Блог

о Уелбеку, Табашевићу, Владушићу и Грбићу

Књижевност као компас

Јелена Базовић, Београд

Фридрих Шилер ће 1797. године у свом писму Гетеу сасвим суптилно сугерисати значајну улогу књижевности у једном друштву следећом опаском: „Њих (људе) треба узнемиравати, помутити њихову лагодност, обеспокојавати их и запрепашћивати. (...) Поезија мора да се испречи пред њима или као геније или као сабласт.“[1] Он ће књижевности додати један нови вид, доделиће јој делатну улогу, и самим тим изразити тежњу да она буде што живљи сегмент друштва.

Ова мисао се у нашој култури поново 'догодила' 2017. године када је Слободан Владушић објавио своју теоријску прозу „Књижевност и коментари“ у којој је објединио своје мисли о савременом човеку, његовог судбини у Мегалополису и смислу књижевности. Нагласиће на корицама своје књиге (што би се могло узети као суштина): „Књижевност је уткана у наш живот, у нашу слику света, у наш концепт вредности, у оно што смо спремни да урадимо. (...) Реч је о томе да је сама институција књижевности способна да нешто суштински промени у нашем животу.“ Владушић ће писати о робовима Мегалополиса који нису у стању да преузму одговорност за свој сопствени живот, које репресивни систем Мегалополиса свакога дана меље и мења, делујући погубно по духовни живот појединца. Овом књигом дата је једна од дијагноза великих (и малих) народа XXI века, и не само то, понуђено је и излечење, а то је књижевност.

Ипак, нигде на глобалном плану одавно није одјекнуло шта нам се тренутно дешава, као поводом изласка романа „Серотонин“ Мишела Уелбека. Роман у ком је спаковано две прве деценије овог века кроз лично искуство главног јунака (и уједно и наратора) који не може да се помири са тим да љубави нема, да среће нема и да се са нама нешто управо дешава, јер нисмо способни да волимо, постаће најпродаванији роман у Француској, а и шире. Уелбек је изгледа пронашао огледало које погодује читаоцу овог века, и решио да му дозволи да се погледа, али и загледа у себе. Његов јунак ће правилно уочити, иако је често под дејством алкохола, и редовно под дејством анти-депресива капторикса, који подиже дозе серотонина у крви и изазива стање вештачке среће, дакле, такав јунак ће јасно и правилно увидети да је још у претходној генерацији, генерацији наших родитеља, љубав била замислива, могућа. Сада већ није, јер ми нисмо способни за то. Сумирање које он чини са својим животом, свођење рачуна кроз цео роман тера нас на самоиспитивање, и ми почињемо да трагамо у себи док пратимо суноврат Флорен-Клода Лабруса. Љубав претходне генерације биће приказана кроз љубав Флорен-Клодових родитеља, код којих је однос био толико дубок да је то постало неко њихово лично искуство. Владушић ће велики значај дати искуству, спрам јефтиног и потрошног доживљаја који је у немогућности да се претвори у искуство као такво.

Зашто смо почели о љубави?

Ако пођемо од тога да је дошло до преобликовања основних међуљудских односа, лабавости којом су у XXI веку повезани, па преко тога да неминовно долази и до вредносних трансформација великих и значајних идеја (како у књижевности, тако и у животу уопште), можемо разумети Уелбека зашто је изабрао баш недостатак љубави као основну бољку живота свог главног јунака. Уједно, овим романом је почело самоиспитивање на појединачном и колективном плану. Зато ће његов јунак на самом крају романа рећи: „Јесмо ли ми ти поклекли пред илузијама индивидуалне слободе, неомеђеног живота, бескрајних могућности? Могуће је да је тако било, те идеје биле су у духу времена; ми их нисмо формализовали, није нам се хтело; задовољили смо се тиме да им се прилагодимо, да дозволимо да нас оне униште; и потом да дуго, веома дуго, због тога патимо.“ Преображавајући љубав, нешто се битно преобразило и у књижевности.

Последњих десетак година изашло је у нашој књижевности неколико романа чији број уопште није безначајан, јер подразумева један континуитет у српској књижевности у којем се мора проговорити о томе шта нам се дешава: Владушићев роман „Forward“ изаћи ће 2009. године, а наставиће са романом „Ми, избрисани“ 2013. године, затим ће Владимир Табашевић објавити роман „Па као“ 2016. године, а Филип Грбић објавиће роман „Прелест“ 2018. године. Сви ови романи имају један тип јунака који је исти, или врло сличан са Уелбековим јунаком. Он је неко ко није у стању да положи самом себи рачуне о сопственом животу, његове емоције су у расулу, односи са другим људима су ишчашени, служи се обилно разним пороцима (алкохол, дрога), али и анти-депресивима и неограниченим сексуалним манифестацијама, а све да би надоместио недостатак љубави, да би премостио празнину коју такав недостатак подразумева. Ови романи имају једног тако реалистичног јунака, да вам се чини да се у манифестацијама његовог живота, осећања и потреба лако проналазите. Они вас увлаче дубље у ваша лична питања, недоумице и проблеме.

Књижевност коначно има шта да понуди савременом читаоцу, а није случајно што смо у последњој деценији добили ових неколико романа, није случајно ни што су је написали писци средњих година. Ова књижевност је нешто друго у односу на оно што је стварано у последњој деценији XX века, она нас своди на оно што смо, она је у стању да нас одреди, али и да нас оштро укори, она нам показује колико далеко смо отишли.

Истинска и права љубав, која вековима уназад трпи трансформацију, а у другој половини XX века је тај праг још више померен, у овом веку скоро па неће ни бити могућа. Књижевност је прва која ће морати да проговори о томе, и она нам већ сад нешто шапуће. Она би могла да буде један од компаса за преживљавање.

[1] Фриц Мартини, Историја немачке књижевности, Нолит, Београд, 1971., стр. 279.