Блог

Политички ријалити дискурс - сукоб пробуђених и конзервативних

Борисав Живановић

У претходном тексту обрађен је друштвени покрет који се колоквијално назива редпил. Читаоце који имају времена бих замолио да прво прочитају тај текст, јер је у њему изнет далеко детаљнији преглед утицаја интернета на формирање јавног мњења. Слика друштва данашњег Запада не би била комплетна без описивања једног од наизглед супротног, али такође утицајног покрета.

Покрет пробуђених је кровни назив за разнородне покрете који се боре против онога што они сматрају за тлачење традиционалног друштвеног поретка и система вредности над појединцем и мањинским групама. Иако не постоји званични списак чланица или дефиниција, под овим појмом најчешће се убрајају феминистички покрет, покрет за права ЛГБТ особа, покрет за борбу против расних неједнакости, као и покрети који критикују привилегије белаца.

Сваки објективни читалац би рекао да су ово разумни и вредни идеали. Историја човечанства се, нажалост, увек састојала од тлачења једних група над другима. Нама Србима посебно је јасан појам тлачења и предрасуда, чије смо жртве били вековима уназад. Ипак, иако утицајан, покрет пробуђених наишао је на безброј критика, осуда и стално је мета ругања. Који је разлог томе?

Јавни наступ присталица овог покрета је веома упечатљив. Ставови се изражавају на буран и хистеричан начин, често када за то није ни место, ни прилика. Другачија или супротна мишљења категорички се одбацују, често уз означавање неистомишљеника разним погрдним терминима, који иду чак дотле да се они називају нацистима. Такође, често се покреће питање прекршених права, уз потпуно занемаривање личних и колективних обавеза.

Како сваком стрпљењу има краја, незадовољство неистомишљеника прерасло је у реактивну формацију која се назива конзервативни покрет. По њиховим речима, циљ је спасавање друштва од распада у који желе да нас одведу пробуђени. Две најупечатљивије личности које су на тај начин стекле светску славу су Џордан Питерсон и Бен Шапиро. Појединци овај сукоб називају културним ратом. Виђење конзервативаца је да се пробуђени могу дозвати разуму једино кроз свађу, дебату и рационалну аргументацију.

Иако на први поглед смислен, овакав приступ не даје нарочите резултате. Иако речитији и нешто школованији од својих следбеника, конзервативни критичари нису ни близу стручни ни темељни колико за себе тврде. Својим понашањем не подстичу културу размене мишљења и политичког дијалога. Изразима попут „решио“ и „уништио“ описују своје наводне победе у расправама. Иако уочавају мане пробуђених, не успевају да загребу испод површине. Због тога, уместо јединства, додају уље на ватру поларизације друштва. Како бисмо испитали да ли је разлог томе пуко незнање или зла намера, морамо да дамо осврт на друштвено-економске прилике, као и психолошки профил присталица оба покрета.

На економском плану све је уочљивије раслојавање. Поседовање некретнина ће ускоро постати немогуће. Животни стандард је у сталном паду, док је несигурност на тржишту рада све већа. Додатно, осећај усамљености је све присутнији и све је уочљивије отуђење, чак и непријатељство између појединаца. Сујета је подстакнута како би корпорације оствариле напредак. Осим отуђења у друштву, ово је створило и отуђење у породици. Опседнути послом, родитељи су запоставили децу. Ускраћена родитељске љубави, деца су потражила замену.

Тако су вође друштвених покрета у животима омладине добиле улогу која им никако не припада. Незадовољство је природни механизам који подстиче човека да свој живот и окружење мења на начин који је у складу са његовим потребама. Како млади природно имају више воље и енергије од старијих, логично је да је и капацитет за осећање незадовољства сразмерно већи. На жалост, у недостатку искуства и зрелости које су родитељи били спречени да пренесу, незадовољство бива лако преусмерено од стране вођа.

Тако оно што на површини можемо да видимо као идеале, заправо су само симболичке замене за прихватање и разумевање које родитељи никад нису пружили. Хистеричне реакције и погрдни називи су плач детета које жели да буде у центру пажње родитеља који га стално одбијају. Опсесија ознакама сексуалне оријентације и родним заменицама један је очајнички вапај за трунком посебности у свету који је убио сваку индивидуалност. Иако у испадима пробуђених често можемо да чујемо да ће они да раде шта желе, очигледно је да својом себичношћу заправо покушавају да осликају слику незреле индивидуалности.

Саставни део сваке неурозе је противречност. У овом случају, очигледна је противречност између несвесних очекивања (прихватања од стране родитеља) и свесног понашања (симболичног одбијања прихватања од родитеља). Узрок ове противречности је потискивање незадовољства, чиме се неприхватљиво стање над којим не постоји контрола привидно претвара у оно које је под нашом потпуном контролом. Пробуђени неуротичар мисли да уколико је он тај који одбија, он превазилази динамику која дозвољава да се нађе са оне стране која га дубоко ужасава.

Како осећај да је стање привид, али не и сама стварност никад не ишчезава, потребно је константно спољно потврђивање и уверавање. Како модерне интернет платформе персонализују приказ садржаја, процес спољног потврђивања је готово аутоматизован. Тако задатак врбовања постаје значајно олакшан и уместо армије агитатора захтева само шачицу интернет активиста, такозваних content creator-a. Како сви данас имамо навику да ставове делимо путем личних налога, круг међусобног неуротичног потврђивања се затвара.

Видимо да је слика приказаног појединца тужна и да изазива дозу жаљења као и очинске бриге. До сада нисам наишао на критику која проблему покушава да приђе на сталожен начин. Мислим да за то постоје три главна разлога: незнање, зла намера као и изостанак културе дијалога. Противници покрета пробуђених тачно уочавају себичност и незрелост у јавном опхођењу. Близу тачног је и запажање непријатељства према традиционалној породици као и могуће опасности које насилно укидање ауторитетa родитеља може да носи са собом.

Конзервативној критици из вида (намерно или ненамерно) измиче преиспитивање мотива како појединаца, тако и њихових подстрекача и финансијера. "Када човек све разуме, он све и опрашта", рекао је Толстој. Ако смо разумели неуротичног појединца, можемо бити ближи и опраштању. Како следимо правило које је установио Ерих Фром да политичке групе препознају пољуљане психолошке потребе у друштву и обећавају да ће да их задовоље како би дошли до моћи, наша анализа не би била комплетна и не би имала никаквог смисла без постављања питања у чијем је интересу деловање оваквог покрета.

Изузетно гласна група у оквиру пробуђених су особе које себе називају трансродним. Убеђивање биолошких здравих, али психичких лабилних појединаца да им је потребна промена пола како би наводно постали остварене личности је вероватно једна од најподлијих ствари које човек смислио. Како овакве особе захтевају доживотну медицинску помоћ, као и употребу специјалних препарата (попут хормона), очигледно је да представљају погодно ново тржиште. Посебно је подло уколико се оваквим начином каналише незадовољство деце која по закону не смеју да имају сексуалне односе, али смеју да мењају пол!

Ипак, све је више појединаца који су уочили да су преварени и сада подносе тужбе против болница и психијатара који су их убеђивали да је промена пола исправна одлука. Међутим, стварање тржишта за медицинске услуге није ни главни ни једини разлог због којег ови покрети добијају подршку од невладиног, али и владиног сектора. То је само једна успутна, површниска манифестација. Није случајно што се она константно намеће у конзервативној критици, док се дубљи проблем потискује, занемарује и обесмишљава. Ток развоја стања у друштву ће неминовно довести до нарастајућег незадовољства. Пропагандни радници данашњице схватили су да је преусмеравање незадовољства уз дозвољавање неограниченог испољавања тако обликовањег незадовољства далеко одрживија стратегија од гушења незадовољства. Наравно, гушење ће по потреби бити примењено истог тренутка када ефикасност претходне методе преусмеравања опадне.

Да ли онда конзервативни покрети представљају здраву алтернативу и контракултуру која је неопходна данашњици? Лично сматрам да нису ни једно ни друго. Циљ сваког друштвено-одговорног покрета требало би да буде решавање реалних и конкретних друштвених проблема. Конзервативни покрети ово не постижу. Без обзира на број наводних следбеника, проблему друштва прилазе на ограничен и упрошћен начин који одређена виђења прошлости романтизује, уз комплетно одбијање психолошког и социолошког тумачења појава од значаја.

Психолошки профил присталица конзервативних покрета је мање занимљив за анализу. У питању су обични људи, при чему појам обичан у овом случају има конотацију која није нужно позитивна. Иако довољно зрели и довољно не-неуротични да уоче неадекваност у понашању пробуђених, следбеници конзервативаца немају довољно знања и жеље да дубље сагледају проблеме друштва. Они једноставно желе обичан живот и прихватају економски поредак који им полако урушава животни стандард јер су ипак довољно ситуирани да их то суштински не угрожава. Иако далеко боље адаптирани на живот у друштву и на појам одговорности, следбеници конзервативаца нису у стању да изађу из одређених оквира. Па тако и они на свој начин маштају о вођи који има једноставна решења и пружа сигурност - само му дају нешто прикладнији значај у својим личним животима. Из наивне родитељске бриге, приступају покрету за који сматрају да може да створи здравије окружење за њихову децу.

Тако гротескна слика адослецентске кризе коју у јавности приказују пробуђени постаје оружје политичко-економског система. Пробуђени постају јефтин инструмент за застрашивање - ако не желите да ваше дете буде трансродно, дозволите нам да обликујемо друштво. И успут, не будите глупи левичар који очекује државно школство или здравство. То желе зли трансродни људи (као да основна социјална сигурност мора да има било какве везе са Совјетским Савезом и сличним симболима зла у терминологији конзервативаца). Док се мишљења струке занемарују (ја сам можда и први аутор који је приступио проблему кроз призму адолесцентске психлогије), простор се даје упадљивим фразама, дебатама, као и општем стању непријатељства. Да ли је неваспитано дете непријатељ свог родитеља или тужна слика куће из које је потекло? Ако сматрамо да је нечије дете неваспитано, да ли је адекватно да цео живот посветимо расправи са његовим родитељима? По сличним мерилима треба судити и покрету пробуђених.

Оштрим језиком и личном ратоборношћу до славе су нагло дошли канадски клинички психолог и универзитетски професор Џордан Питерсон и амерички политички коментатор јеврејског порекла Бен Шапиро. Како Бен Шапиро није психолог, за разлику од Питерсона, можда можемо да му прогледамо кроз прсте за свађалачки настројен приступ. Али које оправдање можемо да изнесемо за Питерсона? Два основна правила психотерапије су да је за рад са клијентом потребна његова искрена жеља, а да она може да се постигне једино кроз истинско и искрено разумевање без осуда. Руку на срце, следбеници који су Џордана и Бена доживљавали као очинску фигуру су далеко срећније прошли у животу.

То нам и даље не даје за право да са одобравањем посматрамо њихово учешће у јавном животу. Конзервативни покрет не нуди нити анализу, нити решење за проблеме усамљености, отуђења и економског раслојавања. Напротив, конзервативци упорно учествују у креирању политичког ријалити дискурса. Бескрајном дебатом, која је у својој основи бесмислена јер се бави искључиво површинским манифестацијама, они креирају симулацију стварности.

У оваквој симулираној стварности, обе стране виде архетипску борбу између добра и зла. Обе стране себе виде као представнике добра, док супротну страну виде као представнике зла. Анестезирани свађом о питањима попут тога да ли би мачке требало да се хране веганском храном и да ли кућни љубимци могу да буду геј или трансродни, обе стране могу да се осећају бесконачно самозадовољно. У тој самозадовољности обема странама измиче из вида да у политичко-економској хијерархији припадају истој групи и да их исти проблеми чекају у будућности.

Читајући између редова, можемо да уочимо да поруке које нам конзервативни покрет шаље нису ништа мање језиве. Погрдан назив за пробуђене је ратник за друштвену правду (Social Justice Warrior, SJW). Оваквим називом нам се на суптилан начин ставља до знања да је борба за друштвену правду идеал вредан подсмеха. Очигледно је да би требало да се помиримо са поретком који се назире, без обзира да ли ћемо бити хијерархијски подређени.

Такође је упечатљив слоган Бена Шапира који гласи "чињенице не маре за твоје осећања, бебо". Уистину, емоције које гаје и начин на који их пробуђени испољавају није прикладан. Ипак, овако одбијање субјективности носи са собом проткану поруку. Крајњи циљ одбијања субјективности, прво на личном плану, а потом и на колективном, је припрема за политичко једноумље. Чињенице су заправо виђења политичке интересне групе којој морамо да се повинујемо.

Уколико то одбијемо, бићемо окарактерисани као незрели, себични и необразовани. Вештачки створен антагонизам нас приморава да се сврстамо, а потом и учествујемо у једном веома емоционално исцрпљујућем препирању. Међуљудски односи са нездраво постављеним границама, осим емоционалне исцрпљености, човека подстичу да чини поступке на које нема права. У овом контексту, неприкладан поступак је бесконачно богорадње о погрешности припадања супротној страни.

Тако долазимо до суштинског питања. Како избећи из симулације и деловати у правцу решавања реалних проблема? Неопходно је да за почетак из главе избацимо бинарни модел и да схватимо да политику чини сукоб различитих интересних група. Како би оствариле своје интересе, интересне групе су се одувек служиле рационализацијом, лажима и ласкањем које је осликало полулане потребе у друштву. Иако су се времена мењала, а самим тим и површински облик потреба, најупечатљивија је увек била потреба за сигурношћу.

Због тога, тражење лажних спасилаца у спољном свету ће остати нераскидиви део људског искуства, чак и код особа које не можемо да назовемо незрелим или упадљиво неуротичним. Ипак, докле год су природне потребе за сигурношћу у детињству задовољене, надајмо се да спољни утицај неће бити узрок самоуништења. Ипак, уколико одбијемо сваки позив за посвећивање пажње детету, сутра нећемо имати право да се жалимо када дете то покуша да је потражи на другом месту. У тако лоше негованом и пољуланом односу не можемо да очекујемо да ћемо имати ауторитет и поверење оног тренутка када се сетимо да је дете кренуло погрешним путем.

Пре конзумирања било каквог политичког садржаја неопходно је да одговоримо на питање која га интересна група пласира и са којом намером. Тек у таквом оквиру је могуће и адекватно тумачење. Посебно треба избегавати садржај који изазива поларизацију, као и садржај који одбија да се бави суштинским темама. У контексту наше анализе, која се бави проблемом пробуђених и конзервативних покрета, интересне групе нису директно видљиве. Истински сукоб није између пробуђених и конзервативних, већ између економских елита на једној, и народа и остатака суверености државе на другој страни. Не постоји начин да се у симулираној дебати победи чак и када би тачан одговор постојао - јер тај одговор не би решио ниједан проблем.

Непријатељ традиционалне породице нису пробуђени. Они су само пука жртва која служи туђим политичким циљевима. Истински непријатељ породице је све тежа економска ситуација као и све већа посвећеност послу ради самог себе (а не ради реалног резултата, било то зарада или стварање нематеријалног добра). Ипак, захваљујући бескрајној дебати, ово успешно бежи из вида јавности, чиме једна интересна група остварује вођство. Уколико неко и посумња да лоше живи или нема новца, колеге обрађене у претходним текстовима (лични напредак, редпил и инструктори завођења) биће ту да нас подуче да се нисмо довољно потрудили, те да боље нисмо ни заслужили.

Тек усвајањем мултидисциплинарних знања и приступа можемо схватити зашто су и пробуђени и конзервативни две стране истог новчића. Улога пробуђених је да лично незадовољство преусмеравају на борбу за права различитих групе које су традиционално биле мета тлачења и предрасуда, као и успутно на неуротичне покушаје манифестације индивидуалности. Њихова мета су неуротични адолесценти који су у детињству били ускраћени пажње и љубави. Улога конзервативних је да плаше оне који одбијају да буду пробуђени њиховим предвиђањем распада цивилизације. Њихова мета су обични, просечни људи. Иако по стандардима психологије нису упадљиво неуротични, нису ни довољно храбри и темељни да у целости сагледају деликатније проблеме људског друштва. Заједничка улога је стварање фиктивног и симулираног сукоба који занемарује суштинске проблеме као и њихово решавање. А наша улога је да прихватимо или одбијемо да учествујемо у овој бесмислици.