Блог

"I loved the torture video" - случај Џефрија Епстајна

Стефан Басарић

„Можда постоје и лепша времена, али ово је наше.“ – Жан-Пол Сартр

У последњих пет дана сам провео више од осам часова истражујући нешто од чега ми се густа мрена ухватила око душе, психе, ума и свести, и не пушта ме, дави ме, потапа ме у баруштину, у муљ, маглу из које наизглед излаза нема; гура ме на ону страну, у срж непојмљиве непријатности у којој ми је једноставно, као људском бићу, мука. Мука ми је. Покушао сам, али нисам успео да плачем. Не могу да спавам, могу да повраћам, не могу да једем, могу константно да осећам мучнину, не могу да мислим о другим стварима, могу да залутам у кошмаре када ипак успем да заспим. Овај текст је вапај у очајничком покушају самоодбране. Овај текст је покушај да ипак сачувам разум.

ИСТИНА

Један човек је силно желео да буде моћан и утицајан. Човек је купио острво и на њему изградио концентрациони логор, само је изгледао као хотел или вила. Човек је формирао мрежу људи који су му помагали да киднапује, уцењује и купује људе, да би те људе касније са својим другарима силовао, касапио, кувао, пекао и јео или само убијао и мучио. Новинари су пренели да се тај човек убио у затвору. Нико од његових другара није одговарао. Његови другари се сада смеју и слободни су људи.

Треба почети од корена свега. Како у политеизму, тако и у монотеизму, практиковане су различите форме жртвовања с вишим циљем: умилостивити Вишњега, те живети у берићету и плодности; и то је јасно, ту ништа није спорно, просто је од давнина било тако и то је легитиман механизам размишљања у тим оквирима и на тим нивоима развоја људске свести и доживљаја света; олакшавајућа околност јесте што су жртве обично били пилићи, прасад или овце, дакле, животиње чије месо човек свакако одвајкада конзумира. Међутим, проблем настаје када се уместо животиња почну жртвовати људи – обично боговима склоним паду илити боговима зла. Таква је пракса постојала још од почетака Римског царства, преко Медичијевих, до нациста – дакле, од првих цивилизација до данас. Феномен чији смо ми савременици и тихи сведоци није нов и револуционаран, али су околности другачије. Чисто сумњам да је неки обичан пастир рецимо 26. године нове ере у далекој римској провинцији имао свест о томе шта се дешава у мрачним подрумима престоног града огромног царства. Пастири са свих страна света могу да знају шта се дешавало у подрумима на острву Малог Светог Јакова 2026. године, и у томе лежи кључна разлика, све информације које су доступне - доступне су свима.

Од почетка текућег столећа технологија је напредовала више него током читавог двадесетог века. Ову реченицу би требало поново да прочитате. Људски ум биолошки није конструисан да испрати брзину којом се технологије мењају, мутирају и утичу на то да и ми, конзумирајући конзументи, мутирамо и претварамо се засигурно у techno sapiens-е без јасне идеје шта сада и куда сада. Хтели то или не, свесно или не, свакодневно смо бомбардовани разноразним информацијама и садржајима који нам усисавају пажњу и време одузимајући нам способност да се усредсредимо; фокус је код људске врсте данас реткост, ко уме да се сконцентрише данас на једну сензацију више од десетак секунди тај вероватно нема друштвене мреже или не користи интернет. Зашто је све ово важно? Зато што је садашњи тренутак напросто савршен, терен је припремљен, људи су довољно дуго у измаглици и расејаности – постоји шанса да се вест о злоделима Епштајновог озлоглашеног круга просто прогута, као било која друга вест. Постоји шанса да прст јавности пређе преко свега овога као преко само још једног content-а.

Свет је у шоку, мреже су преплављене садржајима, алгоритми раде пуном паром и беспрекорно, сви имају прилику да читају и гледају гротескне доказе о незамисливим непочинствима елите на позорници светских моћника. Главни је проблем, а о њему ће касније бити више речи, што се потресао свет, односно обичан народ, на свим паралелама и меридијанима; свако ко се као сведок-сарадник у сагрешењима спомиње брани се пажљивом, годинама уиграваном методом, чији је отац једна од доминантнијих фигура у том подземљу – чувеном Трамповом крилатицом Fake news! Амерички председник је годинама понављао мантру лажних вести кад год је чуо нешто што му се није допадало или што му није одговарало и тај се механизам усталио као легитимно средство одбране. Ако се мало дубље зађе у тај концепт, долази се до идеје аргументовања одбране на нивоу просечне свађе четворогодишњака (Лажеш! – Не, ти лажеш!), а ту методу користи један од најмоћнијих политичких појава нашег доба. С обзиром на све изречено (написано), силоватељ на челу једне распадајуће империјалне државе и рапидни полет и развој друштвених мрежа (и слободе коришћења истих) довели су до тога да се данас, теже него икада пре, долази до тога шта би заправо била истина. Свет је гурнут преко ивице. Живимо у добу постистине. Колективна когнитивна дисонанца постала је интернализовано ново нормално пасивно стање у коме лежи колективно свесно и несвесно данас.

Врло битан фактор када је дискурс истине у питању јесте појава вештачке интелигенције, последњег домета ове цивилизације, а можда и људске врсте (или барем наше цивилизације) као такве. Дакле, истина се додатно разводњава коментарима на мрежама (и ван њих) – it is all AI – све је то плод вештачке интелигенције: све фотографије, сви мејлови, сви снимци, све је потенцијално исценирано или монтирано; ти људи нису злочинци (Њујорк Тајмс је објавио чланак насловљен отприлике овако: Педофилија је дијагноза, а не злочин), нити монструми, монструми су управо они који путем вештачке интелигенције покушавају да им наместе све те гнусне оптужбе – неретко сам овакве небулозе могао да прочитам на мрежама. Вештачка интелигенција, колико год да ју је човек створио да му помогне, окреће се против њега и превазилази оригиналну идеју – сетимо се само барута и динамита.

МОЋ

Америчко тужилаштво објавило је несагледив број мејлова и фото, видео и аудио материјала којим се доказује компромитованост и умешаност познатих личности (од спортиста, преко уметника, до политичара) у зверства Џефрија Епштајна и његове булументе. Америчко тужилаштво је јавности остало дужно много много много других мејлова и садржаја који су, претпоставља се, значајно гори од објављених, ако је такво нешто уопште могуће, и просечном људском уму и схватљиво. Америчко тужилаштво је објавило мејл у којем један човек другоме шаље поруку након дружења на озлоглашеном острву с именом свеца следећег садржаја: I loved the torture video. Конкретно тај мејл ме је потерао у тоалет и тај мејл ми је покренуо нагон за повраћањем. Када сам се смирио, испуцалих очних капилара, покушао сам да разумем садржај тог мејла и да га објасним себи најбоље што умем.

Дакле, Епштајнови клијенти (важно је нагласити да су његови клијенти били људи свих боја коже, полова, сексуалних опредељења, верских и националних одредница, што говори у прилог томе да елите на те идентитетске оквире нимало не обраћају пажњу – небитно им је – док, с друге стране, обичном пучанству широм кугле усађују наративе међуетничких подела који резултирају крвопролићем, управо због питања вере, нације или боје коже) нису само силовали и сексуално се иживљавали над својим жртвама (белим робљем свих узраста, полова и боје коже), већ су своје жртве и мучили. Мислим да је боље за моје ментално здравље да не сазнам баш све методе тог мучења. Размишљао сам о потреби за тим нивоом доминације над другим људским бићем и онда сам напрасно разумео (или барем мислим да јесам) шта је посреди – моћ (или барем привид моћи). У људској је природи воља за моћ, то је неоспорно и то је донекле нормално, природно, али се иста обично обистињује и испуњава када јединка оствари неке услове за рецимо достојанствен живот. Ретки су људи који имају потребу да иду даље: да владају, да потчине, да освоје неког другог или нешто друго. Болесници с Џефријеве предаторске листе су очигледно припадници те друге, изопачене, врсте која има потребу да потпуно потчини друго људско биће. На тај начин, Друго се дезинтегрише, одузима му се свако могуће достојанство, издваја се из света, коначно се поражава и слама, дехуманизује се у потпуности и постаје неважно; упрошћено речено – жртви се сасвим одузима људска димензија постојања и његово биће се убија, иако је можда жртва после дивљања свог џелата остала жива, у физичком смислу; у менталном и духовном, она то тешко може бити. О томе се ради – ако неко некога мучи и угњетава, одузима му људскост, брише га, наноси му несавладиву трауму, понижава га преко сваке мере, и оставља га непоправљиво неспособног да настави са животом. На крају и не прави разлику да ли је жртва после тог снимка мучења остала у животу. Та особа је као људско биће елиминисана, ње више нема. И у тој изопачености ужива један део званица са фамозне листе. Овај сегмент је увод у најмрачнији аспект приче о Џефрију Епштајну.

СМРТ (?)

Страх тера организам да лучи адреналин; када је под адреналином, људско биће може да преживи оно што иначе не би могло. Страх тера дечији организам да лучи адреналин, али и адренохром, и зато деца Епштајну и његовој клијентели постају посебно важна валута, односно дечија крв. Верује се да адренохром може да утиче, када се помеша крв престрављеног детета с крвљу остарелог педофила, на успоравање процеса старења код другог поменутог у овом процесу. Није тајна (постоје бројне бизарне изјаве представника/ца холивудске филмске индустрије) да моћни и богати неретко посежу за овом методом подмлађивања. Међутим, сада, када су објављени ови документи, јавност може да увиди да се иза свега крије нешто много поганије и мрачније.

Свака већа и масовнија религија, па чак и оне политеистичке, племенске, у својој есенцији разликују идеје и представнике добра и зла, то је прастари, утврђени, познати принцип на ком суштински почива свет – на борби између добра и зла, светла и мрака, живота и смрти. Такође, можда заправо и не постоји религија која својим верницима обећава бесконачан живот, дакле, тога нема; не може се наћи рецеп за бесконачан живот, већ за живот после смрти, односно загробни живот. Живот је обично тумачен као један период у коме је особа принуђена да балансира између сила добра и зла, да се приклони добром и на тај начин освоји право на вечни живот, али не у класичном физичком смислу, већ спиритуално, уз своје божанство, након краја физичког живота. Дакле, када умремо, идемо у рај или пакао (односно верзије тих обећаних царстава) или се пак рађамо у другачијој форми, према неким источњачким религијама, поједностављено речено. Нико нигде никоме не гарантује да ће живети заувек.

Људски живот почиње из мрака и враћа се у мрак. Шта је било пре рођења или шта ће бити после смрти, не можемо знати, није нам дато, немамо капацитет да појмимо то; међутим, можемо да верујемо у ово или у оно, али су људи на свим странама света свесни да ће једног дана њихово срце престати да куца, дакле, преминуће, живот ће се завршити, то је неминовност. Различите културе, религије и филозофије различито гледају на феномен умирања и нуде изобиље решења, али се сви донекле слажу да је физичка смрт – смрт тела неизбежна појава. Сама смрт даје човековом животу читав смисао. Да нема краја, да је живот заиста бесконачна појава, његов би се смисао ту негде већ изгубио. Замислите да заиста морате да живите бесконачно, да живот нема крај, то су милијарде и милијарде векова; не знам, мени такво нешто звучи застрашујуће. Смрт је природан процес, колико и само рођење, и смрт се, макар у физичком смислу, за сада не може пренебрегнути. Сви људи морају умрети.

Ипак, постоје људи којима се тај концепт суштински не допада и не могу да га прихвате, они верују да имају решење. Поред педофилије, подвођења, отмица, развратничког насиља и генерално злочина против човечности појединце са фамозне листе издваја и канибализам као пракса конзумације људског меса. Они очигледно верују да ће успорити старење, ојачати своје тренутно психофизичко стање, једноставно продужити живот (избећи смрт) уколико буду јели људско месо или пили људску крв, само што се у овом случају не ради о одраслим људима (што није мање изопачено и неприродно), већ о деци, из горенаведених разлога. Дакле, Епштајн је омогућио својим гостима да изводе ритуале (коме год у част) у којима ће сакатити, пећи и кувати своје жртве – децу, конкретније бебе или чак новорођенчад. Препоручујем да направите паузу од читања.

Из мејлова се може подвући чињеница да је направљена нека врста јеловника из кога су корисници могли да бирају, као што бирају оброк у ресторану, врсту услуге, па се тако на менију може пронаћи својеврстан шифрарник у ком пица, лазање, јунетина, пилетина и сличне прехрамбене јединице имају своје скривено значење; ради се о живим бићима, спремним за силовање, мучење или напослетку за јело. Више стотина пута се у мејловима спомињу ова јела с јасним алузијама гладних гостију.

УЦЕНА

Део јавности се пита: Ко стоји иза свега овога? Сасвим јасног и тачног одговора засад нема, али се појављују нека потенцијална решења у виду нагађања. Једна од најпопуларнијих теорија (о томе у следећем сегменту) јесте да је Епштајн само инструмент, медијум, вршилац дужности, човек постављен са задатком да снима и бележи зверства својих гостију, утицајних и моћних људи, како би их касније уцењивао и на тај начин би они, који су га направили и поставили, могли да кроје судбину света и повлаче потезе који ће искључиво њима ићи у корист. Дакле, реч је о уцени јер нико нормалан не би желео да се у јавности појави информација да је силовао деветогодишње дете или се купао у крви новорођенчади. Тај метод шпијунаже и уцене такође није нов, то је политичко-манипулативна пракса одавно већ (види: Мата Хари и хладноратовске секс афере). С тим што је сада на једном месту једној страни омогућено да манипулише и управља великим бројем познатих и моћних људи чије би одлуке (под притиском) могле да утичу на геополитичку (донекле и физичку) мапу земаљске кугле. Појављује се такође прича, која је смислена, да је Епштајну дато све како би могао да подигне своју погану мрежу у коју ће хватати наивне политичаре. Готово све баханалије које је својим другарима омогућио, Епштајн је нудио бесплатно, с тим што су они морали рачунати на то да се све на овом свету плаћа. А он, и сам по себи, изопаченик, њима сличан, идеалан је за ту позицију посредника између предатора и жртве. Као и много пута до сада у бескрајно јадној историји људске врсте, хиљаде жртава ће бити само колатерална штета у игри светских моћника и владара из сенке.

ПОСЛЕДИЦЕ

Последњица нема, а мора их бити. У гунгули и загушености новостима, као што је било речи на почетку текста, ова вест може да прође као само још једна вест – врло шокантна и невероватна, али вест. Просто је несхватљиво како је могуће да америчко тужилаштво може да објави овакво нешто, а да нико ко се у тим документима као злочинац спомиње, није ухапшен, затворен, или барем притворен ради испитивања. Тај изостанак конкретне реакције органа реда, па и судства, није сасвим јасан, нити очекиван. Остаје да се види шта ће донети време пред нама. Колико је тужилаштво спремно на конкретне потезе у вези с овим случајем. Неко засигурно мора одговарати.

Америчко друштво је већ неко време дубоко поларизовано, и као такво, сасвим сигурно, на ивици новог грађанског рата, спремни били они то себи да признају или не. Сједињене Америчке Државе су у дубокој су друштвеној и економској кризи, то је већ свима јасно. Америчка империја је на издисају, на самрти, могло би се рећи. Амерички сан као крилатица - концепт могућности лагодног и једноставног живота у предграђу са два аутомобила и троје деце по домаћинству на једној плати је постепено почео да бледи још средином осамдесетих да би девалвирао у овај кошмар који то друштво живи данас као водећа светска сила када је у питању сулуд пораст броја бескућника и корисника метамфетамина (кристал мета) који засигурно разарају Америку изнутра, што сасвим успешно и посвећено ради и педофил (који је био спреман да прети целом свету и који започиње ратове само како би скренуо пажњу са чињенице да је проказани педофил) на челу те државе.

С тим у вези јесте и сиромаштво и тежак живот с којим се суочава све већи број америчких грађана; свако се довија на свој начин, с ове или оне стране закона или моралних норми, али постоји један део грађана који је одлучио да ради за Епштајна тако што ће свесно прихватити да буде такозвана Breeding family, односно – породица која ће производити бебе за жртвовање, за велику новчану надокнаду, наравно. Њима, неизоставно, такође треба судити.

У причи о Епштајну и његовим озлоглашеним мрачним круговима апсолутно сви су губитници, а највећи су свакако његове жртве о којима готово нико и да не говори. Људска отуђеност 21. века излази на површину у овом случају – скоро нико се не бави тим људима који су те тортуре преживели, који су то видели, који су то осетили на својој кожи. Њих као да нема, а они могу бити кључни сведоци у процесу који ће све болеснике, имало повезане са развратништвима, послати на вечну робију или пак ловишта.

Овај случај, ако му се квалитетно приступи, може бити прекретница, на неки начин, у историји, с обзиром на то да може да послужи као пример осталим педофилско-окултним круговима широм наше планете. Процес хапшења, суђења и затварања би требало да буде толико упечатљив и ваљан да одјекне целим светом, да више никоме никад не падне на памет да помисли да се бави оваквим стварима. Имамо сличне примере и у свом дворишту, нажалост, а људи иза тога свега такође нити су ухапшени, нити им је суђено, нити су затворени. Код нас се педофилима и предаторима дижу споменици.

Иако иронично, битку су, на крају дана, однели теоретичари завере. Теорије завере постоје откад постоји језик као средство комуникације. Одувек су агресивно дискредитовали теоретичари завере: проглашавани су лудима, неуравнотеженима, ментално осујећенима како би се њихове теорије распршиле и доказале као обична лупетања. Међутим, о овим окултно-људождерско-предаторско-педофилским круговима су многи теоретичари завере говорили још касних осамдесетих као о феномену који је, најпре, врло транспарентан (Авићи, Џим Кери, Мел Гибсон, Стенли Кјубрик, Холивуд и сублиминалне поруке), а затим и могућ и разрађен. Данас ти теоретичари завере могу рећи да су били у праву иако иза те мале победе над силама мрака остаје горак укус у устима. Бојазан која остаје, додуше, иза свега, прети да и теоретичаре завере који су били у праву изнова претвори у пајаце – како се испоставило да су се неке теорије завере обистиниле, многи ће се нови теоретичари завере најпре појавити, а затим и силно потрудити да фабрикују новије и незамисливије теорије. Дакле, имаћемо поплаву нових теорија завере, а једна од њих, повампирена јесте да су Јевреји углавном криви за све. Оно што истински плаши у последње време јесте поновни пораст антиесемитизма у свету, с обзиром на ситуацију на Блиском истоку и с обзиром да је Епштајн јеврејске вере. Опет, треба критички разграничити шта је зло и ко су његови представници, а апсолутно сви припадници одређених верских или националних заједница то свакако не могу бити. Дакле, глобално колективно несвесно се додатно дезинтегрише и раслојава у овој текућој години која је, чини се, грознија од свих претходних у овој, другој деценији двадесет првог века.

Нисам написао све што сам ишчепркао и сазнао, стравично је узнемирујуће то до чега сам дошао. Мислим да ми је лакше сада, када сам написао овај текст. Вештачка интелигенција (која је недавно de facto прогласила независност), претходних пар кризних година и на крају овај случај могу представљати почетак краја наше цивилизације. Ако знамо да свака цивилизација у историји има свој крај, ово је можда наш.