Искре

Српска писма, из светског рата, или нису сва сећања на продају

Весна Капор, Београд

“Жарка љубав према отаџбини, која је том народу урођена, њихова вера, његов породични живот, његово природно и урођено оштроумље, чини га опасним непријатељем.”

Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата, објављеној у Осијеку (Спрска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе.

Будући обрзован човек, и мада аустријски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су из реда инхибираних, што ће рећи заустављених. Таквих писама у српској групи, каже он, било је ванредно много.  Ова књига, каже аутор, може бити од корисити филолозима, књижевницима, социолозима, и на крају филозофима. У њој се може осетити како су мислили и како су се осећали српски заробљеници, заправо, српски народ током рата, јер су писма ишла, свакако, двосмерно. Заправо, ова књига врви од мноштва малих-великих животних прича и свакако  би добродошла и као лектира свима нама, а свако би било корисно и дирљиво посветити јој бар један школски час.

Занимљиво је да је целокупна  аустријска полицијска структура, била укључена у разврставање поште интернираних. У априлу 1915.  наведени старешина цензора српске групе тражи од ратног министарства да се српским заробљеницима дозволи неограничено дописивање. Јер, како каже, он познаје српску психу, и зна да је код њих најразвијенији култ породичног живота, те да су слаби на одвојеност од породице, и жуде за што чешћим писменим саобраћањем. Он каже да се преко те кореспонденције могу утврдити положаји српске војске.  Тако је и званично,  у оквиру Црвеног крста развијен систем шпијунаже помоћу преписке заробљеника и рањеника са породицама и пријатељима. Неколико служби, заправо група, систематично (како то само могу Германи, како ми волимо да кажемо), почиње своје делање.  Биле су то група за сортирање, група за имитирање и група за дешифровање.

У замршеној кореспонденцији Великог рата, српски војници и официри, каже се, ванредно су уредно писали.  На почетку опрезно,  често у шифрама, али временом су се опуштали и неретко исцрпно бележили своја страдања. Писали су  детаљно, и, о свему:  где је ко заробљен, где рањен,  где погинуо, на  ком положају је која јединица тад била, где је ко прекомандован, и сличне ствари, што се показало као одличан извор информација  аустријској  команди.

Велико је сведочанство у овим писмима. О страдању и трпљењу, о расположењу народа, о његовом осећању, о моралу и етици. Заиста, тужна, велика и непоходна казивања епохе забележена су на овим страницама. Приређивач, такође, сведочи о повезаности славенских цензора,  и о лојалносати једних  према другима. А садржина тих писама, без обзира на писменост и и материјално стање, без обзира на  друштвени положај, сведочи и о једној светлој особини наших далеких предака: пред њиховим очима живот се пројављује „као у завичају трешње“. Неупитно верују у победу.   Из сваког реда хрупи живот. Тај народ прогнан, поробљен, вешан, трвен...показује свој витализам у сваком написаном ретку. Пишу, и мисле, животно и бодро, као да се другачије и не може десити, него да преживе. Поред својих личних тегоба и недаћа, свест о Отаџбини, увек је присутна. Свакако, овај велики Кундштрасе план,  велике царевине, може се сматрати претходницом данашњих  интернет друштвених  шпијунских мрежа,  на којима остављамо и оно што се не тражи од нас. Целу личну карту, топос свих својих мисли, намера, осећања...

Међутим, ова књига и писма далеких предака, нису само, и нису никако оно што је непријатељ желео да буду: мапа пораза. Она су и више и светлије од тога.  Она су сведочанство нашег опстанка. Дух  нашег  распарчаног јединства.  (И нека се ми не секирамо, а нека се ни наши цензори превећ не радују.) У том смислу Нови Полис може бити једна таква књига. Кроз коју ће неки далеки потомци моћи осетити да су у дубокој неоколонијалној забави, мислили и писали неки људи, из различитих географских тачака... у једном другом кључу,  на фону веровања да нису сва сећања  на продају.

Томе у прилог и обавештење да је обновњено издање књиге Владислава Пандуровића, поводом стогодишњице Великог рата у, гле, комедијанта случаја, издавачјкој кући под називом Прометеј.

Ауторка је писац и уредник књижевне трибине у СКЦ Београд

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)