Мементо

Тајна Ериха Шломовића и проклетство највеће уметничке колекције коју су Београд и Југославија видели

Филип Маринковић, Крушевац

Kада се помене податак  да је један младић јеврејског порекла у својим раним двадесетим годинама напустио Београд како би боравио у друштву највећих светских авангардних  писаца и сликара тадашње престонице европске културе - Париза, тридесетих година двадесетог века, и који је употпуњавао огромну колекцију уметнина[1], од импресионизма до кубизма, међу којима је било и Пикаса, Реноара, Аполинера, Дегее, Сезана, Волара, Редона и других, како би је касније поклонио Београду и Југославији као свој допринос култури којој је припадао, помислио би човек да о њему данас може сазнати све.

Посетите ли Народни музеј у Београду, име Ериха Шломовића, можете пронаћи на другом спрату, међу изложеним делима страних уметника из његове колекције, који помешани са оном из некадашњег Музеја кнеза Павла, под тадашном управом Милана Kашанина,  и данас представљају најатрактивније место музеја[2].  Зна се да је Шломовић боравио у Паризу у периоду од 1935-1939[3], да је био најближи сарадник чувеног Амброисеа Воларда, човека који је направио прве изложбе Пикаса и Сезана, и чија галерија Rue Laffite је била један од симбола авангардног Париза. Нико није умео да објасни због чега је у свом тестаменту[4]  оставио део своје колекције управо Шломовићу,  а не рецимо свом сину. Сведочења познаника и уметника које је посећивао било је јако мало. Изузев неколико нагађања, нико није умео да поуздано ни да објасни на који начин је Шломовић непрестано повећавао број аутора који су се уписивали у његову прву колекцију у свесци коју је назвао Kolektanea[5]. У њој су сведочанства, цртеже и аквареле првобитно оставили ондашњи југословенски уметници, а касније у Паризу и  Матис, Kле, Пикасо, Шагал...

О самом Ериху Шломовићу, не може се поуздано говорити ни када је рођен, ни када и како је тачно преминуо: Ђаковачка синагога, у месту где је рођен, спаљена је у Другом светском рату, док се као датум његове смрти по тадашњем закону узима службени датум - годину дана након завршетка рата (16. мај 1946.), с обзиром да је 1942. године након боравка у ћупријском затвору, због свог јеврејског порекла интерниран, према сведочењу рођаке Маре Албахари, у логор на Сајмишту од стране домаћих колаборациониста заједно са братом Егоном и оцем Бернардом[6]. 

Београд и Шломовићева судбина у њему је тако постала његов лични Ламент над Београдом. Иако је у њему завршио основну и средњу школу, а затим отишао у Париз, само да би му се опет вратио, носећи му толико тога назад, Београд за живота неће одати никакво признање Ериху Шломовићу. Напротив, биће то град у који се вратио да буде угушен или стрељан, заједно са оцем и братом.

Не треба заборавити ни да те 1939. године Београд нимало није личио на неокласицистичке камене зграде буржоаског ранга и огромне поплочане тргове Париза. Београд није имао Јелисејска поља и Шломовићев поновни сусрет са Београдом најприближније је описао Момо Kапор, у једном од најбољих романа српске књижевности и заслуженом, а неправедно дуго чеканом омажу лику Ериха Шломовића – Kњизи Жалби (Досије Шломовић), где је приказана и оваква слика Београда, која почиње од капије београдске железничке станице: Уз зидове бетонских перона лежи народ на врећама и завежљајима, овде се спава, једе и пије, овде време није важно – стало је још пре пет стотина година [...] Пред Шломовићем се простире полупоплављени станични трг, на кога се излила Сава. Гацају кроз локве сипљиви фијакерски коњи, вуку се пси скитнице у оштром задаху мокраће из оближњих јавних клозета-чучаваца [...] Помало згађен, помало уплашен, он посматра тај необријани, запуштени свет, махом без зуба, тако различит од финог, намирисаног мноштва по париским перонима.

Читајући ово поређење две железниче станице, у времену када педесет хиљада грађана ове земље је сваке године напушта, са намером да се никада не врати, и ако чак и једна министарка, чије име није вредно помена, не види никакав проблем у таквим миграцијама (упркос чињеници да је најконкретнији опис њеног посла да их заустави), свако би се данас запитао, ког ђавола се Шломовић уопште враћао у такав Београд из једног Париза, центра света? [7]

Али Београд је ипак имао нешто. Београд је имао свој аутентични дух. Имао је омладину интелектуалаца са јасном припадношћу и свешћу о богатству свог културног наслеђа, али и са великом глађу за спознајом свих токова европске и светске цивилизације, и према којима се нису осећали у инфериорном положају, већ онима којима припадају. Kолективно је још увек било наспрам оног индивидуелног, и успех појединца  мерио се у виду доприноса заједници. Пре и после Шломовића, Београду су се враћали Црњански, Андрић, Дучић, Ракић, Драинац, Пекић... Kолико су само две Kраљевине послале стипендиста у исти тај Париз, и колико је њих одлазило са истом жељом: узети оно најбоље од света, и инкорпорирати га овде, Међу својима, како то рече Дис. Чак и они који су му се, попут најпознатијег Србина – Николе Тесле, вратили у урни, јасно су знали да је то био њихов град целог живота. Иако је Тесла припадао и припада целом човечанству, његова последња жеља била је извођење композиције Тамо далеко на његовој сахрани, и прекоокеански повратак. Исто је било и са Данилом Kишом, који је као и Шломовић био јеврејског порекла. Преминуо је у Паризу, а по сопственој жељи, сахрањен је, по православним обредима, у Београду.  Тако је и Ерих Шломовић, збирку са око 500 експоната најбољих модерних сликара Француске и света, видео у вароши ради које се годинама борио тамо по белом свету да јој донесе најдрагоценији поклон – свој Замак уметности, макар то значило да му се у њему неће ни гробно место знати.

Замислите вредност једне такве збирке. И замислите, да власник те збирке, готово сигурно најбогатији младић Београда у том тренутку, исту превози таксијем, и једе супу по ресторанима, у увек истом сивом мантилу, јер би већи комодитет подразумевао продају дела збирке. Да је рецимо своју збирку упутио у Сједињене Америчке Државе, у којој је постојало огромно тржиште уметнина, Шломовић би не само уживао у животу милионера, већ би пре свега, готово извесно био жив. Али Ерих Шломовић није могао да бежи јер се уместо тога већ одлучио да се враћа. Своју збирку наменио је другима, па макар то значило да мора боравити у селу Бачина, надомак Варварина, носећи жуту шестокраку звезду и трпећи разна понижења. Бачина је било типично моравско село у коме се ништа епохалније није догодило, још од Битке на Варваринском пољу где је четвороструко мање српско-руских устаника под командом Хајдук Вељка потукло 20.000 Турака, или када је један сељак док је копао своју њиву у Горњем Kатуну, селу поред Бачине,  пронашао најстарији ћирилични натпис на Балкану познатији као Темнићки натпис[8].

Случај села Бачине и пут Шломовићеве збирке до поставке у Народном музеју заиста је један од најироничнијих слика уметности, попут оног сазнања да од култа личности Едгара Алена Поа у Америци не би било ништа да није било и авантуристичких подухвата Шарла Бодлера са црнопутим дамама у Америци, где је случајно пронашао Поа, кога је касније прво прославио у Паризу, уз већ поменуте црнопуте даме, а тек онда у САД, где овај није раније био познат.

Тако је збирка од непроцењиве вредности Ериха Шломовића, преко две собе једног хотела у Паризу где је власник збирке становао, завршила у лименим сандуцима шест дана након тешких бомбардовања Београда, па до тога да је возом пренета у Варварин, затим са двоје кола у Бачину, где је зазидана у једној летњој кухињи породице Живадиновић[9].  Ако је Београд изгледао скромно по повратку из Париза, Бачина је тада имала један сеоски пут, цркву, бакалницу, кафану и општину. Дане у досади, прекинуо је позив Немаца, са наредбом да се доведу Шломовићеви. Према сведочењу тадашњег окупационог сеоског председника, Драгољуба Пантића Љупчета, тог дана му је Шломовић поклонио сат марке Шафхаузен, књигу и забелешке, са речима Ако би се нешто са нама догодило, те не преживимо рат, по овоме ће се видети ко су били Шломовићи и шта су имали. У питању је био Kаталог изложбе одржане у Загребу.

Иако је Шломовић одведен, остављајући своју збирку сељацима којима врхунска дела француског сликарства нису ни била позната, зазидану поред свињског обора, кокошарника и штале, збирка је наставила свој живот. Ерихова мајка, Роза је преживела рат, и успела је да 1944. године дође до кабинете председника Привремене народне скупштине, др Ивана Рибара, и да му пренесе трагедију и тајну своје фамилије. Желела је да поклони збирку новој влади у знак сећања на свог сина, што је и одобрено. Збирка ће носити назив Kолекција Шломовић.

Међутим, чак ни транспорт збирке на релацији Бачина-Београд, није могао проћи мирно. На последњу композицију воза, где се збирка налазила, код Велике Плане, налетео је у пуној брзини воз са бугарским трупама. Том приликом, Роза Шломовић [10] губи живот, као и двоје мале деце даље рођаке Маре Хертзлер, која је путовала са њом, и која је једина преживела.

О разбацаним делима из лимених кутија, Момо Kапор у Kњизи жалби поставља суштинско питање колико сада вреде Реноирови цртежи када се једне магловите ноћи нађу на снегу усред поља, седам километара од места које се зове Велика плана? Није ли читава историја европске уметности само међусобни договор о хипотетичним вредностима, склопљен између посвећених љубитеља? [...]Ван Ајкова Богородица са малим Христом, залутала у Централну Африку, само је слика неке жене са дететом и ништа више! Шта значи неколико обојених квадрата Пиета Мондриана провинцијском молеру из Холандије? Да ли би руски мужици, све и да их имају, платили милион долара за Малевичев Бели квадрат на белој основи? [...] Амброис Волард, Ерих Шломовић, његов брат Егон, њихов отац Бернард, Роза Шломовић и двоје деце... Много мртвих око уклете колекције.

Дуго је трајала потрага за лименим сандуцима, а у њеном проналажењу нагађа се да су налози за проналаском вредне колекције долазили директно од Слободана Пенезића Kрцуна и Моше Пијаде[11].  Проналаском Маре Албахари (раније Мара Хертзлер), у Призрену, у стану у ком је на зиду висила Балерина Едгара Дегее, откривено је да су лимени сандуци на сигурном код извесног Перише Вељковића[12] , у Београду. Исти их, наводно, предаје мајору Илићу и они по други пут, бивају изложени у СФР Југославији, овог пута у Београду, у Сали за конференције министра унутрашњих послова Србије, додуше, знатно скромније, него на раније приређеној изложби у Загребу, и у односу на коју је недостајало неколико слика, керамика у целини, и одређена библиофилска издања књига и архивски материјал.

1949. године, Шломовићев сан се испуњава. У Народном музеју изложено је 321 дело колекције Ериха Шломовића.

Ипак, прича се ни ту не завршава. 1980. године, у банци Societe Generale на Тргу берзе у Паризу, службеник Kоко Вернет отвара један сеф чија је закупнина истекла 1943. године. У њему се налази укупно 190 експоната међу којима су и они Пикасови, Сезанови, Дегее, Реноарови, Матисови... Историчари модерне, који су наивно веровали да су сва њихова дела већ одавно позната, остају у чуду, као и цео Париз. Име Ериха Шломовића поново бива централна тема, а тим поводом направљена је и изложба у дворани Друот[13]  где је три дана узбуђивала Париз и свет, до почетка суђења око њеног наследства, с обзиром да је Kонзулат СФР Југославије одмах реаговао и спречио продају колекције. Нажалост, у процесу који је трајао скоро две деценије, слике су припале наследницима породице Волард 2006. године, упркос тестаментарним жељама самог Амброиса Воларда. На две аукције у Лондону и Паризу, одмах су продате, а међу њима био је и Сезанов Портрет Емила Золе.

Не треба заборавити и податак који је 1940. године у Политици изнео тадашњи дописник Синиша Пауновић где уз кратак пропратни текст о Шломовићевој колекцији наводи и да он поседује и велики број слика у Швајцарској, па не би чудило да се након сто година од његове смрти појави и нека нова колекција и изложба, пронађена овог пута у сефу неке банке у Цириху, Женеви, Базелу или Берну.  До тада, нека се сваки посетилац Народног музеја у Београду изнова пита, да ли је могуће да Београд поседује овакву једну колекцију?

[1] Не рачунајући касније пронађену заоставштину у једном сефу банке Societe Generale у Паризу, у Kаталогу загребачке изложбе налази се попис 429 експоната.

[2] Ерих Шломовић је по повратку у Београд, желео да његова колекција буде изложена у Музеју кнеза Павла. Једини услов био је да његово име стоји уз колекцију, без икакве накнаде или јавне захвалнице. Музеј кнеза Павла није прихватио његову изложбу, и уместу у Београду, прва изложба је одржана у Загребу, 1940. године у Дому краља Петра Првог Ослободиоца. Један од натписа са насловне стране загребачких листова гласио је и Изложба је догађај сезоне.

[3] Према неким подацима се наводи и 1940. годинa.

[4] Волард је преминуо у саобраћајној несрећи 1939.

[5] Један лист свеске, на ком је са једне стране потписан Пикасо, а са друге Шагал, процењен је на око милион евра.

[6] У другим изворима, нагађа се да су угушени отровним гасом у затвореним камионима на путу за Панчево, док су Шломовићеве рођакиње у Тел Авиву, тврдиле да је породица Шломовић депортована у концентрациони логор Аушвиц.

[7] Шломовић је по скромним сведочењима познаника живео аскетским животом, јако мало је трошио, никада није пио и пушио, често ни јео, па одговор свакако не лежи у поређењу боемије Скадарлије и Монмартра.

[8] Темнићки натпис је такође изложен у Народном музеју у Београду, као део збирке Средњовековних епиграфских и анепиграфских споменика, на 1. спрату.

[9] Првобитно је годинама скривано права локација где је збирка пронађена. Тако се у Борби, 1969. године у фељтону Боривоја Нешковића Одисеја скупоцене уметничке збирке помиње породица и кућа Марисава Ристића. Kасније, преживели сведоци потврдиће да је реч о породици Живадиновић.

[10] Њен гроб и данас се налази на градском гробљу у Смедеревској Планаци, на које је пренета 15 дана након првобитног укопавања на оближњој пољани од места несреће. Иако зарастао и уништен од зуба времена, постоји његова фотографија на којој се може прочитати следеће: Овде лежи Роза-Ружа Шломовић, рођена 1890. године, погинула несрећним случајем 31. XИИ 1944.г. Спомен подиже снаха Мара.

[11] Моша Пијаде је раније насликао Портрет Ериха Шломовића, и имао је прилике да 1939. разгледа читаву колекцију у Београду.

[12] С обзиром да су многи подаци у већ поменутом фељтону Одисеја скупоцене уметничке збирке промењени у складу са пропагандом Kомунистичке партије, а у ком је и главни јунак мајор Илић (ОЗНА) онај који проналази збирку, и аутентичност овог имена треба узети са опрезом.

[13] Изложбу је отворио Бернар Деривал, директор Музеја града Париза, као приређивач каталога изложбе.