Интервју

Разговор водила: Јелена Базовић

Овај свет је само камен за моју машту

Петар Хрануели, ИНТЕРВЈУ

Један од најплодотворнијих савремених хрватских скулптора, Петар Хрануели,  говорио је о свом више деценијском стваралаштву пред предстојећу групну изложбу у Београду. Како је овај свет само камен за његову машту, али и шта је кључ његовог успеха, покушали смо да сазнамо од аутора више награђиваних скулптура, који је до сада излагао на преко 60 самосталних и 116 групних изложби широм региона и у иностранству...

Како је почело Ваше дружење са каменом? Због чега је баш камен Ваша страст?

На то питање ни сâм не знам одговор. Откад знам за себе, камен је био ту. А и моја љубав према њему. Рођен сам на Брачу. Моја прва сећања су камен, море и маслине. Та љубав је одувек постојала, никада је нисам доводио у питање. Одувек сам имао осећај повезаности са материјалом и поднебљем одакле долазим.

Заступате идеју да добар вајар не ваја како се ваја, већ како он сâм ваја. Колико Вам је било тешко да пронађете свој лични израз у камену?

За мене је вајање одувек била игра, и када сам почињао, а играм се и данас. А кад се играмо, онда нема правила, нема ограничења, нема коначног циља. Игра је циљ сама по себи. Кад уметник ствара на такав начин, то је изнад свих норми и правила, а резултат је увек аутентичан. Кад бисмо сви ˮвајали како се ваја”, сви бисмо били исти, а свет би био ускраћен за сву лепоту различитости уметничких израза.

Са којим врстама камена сте радили? Који камен се најтеже покоравао Вашој руци?

Волим да кроз одабир материјала у којем радим остварим везу са поднебљем. Где год ме је пут одвео, проналазио сам аутентичан камен. Док сам био на Брачу, радио сам у брачком камену, у Лици сам користио лички црвени боксит. Много радова извео сам у загребачком бизеку. Налазио сам камен у Шумадији, радио пуно у мермеру из Караре и Прилепа. Радио сам чак и у камену из Сићева. Сваки је комад камена различит. Кроз рад сам научио да камен не треба покоравати. Са каменом треба комуницирати, треба га разумети. Кад разумеш материјал у којем радиш, кад му се посветиш, ништа није тешко, само у зависности од одабира камена приступаш на другачији начин.

Стварали сте фигурине од плавог, зеленог и разнобојног стакла, а овогодишњи циклус је од прозирног. Захтева ли стакло нежнији приступ него камен, с обзиром да је његова основна особина кртост?

Да, један сам од ретких уметника који обрађују стакло на исти начин како обрађују и камен. Моји радови у стаклу нису ливени, већ комад стаклене масе брусим, глачам. Стакло које користим заправо је нека врста талога који остане након топљења, маса намењена даљој преради. То су по правилу неправилни облици, углавном мањих формата, што доста одређује и коначну форму самог рада. Често су у самој стакленој маси крхотине невидљиве голим оком, а услед непажње стакло лако пуца. Тако да, да, рад са стаклом подразумева љубав и нежност.

Колико је тешко самосталним скулпторима на овим просторима, и уопште самосталним уметницима? Колико то тачно одрицања и ограничења подразумева у Вашем случају?

Живимо у чудним временима. Мислим да је свима који живе од свог рада тешко на овај или онај начин, па и уметници деле ту судбину. А онда опет, бориш се тако што радиш и радиш, чак и кад мислиш да нема претераног смисла. Сваки посао којем је човек посвећен подразумева да се нечега одрекнеш, некад се одрекнеш оних осам сати сна, некад пропустиш неко дружење или једноставно не стигнеш да будеш свуда где би можда желео да будеш. Е сад, ограничења... Сведоци смо да имамо сјајне уметнике на овим просторима који управо исписују историју уметности. Сигурно је да би били још бољи када не би било материјалних ограничења за реализацију радова, када би заиста могли да изведу све оно што могу и замисле. Других ограничења нема! Уметност је слобода, а слобода је на потпуно другој страни.

Где се све Ваша дела могу наћи и погледати у Србији?

Пуно мојих радова се налази у приватним збиркама широм Србије. Део су сталне поставке у Belgrade Art хотелу, а већи формати су постављени у пољу лаванде у селу Тамњаница, где се налази седиште ликовног удружења Пигмалион.

За Вас важи епитет да сте један од најзаступљенијих и најпродуктивнијих савремених скулптора у Хрватској, а рекли бисмо и шире. Којим стратегијама одржавате ту врсту присутности на вајарској сцени?

Стратегија је врло једноставна - подразумева рад, рад и само рад. Кад си упоран у томе што радиш и кад радиш оно што волиш, без претераног размишљања о некаквим коначним циљевима и резултатима, они сами дођу, а да ниси ни свестан тога. Уметницима је данас тешко јер, осим што се баве продукцијом радова, они  морају бити и менаџери, трговци, познаваоци макар основних ствари у маркетингу... А опет, крај XX и почетак XXI века донели су неке нове алате и могућности за промоцију уметности, а ја се трудим да их искористим. Не размишљам заправо о томе као о некој стратегији, радим онако како ме унутрашњи осећај води, можда је и то нека стратегија. И оно што често понављам, посебно млађим колегама, кључ је у повезивању, у спајању, у сталној комуникацији. 

Венере (али и бикови) доминирају Вашим опусом. Када сте први пут осетили да су симболи из праисторије Вама лично блиски и да у њима проналазите одушак својој машти?

Врло рано! Одувек сам налазио инспирацију у митском, у архетипском. Уверен сам да неке ствари носимо у себи као наслеђе, а да тога нисмо ни свесни. Онда нам се неке ствари допадну, ни сами не знамо зашто тачно, препознамо нешто у нечему, а нисмо сигурни шта смо то препознали. А објашњење је заправо, уверен сам, у нама самима, у тим записима које носимо наталожене. Чини ми се да сам зато форме које помињете од најранијих дана препознао као блиске и познате, а ту лежи и одговор на питање зашто радим то што радим.

Ваша венера је увек у покрету: одбегла је, шета, трчи, заковитлана ветром... Тако сте створили једну посве аутентичну венеру-жену. Одакле црпите инспирацију за ове увек нове варијетете?

Инспирација је свуда око нас... Инспиришу ме приче, инспиришу ме неки догађаји, инспирише ме стварност. Инспиришу ме и људи из окружења, а да често нису ни свесни тога. Инспиришу ме путовања и упознавање нових култура и образаца. Инспирације ми никад не недостаје, понекад само времена да се кроз рад изразим о свему што ме инспирише.

Ветар је у Вашем опусу изузетно важан елемент. Да ли је то отисак Вашег родног Брача који живи у Вама и Вашим делима и ковитла све венере које Вас прате?

Лепо сте то приметили. Да, кад одрастете на острву, ветар је нешто што и радује и плаши, нешто што ти и прија и не прија, али је увек ту. Прво схватиш да нешто дува, онда им научиш имена и како се разликује хладна бура од пријатног маестрала. Касније кренеш да размишљаш о ветру, а што више о њему размишљаш, немогуће је да не почнеш да цениш ту силу и снагу. Ветар обликује, ветар ствара... Не видиш га, али га осећаш, има неке лакоће у њему.Волим ветар. Моја сјајна колегиница и велика српска уметница Маја Обрадовић у тексту за Каталог поводом прошлогодишње изложбе у београдској Галерији 73 написала је: ,,Један је Петар, а Петар је Ветар”. Маја је јако фина, па није рекла мој пуни надимак кад се шалимо, али ето, толико волим ветар да га имам у свом надимку.

У Београду ће од 1. марта 2022. године у галерији Никола Радошевић моћи да се погледају Ваши радови уз радове Марка Тубића и Петра Мошића. Шта сте нам уз своје пријатеље и колеге лепо припремили овога пута?

Тако је! Велика ми је част да излажем уз двојицу сјајних колега и пријатеља чије радове изузетно ценим и поштујем. Представићу се радовима у мермеру мањих и средњих формата. Не бих пуно откривао, дођите да погледате изложбу!

Поделите са нашим читаоцима понеки план за ову 2022. годину...

После изложбе у марту узећу учешће и на Бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу (април) по први пут до сада и томе се јако радујем. Од 1. јуна имам самосталну изложбу у Музеју Херцеговине у Требињу, а крајем јуна излагаћу и у Немачкој. У јулу ме очекује вајарски симпозијум у Тамњаници у организацији Ликовног удружења Пигмалион. Тек сам стигао до лета са набрајањем, а планова је заиста пуно!

Не преостаје ништа друго него да наше читаоце упутимо на неку од поменутих изложби! Верујемо да ће свако пронаћи неку фигурину по свом укусу и жељи...