Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Купујте земљу, више је не праве

Срђан Шљукић, Политика

Реченица из наслова приписује се америчком књижевнику Самјуелу Ленгхорну Клеменсу, познатијем као Марк Твен. Јасно је да је он њоме хтео да нагласи да земљиште има особине ограниченог добра, тј. да му је вредност већа од других добара која могу имати сличну или чак већу цену. Акције, обвезнице, па чак и зграде, могу „испарити“, бити срушене и сл., а земљиште ће остати.

У последњих десетак година, након избијања економске кризе (2008), велике корпорације (али и неке владе) као да су одлучиле да следе упутство Марка Твена. Наиме, у овом су периоду десетине милиона хектара пољопривредног земљишта у свету промениле власнике. Очигледно, моћне западне (и неке друге) компаније су увиделе да је улагање искључиво „у папире“ недовољно сигурно и окренуле су се куповини пољопривредног земљишта, пре свега у Африци, Азији, Латинској Америци и источној Европи. За овај процес смишљен је и одговарајући назив: „грабеж земље“, или „отимачина земље“ (енг. land grabbing).

Ово се, још како, тиче и Србије, као дела света и дела (југо)источне Европе. Наиме, ближи се 1. септембар 2017, датум до којег је Србија преузела обавезу да изједначи своје грађане са грађанима земаља – чланица Европске уније у погледу права на власништво над непокретностима, укључујући ту и пољопривредно земљиште. Од тог момента, страна физичка и правна лица имаће право да купују пољопривредно земљиште у Србији, што данас није могуће.

Зашто је страно власништво над пољопривредним земљиштем (у већем обиму) непожељно? Зато што може да произведе озбиљне тешкоће локалним пољопривредницима; зато што може да угрози прехрамбену сигурност земље; зато што може да створи геополитичке и безбедносне проблеме, ако је концентрисано у појединим подручјима; зато што земља може да има и културни, а не само економски значај; зато што када једном земљу продате, тешко ју је повратити.

Наравно, не треба очекивати да ће сви српски земљорадници похитати да продају своја имања страним инвеститорима. Они који су земљу наследили од својих дедова и очева, који од њеног обрађивања живе, о продаји (највероватније) неће размишљати. Међутим, с друге стране, они за које је земља пуки капитал, као и сваки други, стечен углавном у процесу приватизације, свакако ће бити на великом искушењу да своја имања, или пак њихове делове, продају по далекој вишој цени него што су за њих платили.

Овде се ради о десетинама хиљада хектара, претежно у северној српској покрајини Војводини, који су у власништву нових, домаћих латифундиста. Ако овоме додамо и чињеницу да је више хиљада хектара на реченом подручју већ у власништву странаца, који су их купили тако што су основали домаћа правна лица (што закон дозвољава), онда се врло лако и брзо можемо наћи у ситуацији да нам огромне површине на северу земље буду заправо у страним рукама и, на одређени начин, ван контроле.

Шта нам је поводом овога чинити? Некадашње земље – кандидати за ЕУ тражиле су и избориле се за одлагање одлуке о изједначавању права власништва домаћих и страних физичких и правних лица над непокретностима од седам, па затим још од три (неке и шест) година од дана пуноправног чланства, да би затим настојале да процедуру куповине пољопривредног земљишта максимално закомпликују. Наши преговарачи „изборили“ су се само за четири године одлагања, и то од дана верификације Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). Истовремено, најмоћније земље ЕУ (Француска, Немачка, Холандија), трговину пољопривредним земљиштем доводе у везу са циљевима своје аграрне политике, чиме заправо чине исто што и ове претходне. Једноставно речено, са овим се питањем нико „не игра“.

С обзиром на оријентацију већине српских парламентарних политичких странака, тешко би било очекивати неко радикално решење попут раскидања ССП, али је свакако могуће одређеним законским процедурама, по узору на друге (Мађарска, Чешка итд) заштити српско пољопривредно земљиште. Или ћемо можда да останемо, на сопствену штету, „последња оаза“ неолиберализма којег сви напуштају? Не заборавимо, земљу више не праве.

Аутор је редовни професор социологије на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду

 

Извор: Политика

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari