Интервју

Разговор водио: Филип Маринковић, уредник

Хумор је нешто најбоље што се човеку десило

Душан Копривица Ћаче

Душан Копривица, познатији под уметничких именом Ћаче, рођен је у Куршумлији. Завршио је студије историје на Филозофском факултету уПриштини са привременим пребивалиштем у Косовској Митровици. Професор је историје у основној школи у Београду, где и данас живи. Званичну музичку каријеру започео је 2015. године иако се репом бавио и раније. Поред шаљивихипародичних хитова, саркастичних и критичких текстова у својим нумерама, у којима промовише и дијалекат свог краја, односно Јужне Србије,  истичу се и родољубиве песме ,,Албанска споменица“ и ,,Овде остајем“ која се интертекстуално наставља на чувену Шантићеву...

1.  Многе твоје песме, подсећају садашње слушаоце, на неке обичаје и друштвене појаве, који су се у савременом свету донекле изгубили, нарочито у већим градовима.  Шта је остало данас од српске традиције и шта је оно што никада не би волео да из ње нестане?

Живимо су савременом друштву које се своди на журбу у свим сферама живота. То се највише осети у већим градовима где су људи од свих тих силних послова изгубили осећај за негу традиције. Наравно, не могу сад глобализовати да то раде сви, али је у великој мери тако. Свакако, част изузецима. Узећу из личног искуства пример Божића. Док сам радио на Копаонику, за Божић је увек било препуно, ретко ко је постио уочи Божића тј. за Бадњи дан, а већина тих туриста је долазило управо из великих градова. С друге стране, у мањим срединама се, по мом скромном мишљењу, више пажње посвећује очувању традиције и традиционалних вредности. Традиција је оно што је очувало идентитет нашег народа у најтежим временима. А сада, у овим „лакшим“, ми је се одричемо.

2. Твој колега и сарадник, Никола Тришић Триша, такође је професор у основној школи. Знатно пре недавне буре око фотографије једног професора у новосадској школи где се тежило његовом санкционисању, због истицања националних симбола у држави којој ти национални симболи припадају, Триша је као професор веронауке, са гитаром певао „Ој Косово, Косово“ са својим ђацима. Шта је оно што ти истичеш на својим часовима, и којом си лекцијом најпоноснији?

Као професору историје, мој задатак је да ђацима развијам националну свест и припадност једном народу. Национализам многи погрешно тумаче у негативном контексту и стављају га у исти кош са нацизмом, фашизмом, шовинизмом итд. Управо је супротно, национализам је љубав према својој земљи, родољубље, какогод. Тако да се и не бојим да на часовима кажем оно што мислим да је исправно. Никада ђаке не стимулишем да мрзе одређене нације или вероисповести, напротив, истичем историјске чињенице и често објашњавам сав бесмисао ратова. А лекција на коју сам најпоноснији? Свакако Србија и Црна Гора у Првом светском рату. Може се рећи да је та лекција историја Србије у малом. За те четири године смо прошли све оно што смо пролазили кроз читаву историју.

3. У материјалном друштву, каквим је ово данас, Албанска споменица кошта око 40 евра на једном популарном сајту за куповину. Колико ти мислиш да вреди, и шта она представља?

Мислим да не би требало да се продаје уопште! Не само „споменица“ него и било који други орден. Продајом тог ордена буквално пљујемо у лице својим прецима који су се борили за своје потомство, за нас. А оно што је најпоразније је колико ти ордени, нажалост, вреде. Тим орденом они су купили слободу, а продајом тог ордена ми можемо да купимо само пар тура у кафани!

4.  У појединим немачким градовима, о селима да и не говоримо, у центрима се налазе штале са кравама. Њихови власници су поносни и истакнути становници таквих места. Због чега сматраш да је међу појединцима у Србији то постала срамота, и откуда у нашој свести то да рурално често буде поређено са назадним? Зашто данас лакше пристајемо да мотамо каблове неких аутомобилских магната, него да будемо на својој земљи, и откуда да наш језик, међу реткима, одредницу сељак има и у негативној конотацији? Зар сам Гете није учио српски језик због песама испеваних међу сељацима, о њиховим обичајима?

Мислим да је ту глобализација доста крива. Кад кажем глобализација мислим превасходно на медијске садржаје који нам се пласирају. Жудимо да будемо у „тренду“, у „корак са светом“ и лажним представљањем. Гледајући стране емисије, филмове, серије, моду итд. - патимо од тог западног комплекса те одбацујемо све оно што заправо стварно вреди. И нису ту криви само страни медији, криви су и наши, криви смо и ми. Српски сељак је подругљиво представљен у већини наших филмова и серија. Представљен је као глуп и необразован човек. Е онда нам се десила пандемија кад смо сви схватили да нам неће модни стилиста напунити рафове, него сељак. И надам се да су данас многи схватили, ону нимало излизану флоскулу, да је сељак поштен човек са села, а сељачина карактерна особина.

5. Када су му говорили да је српска култура - једна мала култура, Михајло Пупин је из сопствених средстава покренуо књигу о српским манастирима, која је дељена многим истакнутим образовним институцијама широм света, како би се показала њена величина. Има ли међу нама и данас таквих људи или је више оних колонизоване свести, који и даље верују тим речима страног аташеа – да смо једна мала култура?

Наравно да има људи који репрезентују Србију у најлепшем светлу широм света. Пре свега спортисти међу којима свакако предњачи Новак Ђоковић. А кад већ помену стране аташее, морам да се осврнем на „одређену“ амбасаду која нам прича како смо ми „свет“. Колико ми је било смешно, толико и жалосно док сам гледао ту рекламу. Како сам недавно написао на друштвеним мрежама, ми смо били свет док Колумбо није био ни у плану! У Сопоћанима настаје ренесанса пре ренесансе, у манастиру Градац је основана прва женска школа у XIII веку, или што каже Виљушкар из „Лепа села лепо горе“: „Док је Шваба јео рукама, Србин виљушком боц“! А да не помињем Сретењски устав из 1835. који каже да свако ко ступи на тлоСрбије постаје слободан човек без обзира на боју коже, нацију, вероисповест... И то у време кад су сви ти који сада нама представљају „свет“ били робовласници и своје државе градили крвљу робова. Тако да господо ДА, МИ ЈЕСМО СВЕТ, а они нека се запитају јесу ли и они?

6. Који су то јунаци из прошлости које са поносом можеш назвати својим узорима?

Ух, тешко питање. Не бих да истичем никог посебно, али су многи наши јунаци заиста вредни пажње. Сви смо ми људи од крви и меса, свако од нас поседује врлине и мане. И нико никоме не би требало да буде идол већ да свако од свакога извуче и присвоји оно најбоље.  

7.   Да има осмеха који су гори од суза, по речима Тургењева, или како наш народ каже не знаш да ли да се смејеш или плачеш, у којој мери сматраш да је хумор спознајан? И шта се све њиме може рећи?

Хумор је нешто најбоље што се човеку десило. Често волим да кажем да ми Балканци имамо најбољи смисао за хумор јер у најтежим ситуацијама окренемо на смех и позитиву илити „Удри бригу на весеље“. Хумором се може исказати апсолутно све, што ја често у својим текстовима и радим. Кроз иронију, сарказам и шалу се трудим да пошаљем неку „скривену поруку“, и људи то  свакако препознају. Да је обрнуто не верујем да бих имао такву гледаност на Јутјубу.

8. Каквим данас видиш савременог човека и свет који га окружује?

Савремени човек се адаптира на савремене услове, како је и радио вековима, миленијумима. Никада нисам био песимиста да причам како ће да оде „маст у пропаст“. И та технологија на коју се „жалимо“, а без које не можемо, увек може да се употреби на прави начин. Мислим и да ће нове генерације то схватити. Већ смо почели да развијамо колективну свест о глобалном загревању, нуклеарном оружју, животној средини и последицама које нас очекују ако наставимо овако. Надам се да ће будућа покољења пронаћи решење за ове проблеме, али им и ми у томе морамо итекако помоћи.

9. Не могу, а не искористити прилику, да поставим и једно питање уметничке природе, а оно је наизглед сасвим једноставно: Због чега ствараш?

Ух, најтеже питање.У почетку је то било из чистог хобија, разоноде. И даље се трудим да стварам из тих побуда, а не због пара, популарности, комерцијале... С тим што сада, када већ имам какав-такав аудиторијум, стварам да бих колико-толико продро у свест обичног човека а да га притом и насмејем. Јако је лепо када вам стигну позитивне критике како сте неком улепшали дан, када видите да деца одрастају уз вашу музику, када вам и старији приђу и похвале ваш рад. Значи да сте нешто постигли. Значи да нисте направили комерцијални хит који се заборави за пар месеци, већ сте направили нешто што ће свакако да траје...