Блог
Дан студената и концепт ,,студентског живота"
Борисав Живановић
За дан студената, одлучио сам се на писање критике погледа већине наших студената на сврху студиjа, као и на концепт студентског живота. Иако jе тема контроверзна, сматрам да jе jако важан део шире теме изградње система вредности, као и улоге школства у том задатку. Иако комунизам ниjе нарочито популаран међу данашњом студентском популациjом, и упркос што jе на студентским окупљањима и журкама често могуће видети српске националне симболе као и чути родољубиве песме, стил живота наших студената jе директно преузет из доба комунизма.
Пошто сам био студент информатике и живео у студентском дому и коjем су већина станара били студенти техничких наука, моj поглед jе пристрасан. Замолио бих читаоце да се уздрже од прераних осуда. Иако уистину jесам мање упознат са дешавањима ван свог факултета, примећуjем да ситуациjа ипак ниjе драстично боља. Истина може да боли и веруjем да ће део студената бити увређен или збуњен. Ко jе оваj деда и зашто смара?
На писање критике сам се одлучио jер сматрам да осим личне судбине, погрешно усмеравање од ране младости негативно утиче и на будућност Србиjе. Као и већина студената, морао сам да из малог места (Гроцке) дођем у велики град (Нови Сад) на студиjе. Убрзо сам научио да студентски дом ниjе старачки дом, те да би требало да се навикнем на свакодневну буку и журке. Како сам по природи скептик, кроз студиjе сам се водио изреком да не треба слушати савете других студената, а поготово не оних вечитих. Убрзо сам сазнао да су наjгласниjи пренели превише испита да би остали у дому. Након опаски да ми праћење предавања ниjе потребно, решио сам да потражим себи боље друштво. Ипак, морао сам да се запитам коjи jе узрок два фундаментално другачиjа поглед на студиjе.
Сматрам да одговор лежи у одређеним социjалним и политичким аспектима живота на нашем поднебљу. Осим што долазе из малих места и села, добар део студената jе из радничких породица. У овоме нема ништа лоше, већ напротив представља велики потенциjал за развоj наше земље. Иако трошкови становања у граду (за студенте коjи не живе у дому), као и самофинансирања нису мали у односу на просечна примања, усудио бих се да кажем да jе студирање ипак далеко лакше приуштити у односу на Америку. По мом личном мишљењу, доступност школства jе кључна за спречавање неконтролисаног економског раслоjавања. На жалост, наши студенти ово не разумеjу и због тога своjе време проведено на студиjама не користе ефикасно.
Проблем jе што када дођу у нову средину, бруцоши не разумеjу сасвим шта нова средина представља. Живот у граду пре свега виде као прилику за провод, и сам долазак у град виде као довољан успех. Како се од бруцоша очекуjе да на факултету наставе стицање нових знања из жељене области (иако се у пракси увек очекуjе одређени ниво предзнања чак и из непознатих области), сулудо jе кривити искључиво студенте за њихово (незрело) понашање. Иако, уистину, бруцоши више нису код учитељице, да ли би улога универзитетских професора требало да буде делом и васпитна? Иако сам се лично определио за рад у индустриjи, незамисливо ми jе да професор треба да остане нем на дух коjи негативно утиче на резултате испита.
Са порастом животног стандарда у комунистичкоj Jугославиjи, краjем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, настао jе концепт студентског живота. Вероватно први пут у историjи, школовање jе постало асоциjациjа за забаву, а не рад. Иако Jугославиjе одавно нема, концепт студентског живота се и даље пажљиво негуjе. Одмах по упису на студиjе, бруцоши су бомбардовани са свих страна бруцошиjадама, електриjадама и позивима на учлањење у безброj студентских организациjа. Ту је, наравно, и холивудска хиперпродукција имагинарног студентског живота као забаве. Овиме се код младих ствара jедна погрешна концепциjа, како школовања, тако и живота. Додатно, овиме се нарушава углед школства. Али, наjвећа jе ипак штета коjа се наноси поjединцима коjи подлежу овом штетном утицаjу. ИТ индустриjа jе окрутно и веома такмичарски ориjентисано окружење.
Какве су шансе за опстанак уколико одбацимо учење лекциjа коjе се тешко уче по завршетку школовања, а коjе су неопходне? Пораст животног стандарда jе увек био праћен настанком потрошачког друштва. Настанак потрошачког друштва на нашим просторима jе био шездесетих година 20. века. И даље, у нашем народу потрошачки идеали из периода комунизма попут одласка на море живе. Границе ове опсесиjе су готово комичне! Иако су данашња времена далеко од благостања, потрошачко друштво пружа броjне погодности онима коjи желе да буду просечни. Ово негативно утиче на вољу за стваралаштвом. Готово jе немогуће обjаснити некоме зашто би требало учити, или радити, ако jе животни стандард довољан да обезбеди куповину увозне одеће или одлазак на море.
Лично никада нисам разумео опсесиjу студената за учлањење у студентске организациjе. Претпостављам да се ради о сплету неколико здравих тежњи: жеље за друштвеним животом, жеље за хобиjима као и жеље за повезивањем са људима из струке. Такође, студенти су често доведени у заблуду како jе навођење чланства или учествовања у огранизационим активностима корисно при запошљавању. Истина jе да се послодавци не обазиру и то не сматраjу релевантним искуством. Моjа критика се односи на студентске организациjе намењене студентима електротехнике и рачунарства, првенствено. Као студент, радо сам са друштвом са психологиjе ишао на радионице коjе огранизуjу њихове организациjе, и коjе су поучне и примерене. Студенти информатике су занимљиви за анализу управо из разлога што jе често видно да нису на студиjама због свесне воље за бављењем ИТ-jем. Наравно, ниjе никакав проблем уколико неко не жели да се бави одређеним занимањем. Проблем jе што повећање уписних квота мора да прати и повећање броjа дипломаца.
Константно обарање критериjума наноси штету оним студентима коjи заиста jесу талентовани и заинтересовани. Давање прилике свакоме да се школуjе jе здрав идеал коjем тежи свака држава коjа има амбициjе за остваривање одрживог напретка. Погрешно jе омогућити да свако може да заврши школу. Другим речима, школству jе потребна jеднакост прилике, а не jеднакост остварења. Када сам био дете, jош увек се могао чути одjек времена када jе програмирање било авангарда. Та времена су, на жалост, одавно прошла. Сада jе одjек значаjно угушен буком маркетинга. Данас би свако желео прогамерске паре, али нико ниjе свестан колики бол у души носе програмери. Због тога, са жаљењем посматрам све мању жељу за стваралаштвом код студената. Иако рачунарске науке нису jедина погођена област, проблем jе нешто изражениjи jер тренутне економске прилике подстичу људе на упис студиjа из ове области. Тако већ годинама гледам како студенти, по завршетку живота из баjке, често налазе послове коjи по захтевности не одговараjу универзитетском образовању.
Разлог овоме нису искључиво тренутне економске прилике. Студенти коjи од почетка студиjа нису разумели смисао студиjа, нити су имали жељу за нешаблонским размишљањем, ни по завршетку студиjа не виде разлику између озбиљног и неозбиљног посла. Чак су ми се и професори за време студиjа жалили како по савладавању основих лекциjа, студенти губе интересовање. Увек се растужим када видим колики броj дипломаца носи звања инжењера рачунарства, а да притом не разуме суштинске концепте сакривене испод технологиjа коjе свакодневно користе. Jер ако то ниjе посао инжењера, шта jе? Времена коjа очекуjу човечанство су кризна. Али криза неће бити само материjална, него пре свега духовна! Jедине вештине коjе ће моћи да нас спасу су знање и способност за сагледавање шире слике! На жалост, нити животне околности, нити школство, не подстичу формирање наведених вештина! Док нам стварност не буде ударила шамар, неопходно jе подићи свест о изазовима савременог доба. Са развоjем вештачке интелигенциjе, део шаблонских занимања ће бити елиминисан. Али људску аутентичност ниjе тако лако заменити и она ће морати да остане на цени! Сматрам да би у здравом друштву главну улогу у формирању система вредности требало да имаjу родитељи. Али никако не смемо занемарити ни улога школства. Ипак, времена се мењаjу и не можемо очекивати од родитеља да се баве свиме. Неопходно jе да факултети престану да себи нарушаваjу углед промовисањем пиjанки и да као алтернативу понуде образовне ваннаставне активности. Омладина представља будућност сваке државе, и узалудно jе уздати се у развоj науке и технологиjе уколико jе осим самог квалитета рада неадекватан поглед на улогу и важност рада. Не сматрам да jе решење увести правила слична америчким универзитетима коjа експлицитно забрањуjу сарадњу између студената на изради студентских проjеката.
Системе вредности засноване на такмичењу и неприjатељству сматрам дубоко погрешним. Свако велико дело ствралаштва у науци и техници створено jе сарадњом. Наравно да решење ниjе ни толерисање преписивања и варања на испитима. Довољно би било поставити критериjуме коjи одговараjу универзитетском образовању. Самим тиме би и стил живота као и ниво посвећености и љубави према науци морао да прати ниво коjи се очекуjе од студената. Без националне интелигенциjе не можемо очекивати ни националну обнову. Нажалост, студентске журке, махање заставом и провлачења на испитима не могу да произведу националну интелигенциjу. Историjа српског народа jе била бурна и хватање корака са светом у неповољним околностима никад ниjе био jедноставан задатак. У књизи Чуjте, Срби!, Арчибалд Раjс jе критиковао српске студенте у иностранству. Сматрао jе да jе знање остаjало површно, књишко и да се ниjе стапало са духом. Иако данас имамо своjе универзитете, критика остаjе релевантна. Ипак, здраве темеље jош увек имамо. На нама jе да одлучимо - хоћемо ли да жмуримо, или ћемо да се усудимо и да погледамо у провалиjу пред коjом стоjимо?
