Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Дисплеј

Троугао туге

Бранислав Алексић

У низу филмова индустрије забаве, у којима сви уживамо и који нас нагоне да се радујемо свету у коме живимо, повремено се деси прекид траке, при чему настане мрља која запара гледаочево око, попут оног Буњуеловско – Далијевог ока из Андалузијског пса. Трака потом наравно настави даље да се одмотава као да се ништа није десило. Међутим, једна таква мрља из Јужне Кореје је пре извесног времена била толико дрчна да је успела да поцепа траку. Трака је, пре свега захваљујући Холивуду, успешно санирана те смо мирно наставили са животом у свету који је најбољи и за који алтернатива не постоји. Али, добро је познато како само један тренутак непажње у прошлости може да утиче на дешавања у будућности. Тако долазимо до аутора филма Троугао туге о којем ћемо данас говорити, а који се усудио створити (уз готово неколико идентичних кадровских решења преузетих од колеге из Јужне Кореје), нешто што се зове политички некоректан филм.

Милан Кундера у свом роману Бесмртност записује: „Роман не треба наликовати бициклистичкој утрци, него гозби са много јела“. И заиста, у том роману Кундера се више но у било ком свом претходном делу, исказује као писац полифонијске прозе. Филм Троугао туге поред тога што буквално пружа гозбу са много јела у кулминацији филма, приказом људских идентитета који уживају у јелима, као и са крајњим одредиштем хране и њених конзумера након обедовања, доноси нам друштвену сатиру која се састоји од неколико паралелних токова, повезаних тананим, али опет, врло очигледним нитима.

У први план шведски редитељ Рубен Естлунд ставља рат између друштвених класа. Ова тема, испричана језиком младог човека данас, доноси премијерно приказивање филма на Филмском фестивалу у Кану ове године, а аутору обезбеђује другу Златну палму. Претходну је добио за филм Квадрат 2017. године.

Оно што овај филм издваја у односу на филмове који су изашли ове године, јесте његов неконвенционалан језик. Није први пут да се мода користи у филму као симбол моралне корупције, узмимо за пример само свима познату Круелу Девил из Сто и једног далматинца. Међутим, у овом филму, аутор нам отвара врата најнижег друштвеног слоја у свету званом мода. Први кадрови филма нам пружају бруталну и оштру слику модног света. Указују нам на младе људе чије је једино оружје опстанка њихово тело. Уводи се лик модног проповедника који суди њиховим телима на захтев модних брендова. Тако нас филм уводи у прве странице модног каталога који ће обухватити готово све познате брендове данашњице. Модели у складу са брендом чије име чују на кастингу, мењају израз лица, показујући оштре, озбиљне, мужевне црте (Баленсијага) или пак насмејано, невино, лице када је у питању нешто јефтинији, породични бренд (Х&М). Тај приказ површног света високе моде нас доводи и до самог наслова филма. Наслов Троугао туге се помиње већ у првим минутима филма, када горенаведени проповедник тако именује боре које се стварају између обрва. То је најчешће ботоксирано подручје људског лица, вероватно зато што се оне јављају (као што наслов каже) само онда када си несрећан, а то данас, установили смо на почетку рада, нико не жели. Управо први од три чина филма нам маестрално купује пажњу јер припада сувом реализму. Редитељ је истрајан у кадровима. Дијалог између ликова је стерилан. Паузе су празне. Невероватно је са колико мало је аутор успео да пренесе атмосферу деградације социјалних односа данашњице. Шта остаје између људи након што је скупо вино попијено, храна дегустирана, а инстаграм тренутак овековечен? Рачун који неко треба да плати. Протагонисткињу овог филма на најпознатијој друштвеној платформи прати неколико хиљада људи и то је њена платна картица. На основу тога, једна лепа, млада девојка, може себи да приушти крстарење на луксузној јахти, али не и да плати рачун у ресторану, јер на својој картици нема пребијене банке. Редитељ се наравно неће зауставити када је у питању критика друштва коју је започео првим чином, те ће у море посрнулих рибица увести  крупне рибе. Од оне нешто ситније, а опет најзаступљеније у свету данас- менаџерке посаде, Пауле, која тежи да се домогне лове и моћи, преко руског олигарха Димитриа, капиталисте чија су уста пуна Маркса, па све до његове опозиције – капетана брода, алкохоличара, који је Американац и марксиста. И за крај, аутор уводи китове убице који се налазе на врху ланца исхране – Британски пар који је створио направу за очување демократије у свету – ручну бомбу. Самим именовањем ликова (уз њихове основне атрибуте), дијалозима и метафоричним кадровима са брода, аутор цео други чин третира као алегорију. Радња другог чина је смештена на луксузној јахти где се Нутела спушта хеликоптером у актовци како би се задовољиле потребе људи који су на том крстарењу. Простор јахте, изолован океаном, који заузимају сви, од чистачице тоалета до руског олигарха, служи као својеврсна алегорија за потрошачки капитализам. Аутор нуди гротескан приказ света у коме живимо, света у којем неко чисти сезонски нечија говна да би купио себи Ајфон (видимо и да чистачице тоалета имају скупоцене мобилне телефоне) до руског имућника који се размеће женама, скупим сатовима и телефонима, а зарађује новац продајући говна. Дакле, неко се данас богати продајући, а неко „преживљава“ уклањајући говна. Једноставно је. А када се запитате где сва та говна на крају заврше, обратите се великом Бонг Џо Хоу и његовом филму Паразит и он ће вам дати решење. Вреди знати од кога узети редитељски поступак. Постоји још једна ствар на коју треба скренути пажњу, када је у питању уопште јахта као простор и распоред путника на њој: радници који одржавају јахту и омогућавају јој пловидбу налазе се испод палубе и сви су униформисани, док се елита налази на палуби и размеће се бројним брендираним стварима. Читаоцу овог рада желим да обрати пажњу управо на ову просторну поделу коју Естлунд уводи, јер је њена фукција да употпуни естетски доживљај самог филма, али и да пружи метафоричну слику друштвене поделе данас.

Овај филм се дакле не бави искључиво модном индустријом. Да је тако, вероватно нам не би привукао оволико пажње. Филм улази у срж проблема и говори о несигурности лепоте као валуте у свету у којем влада парола: новац једнако моћ. Двоје младих људи чије судбине пратимо кроз филм, користе свој изглед како би напредовали, без тога су нико и ништа, али то има свој рок трајања. Они немају образовање, њихова социјална и емоционална интелигенција су под упитником и тиме се они своде само на једно. То једно филм приказује као недовољно, а том једном већина младих данас тежи. Тиме овај  филм чачка мечку и доводи нас до свог врхунца. Потопа. Апсурдна комедија и мрачни реализам доживљавају свој, низом детаља најављени, врхунац (уколико обратите пажњу на фотографије које се налазе на зидовима јахте видећете да се на свакој налази немирно море или приказ бродолома, исто тако, наш протагониста „чита“ Џојсовог Уликса док се сунча на палуби). На граници са гротескним, редитељ овде уз савршен избор музике и неколико стотина литара повраћке, ствара општи хаос на јахти. Хаос у који је људски род одувек био уроњен. И ту у први план избија опет снага филмског језика. Гаспар Ное би вероватно камером и естетиком фотографије довео и нас на руб повраћања, и то не би била грешка, то јесте његов лични печат, али сјајни Рубен Естлунд, све време, од почетка филма, па до краја, инсистира на прецизност камере. Прецизност се одржава у оштрој и чистој кинематографији, тако да сваки кадар буде исфилтриран као фотка за инстаграм. Филм бележи готово савршену естетику инстаграм инфлуенсера с педантним кадрирањем есцајга, скупих јела, згодних женских тела, океана, али и бљувотина. А шта се рађа из бљувотине и силних фекалија којима се завршава други чин? Ријалити програм. Да, добро сте прочитали, трећи чин функционише као ријалити програм. У складу са тим, имамо подељене улоге, најјачу и најслабију карику преживелог племена, љубавни троугао, а све то да би се приказали ликови којима постаје јасно да људи суочени са катастрофом бивају сведени на исто. У катастрофама се друштвено конструирани статус или новац не могу користити. Тада у први план избијају човеков его и нагон за самоодржањем. У тим условима, човек се претвара у животињу и бива спреман на све како би задовољио своје нагоне. Питање је да ли једна таква група људи, приказана као последњи преживели на овом свету, може да пронађе спас, односно, шта је за њих спас уопште? Мислим, да управо са овим питањем аутор оставља филм отвореног краја терајући нас да по његовом завршетку и даље разговарамо о ономе што смо управо погледали.

Преузето и првобитно објављено са сајту Фуснота (доступно на fusnota.rs).