Мементо

Попа и Михиз – стогодишњаци српске културе

Јован Крушић, Никшић

Повод да се присјетимо Васка Попе у 2022. години јесте стогодишњица његовог рођења, али у овој години личност која, такође, завређује пажњу јесте и Борислав Михајловић Михиз, критичар који је правовремено прихватио необичну поезију Васка Попе, дајући јој замајац у годинама када је Попа често био оспораван од књижевних критичара. Иначе, како је неко посвједочио, за нараштај младих пјесника из тог послијератног периода, Васка Попу, Миодрага Павловића и Борислава Пекића, Михиз је учинио је више него њихови родитељи. Заиста исти тај нови модернистички шмек који су ови пјесници и писци донијели у српску послератну епху Борислав Михајловић је унио у књижевну критику. Отуда се и његов име увијек мора спомињати приликом освртања на године новог модернизма у српској поезији.

Попине пјесме данас су подједнако драматичне, подложне коментарима, цитирању и рецитовању. Поготово се то препознаје међу савременим пјесницима који су писали, како сами истичу, под утицајем овог пјесника. Како је Михиз оцијенио Попу и Павловића и њихов улазак у српску поезију може послужити као подстицајна препорука и савременим читаоцима да се заинтересују за те бурне педесете године прошлог вијека. Михиз је истакао да су њих двојица, оно што су у свом времену били Дучић и Ракић и Црњански и Петровић. Није случајно што их критика спомиње и у својим студиозним анализама доводи у везу као представнике препорода српског модернизма. Михиз је 1955. године о њима записао да „све док буду читани везиваће их заједно ланцем истовремености њихове појаве и значаја, мада се можда никад два песника од тако различитог зрна нису заједно јавила у нашој књижевности“. Године 1952. Павловић је објавио „87 песама“ а Попа 1953. објављује збирку пјесама под називом „Кора“. Појава ових збирки врло оштро је подијелила читалачку јавност. Дух социјалистичког реализма није био присутан, па је између осталог и то једна од замјерки. Нарочито је позната критика Милана Богдановића који је пјесме Васка Попе окарактерисао као надреалистичко бунцање без смисла. Док читамо Попине пјесме из ове збрике, потврђују се Михизове ријечи, да је јасна прецизност у форми. Ако би неко покушао да једну ријеч замјени другом „сурваће се цела грађевина“. „Кора“ je освјежила српску модерну поезију, направила озбиљан заокрет, али су у тој једноставности многи проналазили простора да нападају. Танасије Младеновић пише да се „Кора“ неће допасти ни просјечном читаоцу ни књижевном критичару који од пјесме очекује да буде „схватљива и приступачна“. Милосав Мирковић је оштар у својим оцјенама гдје у наслову „Сува Кора Васка Попе“ не види заједницу осјећања, да се његовом поезијом може одушевити само пјесник.

С друге стране, велики је број оних који су стали у одрбану овог пјесника. Миодраг Кујунџић дао је низ похвала и анализа, крајње објективних, без жеље да се упусти у неаргументовану анализу. Напротив, пише како је Попа „доказао да је свака тема достојна уметникове преокупације“, а да је критика према аутору приступила „као наручилац а не као анализатор“. Зоран Мишић је стао је у одбрану и врло студиозно аргументовао стихове и оне недоумице које су се појавиле у књижевним круговима темељито разобличио. Поставља се питање шта је то у пјесмама Васка Попе проблематично? Иако препознајемо отклон од надреалистичког, присутно је ирационално. Критика се усуђеје да каже да је присутво рационаллног и ирационалног веома аутентично.

Суштински, тадашња критика је из субјективних и веома личних почетних ставова имала већ изграђену слику о томе како треба да изгледа савремена поезија и које теме треба заступати. Можда најбоље виђење и „долазак“ Попе дао је Миодраг Павловић у тексту „Од камена до света“. Павловић описује улогу и утицај који је поезија имала, да је „највише угрожена од саме себе, опсасношћу од силе вечитог обнављања“. Павловић јасно наглашава да нема репрезентнијег пјесника од Васка Попе, пјесника који је направио велики заокрет у српској поезији и дао јој живот. Неспорно се препознаје утицај надреализма и то Павловић препознаје код Попе и записује да аутор користи „елементе надреалистичке поетике али их потчињава строгој дисциплини коју намеће унапред утврђена поетска замисао“. Текст Миодрага Павловића користан је јер се детаљно приступа кључним тачкама Попиног стваралаштва. Сажетост једна је од књучних ријечи Попине поезије, али како се даље каже „само једним делом та сажетост је последица модерног стремљења, прилично универзалног ка концизном, епиграмском облику“. Попа користи све оне теме коју су карактеристичне за наше народне обичаје, али су у Попиној поезији само наговјештај. Види се да у тим мотивима немамо идиличан, реалистичан крај, већ се оставио простор да се до таквог краја дође. Павловић препознаје да реквизити, које Попа користи, немају неки посебан епитет али опет „надмашују класичне форме“. Ангдотe o Васку Попи пуне су хумора, који би често имао облик сарказма. Тако је рекао конобару који му је послужио лошу кафу: „Ако је ово кафа, ја сам Франц Кафка“. Јованка Сингер, звана Хаша, била је велика љубав овог пјесника. Њој је посветио своје пјесме. Док је Попа боловао, она је у стању умора узела таблете за спавање, како би повратила мало сна. Пробудио ју је немир болничарки, које су хтјеле да је изведу. Тада је схватила да је он отишао. Себи није могла да опрости што у тим моментима није била будна уз њега. Имао је обичај да за Нову годину и Божић купи јелку, коју није китио, већ се налазила између њихових кревета. Хаша је исту такву посадила на Попином гробу.