Блог

Испод Бранкових крила

Весна Капор, Београд

Не знам да ли има везе баш  са тим што сам као дете задуго живела  по принципу дружине из логора Тепсија, на рубу Прокиног гаја,  али то осећање и потреба припадања, тај осећај заједништва, и данас ме вуче напред.Тешко је, и мора се змајски ( поготову ако имате намеру свити и породично гнездо, тад вам је заиста потребна змајска снага), али другачије не умем. Можда све то има везе и са малим станом у који су свраћали знани и незнани око бабе и прабабе, и китиле се приче као и кад су Крајишници редом обилазили Бранка у његовом престоничком стану. Углавном, хвала оном што збија облаке и грми над Грмечом, Ликом и шире,  живот је раскошно чудо, чак и кад је опште гледано,  сив. Или зелен као онај дједа Радов вук. Ипак, он је за многе ( сва срећа) још увек боје сљеза, чак и кад је мрк.

Елем, радити са људима, говоре људи, много је компликовано. Радити са уметницима, писцима, критичарима... веома је занимљиво. Некад узбудљиво. Некад напорно. Но, увек, лепо. Али није увек баш потпуно ћопићевски, онако орловски.. Понекад зна бити баш ... Ова скромна  књижевна трибина о којој се старам ( преузела термин од Гојка Ђога, хвала му), имала је разне госте. И сараднике. Хвала им, такође.

Међутим, ова мала трибина, од скора постала је логор Тепсија. Однекуд су долутали и навраћају, као у зелену долину са кућицом на дрвету, са пећином и потоком, једна Сања, један Никола, Јана,  Дејан, Павле, Миломир, Немања...пронашли су ово место, по веровању да је књижевност свет изван и изнад светова. И да је реч велика и вредна. И што је најважније, заједно се много смејемо.

Никакви пројекти, стипендије, сертификати, нису их довели нити доводе на то наше скривено Тепсија-Трибина место. Зауставили су се јер тај заједнички посао на читању, писању, окупљању публике, коначно разговорима после завршених вечери, чини да се осећамо заиста као мало друштванце  чији смисао расте кроз заједништво. Лако се договарају, лако и одлично  раде, лепо смеју. Нису грки.  Не могу да кажем, прошло је много дивног света кроз ову трибину, али први пут су се срели неки нимало сујетни, склони да поделе, да брзо ураде. Неки који припадају једни другима.

Свраћају ту још, и припадају,  и један плус један Марко, и једна Неда, и Мина, и Тамара и Милица и Јована... Неки су из Београда, неки из Билеће, неки из Чачка, неки из Крагујевца...имала сам срећу да  наиђу и да ме озаре. Међутим, оно што је важно, оно што видим кроз њих јесте неки њихов дјед Раде, стриц Николетина, учитељица Лана...  који су их одаслали у живот. Сведоче једни о другима.  Они су одабрали факултет,  и занимања од којих  јасно је, мој Бранко,  не може да се овајди. Али, они сањају! Верују да смисао није у појавном. У шљаштећем. Читају и пишу своје радове, од којих расту.

Стога, увече кад се умире приче у мом малом  приватном ћопићевском гнезду, кад ушушкам своје змајиће, признајем, искрадем се на Фејсбук, да вирнем шта раде Луња, Јованче, Стриц, Николица, Мачак... где су лутали, шта су видели. Да ли је Лијан пролазио.  Тамо, увек, неко нешто дописује, ведро, бритко. И , мада је било време да изађем испод орлових крила, да се ушанчим, будем озбиљна, мрка и прека, некако ми је, мили Бранко, лакнуло што у овом свету где дувају страшне промаје, има још оваквих.

И хвала оном што грми изнад Грмеча, и шире, Бранко мој, што их је управчио баш мени. Јер, драги Бранчило, не би вјеровао колико црних коњаника промиче, и не само ноћу, нашом јавом, не би слутио колико наваљују: Предајте се, предајте! А онај невидљиви хајдук у нама узвраћа: Не предајемо се!  И настављмо да читамо.

Драги Бранко, само да знаш, то што је остало још нешто срца у нама, и од твојих је прича. И док светом језде црни коњаници ( не бих о том да те не секирам) одабирам да ти поручим: да, ту на рубу Прокиног гаја, страшног и тајанственог, мала дружина  верујућа у дух и реч шушори и сања. Човек човеку, не мора бити вук. Чак ни зелен! И квит.

Ауторка је писац и уредник књижевне трибине у СКЦ Београд