Мементо

“Тика-така, и тако живот прође” Слика без оца

Венац за Радослава

Весна Капор

Писала сам једну причу, дуго, у себи. У међувермену, делила сам њене фрагменте, мотиве и фабулу, са Радославом. Подупирући се штапом,  појављивао се на разним местима. Читао туђе књиге, умео да позове и каже шта мисли о прочитаном, бринуо се о Новој Зори, о Ћоровићевим сусретима... Све то и сви ми некако смо спадали у његову надлежност и били сигурни да је све у реду. 

Радослав Братић био је од оних насмејаних, озарених. Без инле, чељаде, рекла би моја мати. Ћоровићеви сусрети су задужбина Радослава Братића и Николе Асановића. Сад кад се лето стишава, и септембар наваљује, недостаје глас: „Имаш ли књигу, Капоруша? Хоћеш ли у Билећу? Не може док те муж не пусти, написмено!“ Пре две године, сећам се, лагано прелазимо билећки парк. Сусрети су се разиграли, учесници као што и бива расули се, и он корача, мислећи једну мисао: изаћи на гробље у Брестицу. Већ је мркло, и док чекамо свештеника, чини ми се да је негде отворена чесма, и отиче време као вода. Можда, тамо код те цркве  и нема чесме. Можда се отворила сад у мојим сећањима.

У Билећи, на Ћоровићевим сусретима, упознала сам и Мирољуба Јоковића, одмах пријатеља заувек. Мирољуба који се ових дана преселио у друго време, такође. Но, о томе неки други пут. Радослав Братић, сипао је толико светлости, осмехом и очима; била сам уверена што је дакако невезано с било чим, да су му и очи плаве, бистре, светле... Скоро, Габријела вели, није имао плаве очи, тамне очи, браон очи је имао, наш Радослав. Нисам срела писца који се толико радовао другим писцима. Људима, уопште. Купала га је некава унутрашња благодат.

Његов потоњи јавни наступ, овоземни књижевни сусрет збио се у  београдском СКЦ. Био је задовољан. Био је племенит и духовит.  Отворили смо циклус књижевних сусретања: Наши савременици, живи класици српске књижевности. Његове књиге тумачиле су,  из перспективе нове генерације критичара, младе колеге: Никола Маринковић, Сања Вуковић, Миломир Гавриловић, Немања Каровић, Павле Живковић и Дејан Војводић. Професор Јован Делић, те вечери, у свом излагању портретисао је Братића. Његову књижевност и карактер. После је Никола, од тога направио једна албум и снимак под назовом Весела дружина. Тако је било те вечери, у децембру 2015.

Радослав је био истински обрадован. „ У септембру сви идете у Билећу“, рекао нам је.  Крцкамо време, осипају се месеци. И септембар на календару, долази. У међувремену,  писала сам и даље, у себи ону причу, с почетка, некако грцаво и тешко. Безречно. Тек кад је сазрела, као горка купина, пала је на папир.  Радослав је  већ увелико лежао. Нисам успела да му је пошаљем, било ми је некако стидно, заговарати га, кад је и док је  војевао и писао, своју, велику завршну ово(све)времену причу. Доцније сам је послала  Габријели. И тако, испоставило се , да оно све што се није десило, сваки недомишљени, нестигнути догађај, остаје зa вечност приче, стога сад и исписујем ове редове.

Док смо седели у неко светло касноавгустовско преподне у кафеу Славија, рекао ми је, (јавља ми сe, ето, као опомена): Моја Капоруша, човјек је сироче тек кад изгуби мајку. Гледала сам га добар трен, под теретом очевог одласка, па смо се обоје мало лецнули, и ућутали.  Дубоко укорењени страхови, растварани животом, побеђивани и терани,да би се изронило у светле пределе, знамо, обоје, дубоко су повезани са чвориштем рођења –  стварања. Знао је Радослав, да су то исте светлости, и исти мрак. Да је свакога дана, изнова, све рођено. А да је Створитељ пројављен, у свему што се пружа кроз нас, као и у блаогдатним пределима природе. Све је и лек и отров. Он је тачно осећао да је сваки предмет, сваки догађај и ствар, увек ново извориште, свако померање нови поглед и могућност.  Природно, као и сваки стваралац, страх детињства, био је чвориште великих драма и обзорја.

И зато, Слика без Оца, јесте посвећена “свима који успјеше да искораче из страха с којим су живјели у дјетињству, ма гдје били”. Много је сложених, експлозивних питања у његовим причама, а Слика  је есенцијална мјера тог трагања. Да ли нас Створитељ види? Шта би сад рекао?  Ипак, очев (ствритељски)  шапат не престаје. Све око нас повезано је са стварањем, са очима и промишљу Створитеља.  Створитеља који се пројављује кроз зенме слике оца. Много је редова написано о његовој прози, и овом приликом ја сам само хтела, један мали додатак,  уз причу  да дометнем.

Иако, из  обзира ( које иначе много не ценим, кад су дубоке и важне ствари у питању), не прекорачих границу, и не послах наречене  редове Радославу, сад, знам,  да су у сферама, о којима покушавамо да докучимо, понешто, унутар себе, наше приче у разговору. Зато, та моја прича, Венац за Оца, јесте интимна преписка, са сопством, са својим дубоким неумиреностима, и с друге стране књижевни и стовритељски разговор са Радославом, оним великим дивним човеком, који се радовао другом човеку. Увек. Због тогa, та моја прича Венац за Оца ( имам причу за Зору), та што је пала као купина, горка, Успаванка  је за Радослава.

Невесиње, љета Господњег,  2016. 

Ауторка је писац и уредник књижевне трибине у СКЦ Београд

Извор: Слободна Херцеговина