Блог

Под сенком полемике Милоша Црњанског и Милана Богдановића 1932.

Идеолошко читање у српској књижевности: искуства из књижевног живота (праксе)

Весна Капор

Стање на српској књижевној сцени, и данас се јасно може читати  кроз чувену полемику Милоша Црњанског са Нолитом из 1932. године, која је трајала свега десетак дана, али је показала  куда ће ићи и како ће се, на фону друштвено-историјских збивања, развијати српска књижевност.

Кроз низ примера-цртица, забележених скоро век после, а који би се могли назвати и лапсусима садашњице, кад не бисмо, већ, именованом полемиком, били опоменути на опрез, може се испратити и сагледати стање наше књижевности. 

Под књижевношћу се  не подразумева само њена уметничка садржина; то је читав систем-мрежа делатника на путу до читаоца: писац, критичар, теоретичар, историчар, издавач, штампари, новинари, јавни дебатни-трибински  посленици. Сви смо заједно на истом послу, а у светлу новог доба прилично делатно осамљени.

Цео процес везан за књигу личи на процес производње неког артикла у фабрици: више машина у одвојеним поступцима избацују на крају тражену робу, коју накнадно цела машинерија, такође, само друге врсте (продаја, маркетинг) обрађује, дорађује и  пласира у употребу. Нимало налик хуманистичким представама о стваралаштву. Вечито питање да ли је књига роба, и (или) кад она постаје таквом, оставићемо по страни и окренути се теми заједничке културне мисије везане за књижевност, а тиче се свих побројаних учесника. Примећује се (праштајте ако сам у заблуди) у мноштву и непрестаним многим књижевним догађајима и ситуацијама, како је свако заокупљен сопственим послом и улогом,  и како се мало дотичу истински све набројане стране у овом процесу.  Научници, који би требало да буду  најрелевантнији критичари, заокупљени стицањем звања, притерани сакупљањем бодова, непрестано на пројектима, делују као скупина потпуно ван целине, иако дубоко у том послу. Делује, чак, понекад како су живи писци велики терет свима. Како је свима потребна само књига-роба преко које ће свако доћи до свог циља-статуса. Од издавача преко преводилаца и критичара. 

Писац је, често, потребан и пожељан, само уколико и сам има неку друштвено-социјалну функцију  која се може уклопити у мрежу неког од система.

Српска књижевност делује час као углађена игра различитих идеолошких премиса у којој се свака страна прави као да други не постоје, час као Карађозово позориште, а понекад звучи и као Глуво гламочко.

Пишем ове редове, из самог књижевног живота-праксе,  као писац и уредник, а повремено и као тумач неког дела.

Искуство из праксе  показује да идеолошко читање не обухвата само теоријски принцип, већ се распростире и на све сегменте везане за књижевни живот.

Као прву цртицу, прилажем следећу причу.  Пре неколико година, на вест да ћу приредити вече Мирославу Тохољу, млади колега који је уређивао један важан програм у Београду, а доцније награђен стипендијом у иностранству, питао је са дозом ироније, да ли ћу стварно правити вече “том човеку”.  Више пута, са неверицом великог зналца.  На питање да ли је читао нешто од поменутог писца, наравно одговор је био не.

Исказ је, разуме се, заснован на пишчевом ванкњижевном животу и послениковом, такође, ванкњижевном идеолошком опредељењу. Дакле, читав наш књижевни живот дубоко је у мрежи идеолошког читања и подлеже предрасудама без покрића. 

Следећа  слика: младе професорке књижевности жале се како су деца „кичаста и без укуса“, и како их гуше  Дучићевом и Десанкином патетиком. Све ово може бити испричано на ниову доскочице, али заправо показује неке симптоме дубоког друштвеног  поремећаја. Ти људи дошли су са катедре за српску књижевност, побогу, и зар не би требало да су чувари језика и културне баштине, зар не би  требало да разумеју дубоко различите књижевне изразе, епохе и стилове, да разумеју смисао утемељења и духа сопственог идентитета?  Потом често се чује: не читамо домаће ауторе, али обавезно ће навести неколико имена тзв. региона.

То су углавном млади људи  блиски  по укусу и схватањима, постмодернизму, али како је могуће онда, да  не разумеју и не знају  шта је писао М. Тохољ?

Такође познајем особу која је писала Министарству са молбом да се епске песме избаце из градива и лектире, јер су  крволочне и фрустрирају децу; истовремено, њена деца су играла најагресивније игрице на мрежи. Притом, та особа није оријентисана “регионално”, дапаче, али  би волела да, рецимо, Јерговић или Дежуловић (списак је подужи) уђу у лектиру ако је могуће (јер су тако забавни!).   

Шта се може разумети и читати кроз овакве појединачне случајеве? Да је идеолошка матрица против сопствене књижевности и наслеђа раширена и доминантна. Могуће је да део научне заједнице не стиже да примети такве ствари обузет сталним стицањем бодова и осмишљавањем тема за међународне пројекте, а део је окренут баш таквим пројектима, кроз које се, на различите начине, обесмишљава књижевна историја и традиција.

Дакле, на више нивоа се одиграва овај процес, систематично и свеобухватно.  При томе практичан део, онај видљиви (не обавезно заснован на естетском принципу), обављају медији и уредници програма. Нема никакве културне политике, или бар нема консензуса о њој. Свако има слободу да бира или одбацује, и при томе огрешења могу да буду и на потпуно несвесној равни (на нивоу личних афинитета или интереса) или пак, на смишљеној активности на трагу неке од идеологија или просто, из чистих материјалних побуда,  јер се такве услуге, често, и награђују. Тако је медијски и јавни простор прва линија деловања на јавност. Ко прође ту Сцилу и Харибду, тек после тога, често, следи истинска перцепција дела. Понекад су те прве информације  из медија оријентир и самим критичарима. Почевши од тога да је то прва информација до тога да се према томе ко организује програм, или ко прави прилоге о књизи,  многи критичари оријентишу. Важно је допрети у медије, у јавност; и на основу тога отвара се једно поље које писце може учинити носиоцима моћи (у погледу утицаја на масе, што свакако не искључује исказивање неке идеологије).

Следећа ставка су издавачи. Тамо где се не воде комерцијалним мотивом (у том смислу је број преводних наслова видно велики), онда своје ауторе бирају и препоручују према извесним идеолошким концептима.

Књижевна сцена, невезано за доминантне идеолошке струје, с друге стране, тренутно живи у неколико паралелних сфера у којима свака има свој систем, и  прва подела, данас, била би на мрежне писце и папирнате писце. На мрежама је безброј портала, удружења, клубова... Сваки од њих има своју хијерархију и теорију. Од неоавагардиста, неокомуниста, до неоромантичара и постпостмодерниста.   Многи издавачи праве фестивале и сајмове, скупове које без икакве гриже савести називају светским, европским,  или неким другим општим именом, а при томе на тим сесијама учествују само писци које сами објављују.  При свему овоме (при првом погледу на учеснике) видљиво је присутна подела на најдоминантнија идеолошка опредељења  која се поклапају са тренутним геополитичким трендовима: опредељење за тзв. европски или западни глобалистичко-либерални  модел  или национално-идентитески. Према томе се углавном и назива и  Бог у књижевној чаршији.

У школама, тумачење дела покушава да се сведе на употребљиво-идеолошко читање корисно за формирање свести, заправо књижевност се  доминантно своди на  идеолошко оруђе  помоћу кога се уносе нови модели мишљења и самим тим промена свеукупне друштвене парадигме. Препоруке за анализирање дела више немају упориште у естетско-уметничкој сфери већ су смишљено вођене више као политичко-социолошка анкета.

Ми смо колонија стране књиге, укуса, стила и идеја, одзвања кроз српску књижевност Црњанскова порука.

Опсесивна идеја новог века јесте индивидуализам и лажна побуна.  Комфор је циљ коме се тежи. Бележећи своје време, окренути сопству, писци изнова и изнова урањају у  свет као  странци, и осамљеност, тужна и дубока, карактерише њихове поетике. То је можда најдоминантнија струја у српској поезији новог века.  Скоро је један изврстан песник на мрежу поставио обавештење: не обузима ме никакав осећај припадности било каквом колективу. Овим је себе изнео на лицитацију као пожељан за можда, ипак, све,  врсте припадања.

Затим, појавио се снажан талас активистичке поезије чији аутори снажно критикују неолиберализам, а управо су корисници његових фондова. Од анархиста до младих комуниста по јавним и гласним прокламацијама, под снажним утицајима идеолошких теорија, ова групација делује веома доминантно. Ни њих, као и оног песника,  не занима никакав идентитетски моменат.

Кроз прозу се такође обрађују пожељне теме. Велики број писаца  као мантру користи  деведесете, национализам и Милошевића, неретко прилично натегнуто, површно и прозирно. Уопште пожељност и допадљивост другом доминира српском књижевношћу.

Имајући у виду вишедеценијско  комунистичко и социјалистичко форматирање свести, дакле идеолошко, многи важни писци, као и културни радници, заправо њихова имена и дела,  стигматизована на разне начине, сад, излазе у јавност као незаобилазни део националног књижевног опуса. Објављују се њихова дела, организују скупови и трибине, али медијски је то све у сенци политичких догађаја. Номинално их постављамо на место где су заслужили, ипак, ако тај процес не обухвати и школску лектиру и градиво, не само они, него целокупна национална књижевност  биће само сенка у неолобералној глобалној доминацији занимљивог и читљивог штива, чији аутори су, при стварању руковођени доминантном идејом и сном о преводу  и екранизацији дела (кад је реч о прози). Стога језик у књижевности постаје растресит и једноставан, лако преводљив. При избору тема апстрахује се припадност сопственом културном коду и језику. Имамо већ устаљене мотиве новог система вредности, препознатљиве и у најдаљој тачки цивилизације; рецимо покварен банкомат, шкрипа гума, кафа из старбакса коју неко испија, модели патика, контејнери, мобилни телефони...То се сад назива општецивилизацијским местима културолошког и егзистенцијалног препознавања, и самим тим и приповедања. Тако се између две идеолошке историјске тачке: комунизма и неолиберализма српска књижевност у светлу културне политике јавља као недефинисано подручје вредности.

Дакле, ако у школски програм не уђе књига Ратни другови С. Винавера, или нека прича Драгише Васића или Григорија Божовића, нека страница Краковљевог дневника, сав посао око објављивања томова њихових дела, биће само пуко враћање дуга историји.

Да тако тренутно и  јесте, говори  чињеница да су  у наше школе ушла активистичка књижевна удружења чији аутори и уредници су потписивачи  бесмислене Декларације о заједничком језику. Под симпатичним именима: змајчићи, крокодилчићи, биберчићи... итд... ко би уопште и посумњао да имају неку идеолошку  платформу, те слатке дечје игре.  Сходно томе, а у складу са иновацијама и трендовима у  образовном систему, делује као да се, нарочито у основним школама, дело инструментализује у потребе и спрам идеологија новог века.

Комедијант случај или нешто друго, али док на једној страни исправљамо историјске неправде, на другој се исти процес одвија пред нама, и сви смо саучесници.  Књижевност је подељена, не само на две поменуте, поново доминантне струје, него се књижевни живот одвија на безброј слојева. Скоро да је немогуће имати увид у цео спектар књижевног живота. При томе, многи од стваралаца нису заинтересовани ни за какав статус, други припадају интернационалној струји, трећи регионалној, четврти духовно-религиозној...

Националну културну политику као координатни систем, а ни као регистар  вредности, изгледа,  није могуће успоставити нити дефинисати. Од Републике Српске преко Црне Горе, широм Европе, Америке и Аустралије, где год да живимо или смо расељени, пише се и ствара на српском језику. Нажалост, све су то трзаји, расцепљене нити, укорењене у потреби за матицом која је и сама дезоријентисана и без снаге да увеже све у једно ткање. Тако је, рецимо, скоро немогуће организовати гостовање писца из било које српске тачке, у матици (и обрнуто), а да буде достојно човека, сем, наравно ако то није у складу са неким политичко-идеолошким опредељењем или личним познанством.

Управо пристигла вест да је Радомир Уљаревић добио награду у Србији као страни писац, поткрепљује потпуно бунило на књижевним координатама,  и одсуство националне културне политике и свести.

Иако ће многи, декларативно, увежбано, мада многи и невољно, посведочити  да је дело посебна целина у односу на писца и његове ставове, у пракси се мало ко придржава тог чина, о чему сведочи поменуто искуство везано за писца Тохоља. Кад би, иначе, ти млади посленици у култури спустили своје идеолошке завесе и истражили књижевне референце овог писца, немало би се изненадили колико им је поетички близак.

Међутим, у веку турбуленције, у веку површности, вођени наоко невидљивим силама, у медијима се појављују углавном гласноговрници аутошовинистичког наратива, и некако волшебно сврстани у грађанску елиту, промовишу  депласирање сопствене историје, културе и идентитета. Тако се наставља мучна прича, утврђена насловљеном полемиком у којој се згодном манипулацијом и услед компликованих сила историје, удружују леве снаге са тзв. грађанском интелигенцијом, а против једног писца који, као и у много других случајева, прецизно разумевао суштину и својим деловањем назначио оно што ће доћи. 

Наведене приче  из нашег савременог књижевног посла и живота,  довољан су пример из кога се може закључити да је  парадигма наше стварности још увек 1932. година и наша књижевност  као да је заглављена, још, увек у полемици Милоша Црњанског и Милана Богдановића.

 Црњансков текст Ми постајемо колонија стране књиге оличава цео век српске књижевности.

Стога неколико редова из Полемике кроз које је и овај  “извештај  савремености”  путовао, вреди памтити:

-О нашој књизи мало ко води бригу.  

-Ми разуме се не желимо да се оградимо кинеским зидом од страних књижевности, нити да тражимо фаворизовање сваке баналности ако је наша.

-У нашим књижарама највећи део је пореклом страна роба. Последица њене продаје није развитак наше књижевности, а ни дизање нивоа наше средине.

 -Менталитет идућег поколења, да не говоримо о садашњем, ствара се, на основу туђинске књиге, у туђинској атмосфери.  Последице тога не треба ваљда нарочито тумачити.

-У том грдном застоју наше савести за нашу књижевност, одговорност сносе у првом реду, наши књижевни кругови, наши књижевни часописи који и сами стпоје у вези са рекламом стране књиге, наше књижевне установе које су застареле, па и наша штампа која за туђе нема строгости док за нашу књигу нема места.

На колосеку ове полемике, дакле,  јасно се може оцртати и данашња ситуација и као стање и као остварена будућност, неповољна, у којој стојимо као пред свршеним чином, а опет верујући да се може преокренути бар за један подеок свест у овом колонијалном послу.

Апел против Црњанског,  упућен свим јавним радницима  У одбрану књижевног посла који потписује много имена оба доминантна тока: и грађански и и левичарски,  оставља горак укус, јер:  или одиста нису разумели  очигледност онога о чему Црњански говори, или су разумели, али схватили оно што ће доћи па су  легитиметемт дали „европским, интернационалним вредностима”, примећује проф. Мило Ломпар у књизи Црњански, биографија једног осећања.

Ова полемика је, дакле, парадигма целог века, јер се кроз њу прате многи културно-политички процеси на нашој књижевној сцени. Иако је кратко трајала, та полемика осветљава суштински проблем нашег идентитета: вечити снобизам, страх да се не испадне паланчанин  који и данас, доминантно одређују јавне координате. Уклањање трагова  колетивног и традиционалног је најпожељнији модел успеха. И у тој функцији се кроз књижевна дела и данас помера свест колектива, тако да књижевност, као и фудбал, само на супротној страни видљивости, постаје главна споредна ствар на свету.

Ни  данас, као и онда, нашим културним елитама као да није јасна тад  оцртана Црњанскова идеја: не опонашати туђе моделе, не одрицати се посебности сопственог културолошког кода, него га неговати,  модернизовати и одашиљати у свет. А пре свега сопствену јавну свест привести суштини сваке озбиљне културе: дубокој самосвојности  која баштини сопствене и општецивилизацијске темеље, што значи  не одбацујемо страно, само исказујемо оно што баштинимо: свој идентитет. За цео овај процес, потребно је да се целокупна књижевна  заједница, и шире, бринући о књижевности, брине о себи.

И траје та борба, та полемика, као суштинско питање, клатно се непрестано помера. Река речи буја.  Ипак, данас нема  Црњанског међ писцима, нема никог ко би стао сам на тргу и отписао посленицима колонијалне свести: Мени не требају ни од кога потписи, ја стојим сам за себе, у одбрани наше књижевности. Јавност нека бира. 

Савремена српска проза, Трстеник