује и топос катедрале.

Поетика паслике била би могућност да се победи безнађе и тамница постојања, посебно у ратним временима, која су обележила његов живот и стварање. Песник у песмама „стоји усправно, а то је за њега природан начин постојања у свету, знак поноса на победу над инерцијом материје, превазилажење силе гравитације“[12], јер је паслика заиста лака, лепршава и краткотрајна као живот лептира. Она је и слика богиње Нике, која се отиснула „замахом из грудног коша, / носећи у лету границу између света и мене“ („Ника), а уместо крила има „очне капке“ („Нова Ника“). Слика његове Нике са очима уместо крилима управо је осмишљена етичким императивном, о којем је писао Каја, јер она прелеће ратна згаришта, сведок је патњи и страдања и зато је једина могућност постојати у свету, тј. победити – очувати сећање, паслику свих жртви: „Над преосталим од куршума трајекторијама-тишинама / прелеће Ника, / перо се пресијава. / Изнад нестале фасаде / присећам се другара из ваздушне битке“ („Ваздушна линија“). Поезија Јулијана Пшибоша прожета je хуманизмом, што је илустровано поистовећивањем човека са песмом и пасликом. Бити песма значило би осетити у себи све промене света, конфликте и катаклизме, што доводи и до унутарсубјекатских револуција. Паслика би, најпосле, била оно више од манифеста, она тачка која претходи настанку песме и оно што долази након ње. Паслика је победа смисла.

[1] Александар Флакер, „Авангардни манифест као књижевна врста (грађа југославенских књижевности)“, у књизи: А. Флакер, Период, стил, жанр, Службени гласник, Београд 2011, стр. 351.

[2] Збигњев Бјењковски, „Мера лирике“, Паклови и Орфеји. Есеји о западноевропској литератури XX века, избор, превод и поговор Петар Вујчић, Градина, Ниш 1982, стр. 162.

[3] Исто, стр. 163.

[4] Damian Kaja, „Obraz ciała ludzkiego wobec poetyki spojrzenia w liryce Juliana Przybosia”,Teksty Drugie: teoria literatury, krytyka, interpretacja,Warszawanr. 5 (137), 2012, str. 268.

[5] Исто, стр. 271.

[6] Исто, стр. 272.

[7] Радован Вучковић, „Космичко песништво“, у: Поезија српске авангарде, Службени гласник, Београд 2011, стр. 140.

[8] Милош Црњански, Лирика Итаке и све друге песме, прир. Миливој Ненин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002, стр. 81.

[9] З. Бјењковски, „Мера лирике“, стр. 161.

[10] Бранимир Живојиновић, „Рилкеове елегије и сонети“, у: Рајнер Марија Рилке, Девинске елегије. Сонети, избор, превод и поговор Бранимира Живојиновића, Рад, Београд 1969, стр. 82.

[11] Александар Јовановић, „Стих, слика, емоција и култура – о песничкој уметности Ивана В. Лалића“, у: Иван В. Лалић, Песме, избор и пропратни текстови А. Јовановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2009, стр. 15–16.

[12] Zdzisław Łapiński, „'My Poems are Psychosomatic': Motive Impulse in the Poetry of Julian Przyboś“, przeł. Anna Warso, Teksty Drugie, (Special Issue – English Edition), nr. 1, 2013, str. 14.