Култура

Горана Раичевић, Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског, Академска књига, Нови Сад 2021.

Стваралачки ритмови живота Милоша Црњанског

Јелена Марићевић Балаћ

Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског (2021) је седма монографска публикација Горане Раичевић, редовног професора на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Након књига Есеји Милоша Црњанског (2005), Кротитељи судбине: о Црњанском и Андрићу (2010) и Коментари „Дневника о Чарнојевићу“ (2010), појавила се обимна научна синтеза (878 страница), као слика преплета биографије и библиографије Црњанског. Дугогодишњи рад на књизи, која је објављена у оквиру Библиотеке Велике биографије, пратили су лепа посвећеност, стрпљив и педантан архивски, читалачки и критички посао, што се посебно види на примерима коришћене објављене и необјављене грађе, познавања рецепције пишчевог опуса, те осветљавања до сада непознатих места. Транспаретно изложени резултати, свест о целини, упућујући наслови и поднаслови поглавља, али и профињен стил писања, чине књигу корисном како за академску јавност, тако и знатно шири аудиторијум.

Књига је овенчана наградом „Лаза Костић“ (24. марта 2021. године), која се додељује у оквиру „Дана Лазе Костића“ на Новосадском сајму. То постаје значајан симболички маркер ако се има у виду да је, како се истиче у беседи Горане Раичевић, Црњански желео да „напише дисертацију о нашем романтизму и песнику Лази Костићу, што, нажалост, није учинио, али је једном указао да је Лазина песма 'Спомен на Руварца' најлепша песма епохе романтизма свих европских литература.“ Оно што је такође интересантно тиче се једног од поглавља књиге, под насловом „Дон Кихот и други преци“, у оквиру којег је дата фотографија Лазе Костића, поред фото-разгледнице Светозара Милетића. Постојала је, наиме, могућност да се Црњански роди у Тителу, „где су му, како је једном устврдио, родитељи живели пре него што је отац Тома као аустроугарски службеник нешто згрешио, да би по казни био послат у ондашњи 'чиновнички Сибир', сигурно би се Црњански поносио овом постојбином славних Шајкаша-граничара“, којима је припадао и Лаза Костић. „Судбина је одредила“, како се затим потцртава, „да се један Црњански, потомак Чарнојевића, роди у црном граду - Чо[р]нграду – вароши која у његовом срцу никада није имала значење дома“. И мада је Енглез, о чему се подробно пише у поглављу у знаку Лондона, био киван због тешкоћа са изговарањем словенских имена, „од којих му презиме Црњански звучи најстрашније, те узвикује: 'Такво име је просто немогуће!', писац се њега, па тако ни свог идентитета и народа никад не би одрекао. Јасно је колико га је осећао као неотушиви део сопственог бића. И то, ма колико се пута наглашавало, ваља имати у виду.

Овде је, дакле, и она тачка од које књига почиње, будући да прва целина носи индикативни наслов „Чарнојевић (1893–1920)”. Свака од укупно седам већих одељака, иначе, може се третирати готово као књига која би могла да репрезентује засебни том, с обзиром на обим и истраживачки опсег. Наслови потоњих поглавља гласе „У трагању за изгубљеном радошћу (1921–1929)“, „У времену непомирљивих – омражени чувар државе (1930–1937)“, „Време маски: путовање у други свет (1938–1940)“, „Лондон: време метаморфоза (1941–1957)“, „Повратак на Итаку (1958–1966)“ и „Финале: меланхолија (1967–1977)“. Агон и меланхолија је стваралачка биографија и, самим тим, читалац може паралелно пратити необичан преплет живота и литературе.

Међутим, ваља упозорити на то да „живот и фикцију“ не би требало „произвољно мешати“, на шта је и писац неретко упозоравао („има аутобиграфског, али нема аутобиграфског у ономе да ја ту причам неке своје љубави и неке своје доживљаје директно“). Дакле, иако прати естетизоване линије пишчевог живота, ауторка је веома обазрива и с повишеном опрезношћу настоји да књига коју пише буде књижевноисторијски и интерпретативно прецизна. Као методолошко полазиште, отуда, бира нови историзам: „одбацивши илузије 'старог' историзма – непристрасност и објективност, и, препознајући, у складу са постмодерним становиштем, у историјском дискурсу неку врсту приче – Гринблат оповргава и свако (било биолошко било теолошко) образложење генијалности уметника, сматрајући је 'производом' богате и згуснуте мреже друштвених односа сводивих на поступке 'преговора' и 'размене' социјалне енергије“.

Срећан наслов књиге, Агон и меланхолија, такође у доброј мери сенчи позицију писца између авангардних поетичких струјања и духа епохе, те „барокне сумње и меланхолије ренесансног агона“, што представља „лични и особени ритам Црњансковог живота“. Уз то, спој агоналног и меланхоличног, као две контрапунктне категорије, уједно репрезентује могућност да се живот и дело нашег писца сагледају као целина, што, дакако, није лако. Без обзира на то што се ради о класику српске књижевности, опомињућа је сама завршница књиге, у којој се наглашава да су „писца за живота брутално и незаслужено нападали, и који су се после његове смрти предомислили“. Иако у последњем пасусу стоји како се Михизово веровање о томе „да ћемо аутора Сеоба прихватити тек када га будемо звали Милош, до данас није обистинило“, књига-монумент Горане Раичевић може се означити као громогласно „Милоше!“