Матрикс
Фрагментирана стварност и компартментализирано знање
Милица Максимовић
Alsadair MacIntyre је шкотско-амерички филозоф моралне и политичке филозофије, који је препознат као радикални критичар модерности и модерне моралне филозофије. Рођен је у Гласгову 1929. године, почео је да студира филозофију на Универзитету Манчестер, гдје је и радио као професор, пуне двије године. У својим почецима, MacIntyre је био марксистички оријентисан филозоф/теоретичар, међутим његова оријентација се битно мијења онда када је постао узнемирен због неспособности марксиста да увјерљиво, у моралном смислу, одговоре на злочине који су се починили у „комунистичким режимима“. Касније, у свом раду он ће битно слиједити традицију Аристотела и Томе Аквинскога. Његово дјело „After Virtue: A Study in Moral Theory” се сматра једним од најзначајнијих дјела моралне и политичке филозофије 20. вијека. У њему Alsadair MacIntyre испитује историјске и концепруалне коријене идеје врлине, проналази разлоге њеног одсуства како у личном тако и јавном животу. Књига, такође представља анализу и оцјену моралне модерности.
У књизи After Virute, аутор говори о фрагментираној стварности, а идеју о компартментализацији знања он је изложио кроз неколико јавних предавања на Универзитету Нотре Дам у држави Индијана 2000 године. Alsadair McIntyre каже како живимо у добу дубоке фрагментације цјелокупног живота, мишљења и знања. На први поглед, можемо помислити, па добро, фрагментација је одувијек постојала, одувијек је знање било подијељено на одређене области, дисциплине, одувијек су постојале различите друштвене улоге. Наравно да је то тачно, али у овом кратком разматрању, жељела бих да зађем дубље у тај проблем, у концепте фрагментације и „компартментализације знања“ које је MаcIntyre развио, да покушам да расвијетлим шта тачно под тим аутор подразумијева, као и да покушам да покажем које су посљедице те фрагментације стварности и знања.
Најприје је потребно да размотримо шта тачно означавају фрагментација и компартментализација. Пођимо једноставно рекавши да фрагмент означава један дио, тачније дио неке цјелине. У односу на цјелину он има узајаман однос, дакле, без фрагмента не постоји цјелина и обрнуто. Међутим, да би цјелина била цјелина, мора постојати одређена повезаност фрагмената. Мора постојати одређена нит или темељ који фрагмете „држи на окупу“, која сваком дијелу даје смисао, односно његову важност и јединство (идентитет, аутентичност). Уколико се фрагмент одвоји од цјелине, тачније уколико се темељ који фрагменте држи на окупу уклони, цјелина дословно нестаје и она се распада на различите фрагменте који постају бити аутономни. Узмимо на примјер породицу (заједницу). Када се темељ те породице (заједнице) пољуља, онда се полако и она кад-тад сама урушава, нестаје. Ако погледамо стварност уочићемо једну ствар, каже аутор, а то је како је она дубоко фрагментирана, до драматичног нивоа у коме човјек често није у стању да открије и освијести тако дубоку егзистенцијалну неповезаност и њен узрок. Човјек данас не живи у добу цјелине, већ управо ове раздвојености на посебне дијелове, који су унутар себе затворени, и који имају јасно дефинисане правила по којима дјелују. Због тога, ми се данас често окрећемо прошлости, како би се вратили у доба које је било цјеловито, тачније доба које је имало како Лиотар каже референтну тачку.. Ту фрагментираност можемо да примјетимо у свакодневном нивоу, кроз наше одрастање, затим образовање и касније ступање у радне односе итд.
Други појам је компартментализација. Овај појам долази из области архитектуре, а потиче од идеје да се одређена грађевинска структура подијели на више дијелова, ако би у случају пропадања једног дијела структуре, не би пропала читава структура. Ријеч је о некој врсти ограничености, односно како је дефинисано у рјечницима, компартментализација је ограничен приступ информацијама за особе које су изван одређеног ентитета, скупине. Касније је овај појам узет и у области психологије и др. Дисциплина, а нешто слично и наш аутор настоји да објасни.
Ми можемо рећи да свако друштво има оно што социолози називају диференцијацијом сфера живота, међутим концепт компартментализације који је изложио MacIntryre је доста компликованији него што се чини. компликованији је у том смислу, што ми више не говоримо о друштвеној подјели на одређене сфере, него како аутор новоди, ријеч је томе о промјени друштвених улога, а те промјене ми сами нисмо свјесни. Компартментализација и фрагментација дакле, сеже много дубље од пуке друтвене подјељености, до нас сами, наше личности. То је оно што аутор назива компартментализација. Сада ћемо видјети на примјерима како то изгледа.
Аутор уочавајући овај проблем, полази од свог властитог искуства, током једне конференције на којој су учествовали различити руководиоци електроенергетских компанија. Наиме, он каже како је сваки од њих на суштинска питања давао различите одговоре, у зависности да ли су себе сматрали одговорним као изврши директори једног сектора или помоћни радници или неки други. Односно њихови ставови су се мијењали у зависности од њихових улога. Унутар сваке од тих улога одређене норме диктирају какве ће се одлуке доносити, а какве ће бити маргинализоване. У случају електропривреде они нису могли заједнички да се позабаве, па као озбиљну алтернативу понуде смањење укупног нивоу потрошње енергије, све док су говорили из сфере активности као руководиоци електропривреде. Он узима овај једноставан примјер као примјер класичног модерног феномена, кога назива компартментализација. Она, каже аутор иде даље од диференцијације улога и институционалне структуре, и има своју сопствену структуру која је вођена специфичним нормама у независности од других сфера.
“The case of J” (Случај особе Ј)
Да би смо ту дубоку раслојеност како друштвену тако и индивидуалну боље размотрили, даћемо још један примјер, којега је аутор хипотетички замислио. У књизи „Social Structures and their Threats to Moral Agency“, аутор даје један примјер којег он назива „The case of J“ (случај „Ј“). Наиме, ријеч је о једној особи “Ј”, која живи у друштвеном поретку, гдје су друштвено улоге биле обично јасно дефинисане. У таквом друштву одговорности су додијељене свакој улози и свака сфера активности структуирана улогама је била јасно разграничена (фрагментирана). За оне који су заузели те улоге, неиспуњавање датих обавеза, значило би додјељиване санкција. Кључни морални концепт које је „Ј“ научио/ла били су концепти дужности и одговорности. Његова основна морална увјерења су била та да свако од нас дугује другима, тиме што обавља своје или њему додјељене дужности, испуњава те одоговорности и не улази у области које се не тичу њега/ње. Филозофски гледано, то би одговарало Платоновом схватању правде као захтјева да свако ради свој посао и да се не мијеша у друге послове , и Кантовом „вршити своју дужност, само зато што је то дужност, а не зарад неког другог циља. Међутим, вратимо се сада особи „Ј“. Наиме, он је у друштву био угледни грађанин који је заузимао више улога. Био је отац, па благајник свог спортског клуба, у рату је био официр, затим, радио је на жељезници, гдје је био одговоран за распоређивање и слање вагона. То је обављао на начин који је од њега захтјевала дата позиција, а укључивала је то да он уредно и одговорно прати који вагон, када креће и гдје, колико их је послано, али његов посао није био тај да он има увида у то шта се налази у тим ваговнима. Тиме је стекао навику да се не обазире на оно што се њега не тиче. Он није знао да се у тим вагонима налазе Јевреји, Срби, Роми, који су слани у логоре. Када је након свега упитан да ли је одговоран за страдање свих, он је рекао да није, због тога што је његова улога била та у којој је он само обављао оно што се од њега захтјевало, тиме одговорност за кривицу он не осјећа. Имајући у виду горе наведено, можемо закључити да уколико прихватимо то да је стварност фрагментирана, на области која имају аутономне скупове норми и понашања, а која се тичу прилагођавања и ефикасности, онда испада да немамо права да приписујемо кривицу особи „Ј“, јер је он заиста обављао оно што се од њега тражило.
Ова аутономија, која је карактеристична разграничавањем сфера је појачана степеном у савременим друштвима у којима срећемо људе који се понашају у одређеној сфери на један начин, а у другој на потпуно другачији начин. Појединац у таквом друштву је потпуно растрзан у својим различитим улогама, тиме што мијења једну улогу за другу и један скуп активности за други па се у породичној улози понаша као побожан и пажљив отац и стуб одређене породице, на радном мјесту као појединац који гледа само властитие интересе, тога како зарадити што више, у друштву као хладнокрвни грађански субјекат који се води принципом „ништа ме се не тиче“ итд. То само наговјештава на једну чињеницу, а то је да је појединац у савременом друштву разломљен на различите индентитете, искуство идентитета (цјелине) као трајности га повремено обузима, тиме што пожели у неким тренуцима и да је добар супруг, и да је добар и поштен радник, као и савјестан грађанин, али стварност га демантује. Фредерих Џејмсон (Frederic Jameson),у познатом дјелу Постмодернизам-логика културе касног капитализма наводи да је то децентрирање раније центрираног субјекта и морала и психе. Џејмсон иде толико далеко да чак субјекта постмодерне карактерише као „шизофреног“, који управо услијед сталних промјена свог идентитета, условљеног културом постмодерне живи у вечној садашњости и није у стању да креира линеарни животни наратив.
Што даље значи да, живећи у складу са недосљедним морланим стандардима, ми у различитим „дијеловима“ нашега живота губимо морални и психолошки интегритет и постојаност. Модерност је тај морални интегритет у потпуности разбила и он је тиме распршен међу различите друштвене улоге. Постали смо добри менаџери, добри градитељи, добри научници, али не можемо да будемо добри људи.
Компартментализирано знање
Према MacIntyre, проучавање феномена компартментализације је такође битно и за расправу о универзитетском животу, из два разлога. Прво, зато што нам сами универзитети говоре о недостатку јединства. Оно што је компартментализовано нема заједничке визије, што када се примјени на знање и на студије, готово нужно доводи до фрагметације самог знања. Данас постоје различите дисциплине , природне, друштвене, информатичке и др. Свака од њих тумачи стварност на одређени начин, али ми и даље не можемо да кажемо да је та стварност цјеловита/објективна, иако се куну у исту. У том смислу, то доводи и до стерилности у покушају да се рјеше веома сложени проблеми, који захтјевају јединство наука. Јасно је онда да ово предстваља карактеристику данашњег универзиетета. Други, веома битнији разлог је, да стварање раздвојених дисциплина онемогућавају појединцу да схвати да је знање фрагментирано, тиме је дијалог између различитих “дијелова” знања постао немогућ, а оно што је најтрагичније јесте то да се губи способност дубоког размишљања, или уопште размишљања.
Навешћемо један примјер који је доста популаран, а то је питање легализације абортуса у САД. Једна страна дебате, ослањајући се углавном на одређено тумачење хришћанске етике, тврди да абортус треба да буде забрањен, будући да он представља класично убиство (фетус као људско биће), док друга страна, обично ослањајући се на концепцију приватности или права, тврди да жене треба да имају право да донесу одлуку о прекиду трудноће те стога, абортус, иако је можда морално проблематичан, заслужује законску заштиту. У оба случаја, закључак слиједи из премиса, али почетне премисе су некомпатибилне и не постоји начин да се постигне сагласност свих за било који скуп премиса, нити постоји било какав договор о томе која врста аргумента би могла да постигне консензус, и тиме расправа постаје бити бесмислена. Они који су укључени у ове филозофске и политичке дебате, у већини случајева тврде како су њихове премисе објективне, засноване на разуму и универзално примјенљиве, и тиме користе језик морала како би стекли већу позорност и прихватљивост. Они уопште не покушавају да убиједе друге аргументованим доказом, јер да би се њиме користили, морао би постојати заједнички, (а не фрагментирани) договор о добру за људска бића, међутим савремени морални дискурс је сачињен од фрагмената моралних традиција. Различити учесници дебата користе појмове „врлина“ „добар живот“ „права“ „добре посљедице“, ослањајући се на дефиниције различитих историјских мислилаца. Дакле, дио разлога зашто не можемо да постигнемо рационалан договор јесте тај што, своје ставове формулишемо, користећи концепте неких филозофа/теолога, а притом их уопште не разумијемо.
Аутор поријекло ове расцијепљености види у просвјетитељском покушају одбацивања аристотеловске традиције морала, и знања. Историја моралне филозофије, од просвјетитељства па надаље, како то MacIntyre тврди, историја покушаја да се уземљи морал у нечему другом осим људског телоса, дочим, Аристотел наводи да не разматра добро по себи, него људско добро, оно што је у људском добру највиши и крајњи циљ.
Ослањајући се на Аристотелову традицију, аутор истовремено критикује савремени како морални дискурс, тако и систем образовања који је ово потоње у потпуности заборавио. Знање и образовање не представљају данас циљ него средство које не захтјева никаква нова промишљања све док је оправдано тржиштем, мобилношћу, квалификацијама и др. Овакво образовање није образовање, већ је необразовање, како Лисман (Konrad Lismann) наводи, а друштво не образовано, него необразовано, упркос свим технологијским могућностима и доступности. Он звучи доста песимистично када наводи да је морални садржај нашег образовног система једноставно одраз моралног садржаја нашег друштва. Да је другачије, задатак образовног система би био тај да „производи“ младе људе и професоре, интелектуалце и др, који ће се супроставити таквом систему, док су они, како наводи изгубљена нада културе западне модерности.
