Досије

Шта се десило са књижевношћу XXI века?

Јелена Базовић, Обреновац

У часопису Европско наслеђе из 1999. године нашао се Гадамеров текст Крај уметности? у ком ће навести да тек када читалац успе да свој ,,субјективно-приватни искуствени светˮ[1] пренесе у језичку творевину коју чини дело, настаје тзв. ,,допуњавањеˮ које подразумева спајање супротности онога што је писац желео да каже и оног што прималац одатле узима. Гадамер ће то означити као тренутак у ком читалац подлеже чарима дела и тиме му је омогућено да се истински сусретне са самим собом. За њега ће тек ово искуство значити потпуно остварење уметничког дела, и то остварење у ком се ,,више не држимо дистанце естетског суда, него се сасвим стапамо са деломˮ.[2] Ово је један од најзначајнијих тренутака за нас, јер ћемо покушати да објаснимо у којој мери се догодило померање у перципирању књижевног дела у савременом свету.

            Краћу назнаку о смеру у ком се кренуло, оставио је на самом крају свог текста управо Гадамер констатујући следеће: ,,у временима када информациона техника и техника репродукције просто затрпавају људе безбројним надражајима, то остварење уметничког дела постало је тежак задатак. Данашњи уметник мора да се бори против бујице која отупљује сваку осетљивост.ˮ[3] Отупелост осећаја, немогућност удубљивања у садржај којем подлежемо, а често и плиткост садржаја које примамо, битно мења наш однос према књижевном делу, али и сам чин стварања и ,,стапањаˮ са делом. Као да је у овом веку то постало немогуће. Гадамер ће, такође, тачно написати и то да ,,сваки данашњи уметник мора да употребљава онеобичавања како би убедљивост његовог уобличења стварно зрачила и онеобичавање повратила у нову завичајностˮ, те да је у нашој епохи због тога постао ,,неизбежан плурализам експериментисања.ˮ[4] Као да је у овој тачки било предвиђајуће да ће књижевност доспети до овог нивоа експериментисања до ког је данас дошла, а то је моменат у ком ће експеримент често досегнути ниво апсолутне непрозирности садржаја, потпуне неразумљивости. Језичке игре данашњих писаца које су одавно постале манир, довеле су до све веће истрошености, ̔празнине̓ речи, па нам се садржаји које читамо често учине већ толико пута прежвакани, испражњени од свог пуног значења, постају попут неког општег места.

Док се форме живота смењују невероватним темпом, потребно је и књижевност прилагодити захтевима оних који читају. Тиме се смањују читалачки одговори на читани садржај и повезивања са уметничким делима, а због брзине којом се читалачки одговори смењују битно се мења и сâм чин писања и примања написаног. Георг Зимел ће у тексту Метрополис и духовни живот споменути blasé ефекат (фр. изнурено), блазирано понашање, који ће објаснити као ,,резултат брзих промена и згуснутих, међусобно супротстављених, нервних стимулацијаˮ[5]. Кроз брзину и контрадикцију њихових промена, на пример, кроз безопасније снаге импресије (које данас најчешће изазивају медији филованим порукама и текстовима којима нас затрпавају), као што су одговор на насиље, кидају нерве тако брутално да су последње резерве енергије којом треба реаговати на такве текстове исцрпљене, те ако неко дуго остаје у том миљеу, јавља се управо блазирано понашање. И сами се понекад зачудимо како не реагујемо на прави начин на насиље које се дешава око нас, како сваким даном код све већег броја људи потпуно изостаје поменута реакција. То је битан тренутак, јер стање свести једне нације утиче неизоставно и на њену књижевност. Ограничићемо се овде на српску књижевност, иако се овакве промене дешавају на глобалном плану, јер се стање у књижевности мења, промене су различите, брзо се смењују, а све заједно прати управо осећај да је све то већ виђено, написано и испражњено од употребе.

Јан Вјежбицки је лепо приметио да је наступило ̔разилажење̓ писаца и публике, без обзира на огромни број читалаца који сваке године све више расте. То је подстакнуто тиме што ,,савремена књижевност и савремена читалачка публика као да живе усред неке александријске библиотеке, у којој су сакупљене књиге свих времена.ˮ[6] Према Вјежбицком, ,,за савремене књижевне ствараоце таква библиотека је баук који онемогућава слободно кретање, који ствара ситуацију немоћи да се измисли нешто новоˮ[7]. Управо се овде враћамо опет на експериментисање које је посебно у нашој поезији постало једини начин саопштавања, па малтене не можете наћи песму у којој се не види тежња за нападном експресивношћу, пренаглашеним искуствима, речима које не одговарају контексту у ком су се нашле, употреба научних термина који доприносе звучности наслова и стихова, гомилање разних стилова, реквизита, ,,стварање једне грандиозне и поетске ропотарницеˮ[8], како је приметио Вјежбицки. Широк је спектар појава које се могу пронаћи, а иду до те мере да је неке песме немогуће разумети, садржај је остао затамљен жељом за експериментом, за иновативношћу.

Из свега тога провирује потреба савременог ствараоца да се уквати у коштац са токовима савременог начина стварања, да буде наметљив, да прати стање ствари и ствара у истом кључу, јер ће једино тако бити признат, прихваћен и плаћен. Ово плаћен односи се на све оне који од исте такве књижевности, иако не без свести о томе на шта то личи, упорно пишу и продају исту, покушавајући да од ње преживе, али и створе велику књижевност. Ипак, велике књижевности изгледа у овом веку више неће бити. За то се може наћи неколико разлога: први је свакако што велика књижевност сама бива у културама које од појединаца могу створити велике личности, које ће пак моћи да створе велику књижевност. Други разлог је управо тај што се у овом веку људи све мање удубљују у основу сваке књижевности, а то је обичан људски живот. Ефекат блазираности је трећи разлог због кога велике књижевности вероватно више неће бити, или ће је бити у неком другом виду. И ствараоци и читаоци се све мање удубљују у садржај који се преноси, постепено избегавају садржаје који их терају да застану, удубе се и нешто из њих извуку за себе. Овде се прави заокрет уназад, јер савремени читалац као да иде линијом мањег отпора бирајући лакша штива, али тиме и нарушава чин писања оног који ствара, јер ће писци пробати да се наметну што већем кругу читалаца, па ће се донекле трудити да испуне и оправдају оно што се од њих очекује. Писање више није само интимни тренутак стварања, већ и потреба и жеља да се буде присутан на тржишту, да се наметнеш и изрекламираш што широј публици и да будеш довољно инвентиван да би је заинтересовао. Ово даје књижевности један нови вид, а врло је могуће да ће у будућности радикално допринети и мењању вредности које сматрамо суштинским када кажемо да неко дело припада великој књижевности. То се чак може ишчитати и из закључка Гадамеровог текста који је констатовао следеће: ,,Краја уметности, краја стално активне воље за обликовањем људских снова и чежњи неће бити све док људи буду обликовали сопствени живот.ˮ[9] Остаје да се запитамо у којој мери ће промена начина живота утицати на промене вредности књижевног дела. Што би могла бити прва тачка од које би требало почети и у класификацији ововековне књижевности.

Ово је био малени прилог тој области.

[1] Крај уметности? (Од Хегеловог учења о прошлосном карактеру уметности до данашње антиуметности), Х. Г. Гадамер, у: Европско наслеђе, 1999. година, стр. 55.

[2] Исто.

[3] Исто.

[4] Гадамер 1999: 56.

[5] Метрополис и духовни живот, Георг Зимел, у: Георг Зимел, 1858-2008, Медитеран, ВСА, Нови Сад, 2008, стр. 284.

[6] Размишљања о књижевноисторијском процесу у XX веку, Јан Вјежбицки, у: Разговор о књижевности, Народна књига-Алфа, Београд, 2003, стр. 35

[7] Исто.

[8] Вјежбицки 2003: 36.

[9] Гадамер 1999: 56.