Искре

Екологика душе

Зашто сам пријатељ Новог Полиса

Дарко Ковачевић, Суботица

Поштовани главни и одговорни уредниче друштвене мреже!

Једна давно написана научно-фантастична причица описивала је свет у којем сви праве изложбе, концерте, поје песме, драме, пројектују своје филмове, пишу и издају романе, те описује ситуацију у којој десетине уметника са нестрпљењем ишчекује долазак последњег човека који је остао – публика.

Животна средина у информацијском добу није само топос са својим климатским, предеоним, земљишним, биљним и животињским специфичностима. Наше савремено „ја“ добрим је делом уроњено у садржаје електронских медија, или сопствених инфосфера (креираним у друштвеним мрежама) одакле се храни информацијама које грубо клешу или на суптилније начине вајају наш менталитет. Другим речима, када су информације у питању, бићемо оно што једемо. Даље се обично свали кривица на неко од домаћих или страних медијских депонија естрадног смећа, због којих се стиче утисак да само паметни људи ћуте. Ова прича најчешће заврши у еху кукњаве, или пође са вапајима за старим добрим цензорско-комесарским временима, али ћемо овде, на овом месту, покушати другачије.

Протекла декада експлозије друштвених мрежа ставила је у руке сваком појединцу да буде главни и (не)одговорни уредник сопствене инфотопије, коју мање-више (не)успешно дели са другима. Неко ће рећи да је ово добро, неко да је лоше (види „Култ аматера“ Ендрјуа Кина (Andrew Keen)) - ја ћу рећи да је то задатост која намеће нове изазове и искушења. Сви смо у искушењу да уз помоћ некакве глупости или лажних информација кренемо пречицом до пет минута славе. Пред свима нама, главним и одговорним уредницима својих налога на друштвеним мрежама, изазов је да у мноштву садржаја којим смо бомбардовани успемо да проберемо оно што ће заиста унапредити квалитет живота нашег и нама најдражих и најближих душа.

Када сретнем људе са идејом и визијом да организују портал који ће баштинити логос који поштујем и језик који волим у духу критичког мишљења, где пишу људи без страха да испричају причу у коју верују или разраде идеју у тексту дужем од 140 карактера и ширем од једне интернет меме, признајем, прво што ми падне на памет јесте Дон Кихот. Са друге стране, размишљам, ако бисмо се заиста сви повели за менаџерским правилима информисања, ако бисмо сви отишли с оне стране Бернајеве Пропаганде, онда би убрзо број речи и реченица које смо способни да изговоримо и прочитамо спао на један слог – Гу!

Отуд мој мотив да учиним нешто за Нови Полис. Зато што знам да ту нема ворхоловске славе, нема плитких досетки и простаклука, нема шљаштећих геџета, нити одела од злата. Због тога и верујем у Нови Полис. Замишљам га као једну малу башту у којој расте храна за моју душу. Није ми тешко да помогнем.

...

И није ме стид да будем Санчо Панса.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)