Мементо

Историјски лик Саида-хануме, жене Омер-паше Латаса

Јелена Базовић, Обреновац

Када године 1848. на свом коњу и са пратњом у Букурешт дође Омер-паша Латас, војни командант турске војске, угледан међу дипломатама и у културним круговима, неће нико моћи ни да претпостави да ће се четрдесетдвогодишњи врховни војсковођа у том граду и оженити. У том периоду угледни француски часописи извештавају о Омер-паши као веома важној личности Отоманског царства.

Улицама Букурешта тада ће се кретати и млада Ана Симонис, рођена 17. октобра 1832. године у градићу Хомороду (дистрикт Брашов у Трансилванији), која ће коју годину раније доћи у Букурешт да усавршава свој велики таленат за музику. Брат Ане Симонис, Георге, већ тада ће активно учествовати у музичким и културним круговима Букурешта, између осталог биће један од оснивача прве музичке школе у Крајови, а у Букурешту ће предавати у Француском институту за девојке ,,Манолоти”. Тиме ће омогућити адекватно образовање и својој младој сестри. Тако ће се при Омер-пашином свечаном проласку кроз град, на улици изненада наћи и његова будућа супруга.

Румунски историчар Еуген Сендреа, детаљно описује први сусрет Ане Симонис и Омер-паше Латаса.

Приликом уласка великог паше у Букурешт студенткиње и студенти нашли су се у гужви која се створила на улици, стража је морала да опколи Омер-пашиног коња који се узнемирио, а храбри коњаник је у једном тренутку погледао у гужву и видео како у његовој близини стоји прелепа млада дама, плаве косе, којој брат поправља хаљину. Млада дама је, према Еугеновим наводима, погледала невино у Омер-пашу и ставила свој прстић у уста. Велики војсковоћа се насмешио том гесту, али је и запамтио велике, плаве, сеновите очи.[1]

Касније ће бити уприличени грандиозни концерти класичне музике у част отоманског војсковође, а на њима ће на клавиру свирати Георге Симонис у пратњи своје младе сестре. Сендреа бележи да је једне вечери Георге свирао на клавиру Бетовенову сонату са много патоса и да је те вечери Омер-паша успео да се упозна са дражесном, младом дамом коју је на крају вечери отпратио до куће. После неколико дана, наводи даље Сендреа, Омер-паша позива Ану у своју резиденцију, тражећи од ње да му свира на клавиру. Утисак који је оставила на њега био је толико јак да је после неколико дана позвао њеног брата и затражио дозволу да се њоме ожени. Родитељи су дали свој пристанак, али су постојала два услова: да брат Георге увек мора бити део њене пратње и тиме јој обезбедити потпуну сигурност, и да девојка не сме мењати своју протестантску веру. Омер-паша је пристао, а један од проучавалаца Омер-пашиног живота, Милитару, бележи да је паша одустао и од харема да би се венчао са Аном. Венчањем које је уприличено 2. децембра 1848. године у згради Народног позоришта у Букурешту, Ана Симонис постаје Саида-ханума, или Зулаида-ханума, како је у неким изворима бележено. Венчању су присуствовали конзули страних земаља, виши официри турских и руских трупа, румунски племићи, Анини родитељи, браћа и сестре. Млада је носила предивну плаву хаљину од муслина која јој се слагала са очима, а најупечатљивији поклон – скупоцено цвеће израђено од злата и драгог камења – пар је добио од султана Међида, пашиног великог пријатеља.

Ипак, судбина Саида-хануме добиће другачији епилог. После Букурешта уследиће Цариград, као привремено боравиште, а онда тврда Босна. Импресиван портрет Саида-хануме даће у роману „Омер-паша Латас” Иво Андрић који је изгледа детаљно познавао изворе о Ани Симонис, која је до данас остала тајновита личност историје. У тврдој Босни ће супружници добити сина који ће убрзо преминути, а затим ће се и однос међу њима охладити, што је било изазвано смрћу детета али и пашиним сталним путовањима по Босни, као и сиромашном средином у којој се читава пашина пратња нашла.

Неки од извора, попут дипломатских извештаја из Бечког државног архива које је прикупио Фердо Шишић, показују да се паша ипак није био одрекао харема, јер га је он пратио кроз Босну заједно са његовом женом. Тако ће доћи до разилажења супружника негде око 1854. године, према лондонским часописима који је већ те године спомињу као „Њену екселенцију бившу жену Омер-паше Латаса”[2].

Када се о њој пише, најпре се говори о војним маршевима који су писани за турску војску. Тако је Ана Симонис била прва жена композиторка у Отоманском царству, а такође и једна од првих које су допринеле упливу европских утицаја у тадашњу турску музику, како бележи познати музиколог Емре Арађи, један од проучавалаца живота Ане Симонис.

Ана Симонис ће се по разводу од Омер-паше удати 1860. године за Барона Отоа де Браунекера, са којим ће имати шесторо деце. Удаће се други пут у својој двадесетосмој години живота и наставити миран живот у културним круговима Париза. Њена два сина, Арпада Едмунда и Хуга Браунекера, однеће Први светски рат. Арпад Едмунд је носилац француске Легије части, док је Хуго погинуо као обичан војник на далеком Истоку. Ана Симонис, или Саида-ханума, умреће у 82. години живота у Паризу 10. јануара 1914. године ни не слутећи да ће за само пар месеци започети рат огромних размера и у истој тој години усмртити и њена два сина који су једини, од шесторо осталих, остали забележени у доступним документима[3].

[1] Istoria pe placul tuturor, Eugene Sendrea, Bucharest: Vicovia, 2014, 395.

[2] Ekselansları Ömer Paşa'nın eşi yada Macar asıllı Ida Hanım, Еmre Araci,  Historical  reflections, 2008.

[3] Историјски лик Саида-хануме, Јелена Базовић, Андрићев Омер-паша Латас,  Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz, том 10, 2017.