Блог

Трагом Црњанског: Мутан Дунав и једна Олга...

Јелена Базовић, Обреновац

Јул године 1914. у Новом Саду био је као никада до тада топао и весео... На градској плажи се већ почело купати, а у град је са Филозофског факултета у Бечу стигао, ни мање ни више, него Милош Црњански. Дошавши у посету полу-брату по оцу, Јовану Црњанском, није ни слутио да ће остати дуже од неколико дана, колико је првобитно планирао. О том добу записаће: Нови Сад је, тада, био тек почео да се купа. А нисмо се купали, слободно, у таласима реке, него у неким сандучарама, које су се звале купатила, а личиле на кокошарник, на води. Женске су се за купање облачиле као глумице за представу у „Follies Bergèresˮ. За време прошлог рата, Мађари су убијали Србе и Јевреје у тим купатилима као у кланицама.[1]

У жакету боје благо зелених маслина, белим ципелама од коже јелена и са црним шеширом играча танга, обрео се Црњански у друштву братове породице и пријатеља које је преко брата познавао. Као типична појава свога времена, како је сам о себи записао, у непуној двадесет и првој години живота упознао је извесну госпођу Олгу Јуришић Штурм. Преко познанства са њеним рођеним братом, српским композитором Исидором Бајићем, који је у том тренутку један од најпознатијих музичара у Новом Саду, Црњански ће имати прилике да са Олгом проводи време.

Записаће кратко и штуро: Лакомислен као што сам био, дошао сам у Нови Сад и остао само због једне лепе, младе жене, сестре тада чувеног музичара, која је, са своје две мале девојчице, исто тако, била дошла да летује код брата. Она је била жена једног чувеног, србијанског официра. Ја сам за том женом скакао, главачке, у мутну воду Дунава.[2]

Госпођа Олга Јуришић Штурм рођена је 1881. године у Новом Саду. Завршила је Вишу девојачку школу у Новом Саду и била је запажена чланица хора Женског музичког удружења. Године 1907. удала се за Павла Јуришића Штурма (млађег). Новине Застава ће септембра 1913. године извештавати да је пешадијски капетан прве класе Павле Јуришић Штурм одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а Исидор Бајић ће му том приликом посветити један од својих маршева.

У одељку посвећеном њему, писаће и да је новосадски зет у браку са Олгом Јуришић Штурм која се сада са двоје красне дечице своје налази у Новом Саду код матере своје и браће[3]. Видимо да је још у јесен 1913. године Олга дошла из Београда да борави код својих, јер јој је супруг био заузет ратовима који се у том тренутку воде за ослобођење српских територија.

Олга Јуришић Штурм била је дванаест година старија од Милоша Црњанског, али га потпуно разумемо што је скакао у мутан Дунав за њом, јер ју је красила изузетна лепота. Лето је доносило песму и свирку по улицама српске Атине, а Црњански о томе пише: Нови Сад никад није био веселији него уочи Првог светског рата. Салајка се орила од бећараца, а у ресторану „Бела лађаˮ певале су се комитске песме и песме из србијанског рата. Пречани, као што је то чест случај са народима на границама, били су раздрагани србијанским победама у бугарском рату (који је био велика несрећа) и били су готови на свашта[4].

Лепоту тренутка поквариће крајем јула месеца аустроугарска објава рата Србији, када у Новом Саду почињу прва, па све чешћа, хапшења. Убрзо је и Јован Црњански мобилисан, а граница ка Земуну затворена. Црњански ће вешто предосетити опасност и вихор рата који ће га ускоро свом силином завитлати у разним правцима. Крај тог јула наговештавао је опасну и потпуно неизвесну судбину славног песника.

Док трају све учесталија хапшења и мобилизација, Црњански ће бити очевидац збивања у граду и о тим данима записаће у Дневнику о Чарнојевићу следеће: Варадинске се ћуприје тресле од марша батаљона, а сва јулска ноћ беше светла од пијане песме закићених војника. Чули смо, да су иза градских бедема стрељани неки учитељи. У цркви је владика славио верност ћесару, а по кућама се сакривале иконе и слике цара Душана. Само су ћурчије и опанчари ишли мирно, са рукама у џепу по улици, пљуцкали и викали једно за другим: ,,Ацоˮ; слегали раменима ,,ех, kilenc, с нама је Енглескаˮ[5].

Госпођа Олга Јуришић Штурм имаће муке са својим повратком у Србију. Пошто је пропао покушај да код Земуна пређе границу, добиће одговор да се мора ићи преко Букурешта. Са њом и њеном децом ће се на исти воз укрцати и млади Милош Црњански. У Сегедину ће их полиција као сумњиве задржати и испитивати. Црњански и Олга Јуришић Штурм биће окарактерисани као шпијуни, а тим тренуцима посвећен је цео један пасус Дневника о Чарнојевићу: После су ме опет ударали по лицу. [...] Викали су ми у лице: ,,Spion, Spion!ˮ Један поп је лежао крај мене, уста му беху крвава, а сви зуби поломљени. После су увели једну младу госпођу са двоје деце. И било је бљутаво како су је облетали. Али су и на њу викали: ,,Spion, Spion!ˮ, мада је она, сва бледа, грлила мале, смеђе главе своје дечице, и шапутала: ,,Мој муж није ађутант, ̓Штурм̓, мој муж је мајор.ˮ Ја сам тужно гледао унаоколо; препадох се, скидох беле рукавице и седох међу неке сенке у мрачном ходнику, што су страшно заударале, гурале ме и једнако шапутале: ,,Јел̓, еј, дај мало дуванаˮ[6]. Истовремено уз овај запис, идентична сцена, само угрубо, биће описана и у Итаци и коментарима: Поменута млада жена, са своје две мале девојчице, покушала је онда да се врати својима, али је граница, код Земуна, већ била затворена. Полиција јој је дозволила да отпутује за Србију, али преко Букурешта. А у Сегедину, ноћу, ухапшена је, као „шпијунка“. Са њом сам ухапшен и ја.[7] Црњанском, пак, неће бити последњи пут да се током рата нађе у Сегедину. На исто место вратиће се у пролеће 1916. године када га је Аустроугарска упутила у Дирекцију државних железница. Црњански је накнадно у Итаци и коментарима записао: А не треба, ваљда, више ни да кажем да је сиромах Буца, комедијант, онда некако удесио да то буде тачно тамо где ме је Аустрија 4. августа 1914. ухапсила. Упућен сам на службу, у Сегедин, у Дирекцију државних железница, која се налазила недалеко од Полиције, а прекопута парног купатила.[8] Дакле, хапшење у Сегедину догодило се 4. августа 1914. године, док ће чувени комичар Буца са осталим глумцима Народног позоришта у Новом Саду бити ухапшен и интерниран. Црњански ће га често помињати у коментарима своје Лирике Итаке...

Природу односа Црњанског и Олге Јуришић Штурм не можемо са ове временске дистанце правилно одредити. Једино се можемо задржати на претпоставкама да је постојала међусобна наклоност и пријатељство. У Итаци и коментарима, Црњански ће само кратко завршити о хапшењу: Откуд ту и ја, то би била дуга прича и не тиче се никога. Давно је мртав тај чувени музичар у Новом Саду, и тај чувени официр, а мртва је и она[9]. Милош Црњански записаће овај цитат у Коментару уз Здравицу у Итаци и коментарима чије је прво издање изашло 1959. године. Само годину дана раније преминула је Олга Јуришић Штурм. Црњански је изгледа знао за ту тужну вест и сетио се мутног Дунава, године 1914. и хапшења које су заједно преживели. Додаће, опет штуро и тужно: Још само моје срце слушам како куца. Cor meum vigilat[10], и тиме се тихо заувек опростити од лепотице којој се у младости удварао. Део цитата на латинском језику, који у преводу гласи срце је моје будно, део је назива опере Ego dormio et cor meum vigilat Клаудија Монтевердија (Спавам, а срце је моје будно).

Каква је асоцијација на прошлост и Олгу Јуришић Штурм водила Црњанског никада нећемо сазнати. Можемо само нагађати да је то можда била Олгина омиљена опера, да ју је можда знала фино певушити или да је Црњанског опера подсећала на тренутке које је тог јула доживео уз њу. Прошлост неће бити милосрднија ни када је реч о томе да ли су се Милош Црњански и Олга Јуришић Штурм срели у годинама после рата. Црњански никада о томе није био питан и заувек је са собом однео појединости из своје биографије које се тичу Олге. Гледано са ове временске дистанце, пишући Коментаре, желео је ипак да остави негде забележено све оно што се дешавало током периода његове прве младости и целог тог страшног рата.

Горана Раичевић је прва писала о Црњанском и Олги у својој књизи Коментари Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Олгу Јуришић Штурм назива глумицом[11]. Ауторка овог текста читајући Књигу о Исидору, у којој има довољно материјала и о Олги, није пронашла такав податак. Интересантно је и да је Црњански записао у Коментару уз Здравицу да је Олга Јуришић Штурм имала две девојчице, док у Књизи о Исидору, у родослову породице Бајић постоји податак да је имала два сина, Евгенија и Марчу. Могуће је да је Црњанског на трен преварило сећање, док их је после четрдесетпет година евоцирао.

Упркос ситним недоследностима које прате ову драгоцену причу, она осветљава једног другог Црњанског који на прагу старости дирљиво евоцира успомене и као да се брани од налета емоција, штуро записује само основне појединости. Док сећања навиру, остављаће своје знакове поред пута за оне који ће бити довољно осетљивог сензибилитета да склопе све коцкице његовог живота у младости.

Један такав непремостив делић његове биографије сигурно је и прича о Олги Јуришић Штурм.