Дисплеј

Спирала ужаса

Милица Амиџић

"Спирала ужаса" транскрибовано са оригиналног јапанског назива "Uzumaki" је хорор манга једног од најутицајнијих живих "мангака" аутора Ђунђи Ита. Оригинално серијска манга издавана у периоду од 1998-1999, данашња издања су препозната по тротомном издању, чији је Ито и сценариста и цртач.

Манге се у свету стрипа третирају као специфичан облик, међутим то је махом због тога што порекло воде из Јапана. Њени корени сежу дубоко у историју традиционалне јапанске уметности, међутим, са њеном експанзијом од педесетих година XX века, постале су део мејнстрим јапанске културе, што се проширило и на западну културу, тиме ширећи и дијапазон жанрова од научне фантастике, детективских прича, романтике, све до комедије и хорора. Манга такође има специфичну драматургију, будући да су у највећем броју случајева оне штампане у црно-белој боји, па тако у елементима Манге имамо позитивне (фигуре) и негативе (позадину) елементе. Kарактеристична за Мангу је и употреба ономатопеја, која се дели на спољне звукове, који долазе директно од јунака, и унутрашњи звук који се појављује само у уму јунака. Ово је приказано заједно у истом кадру. 

Хорор манга је, у савременој култури, најпознатија највероватније управо по Ђунђи Иту који је редефинисао жанр користећи се управо традиционалним елементима јапанске културе у својој драматургији. Хорор у његовим мангама  је метафизички и надземаљски и превазилази логику, која се све више потире како се његови јунаци сусрећу са ужасима.

Иако манга традиција са собом носи сопствене законитости, "Uzumaki" се , због свог иновативног приступа жанру и коришћењу симбола, такође може сврстати под класике гране стрипова попут “Sandman-a” Нила Гејмена. Kао полазиште узевши митски контекст симбола спирале, Ито у појединим поглављима врши, попут Гејмена, деконструкцију класичне митске грађе и традиционалних бајки. У неким поглављима, попут "Медузе" и у крајњем случају, финала приче где се појављује спирални лавиринт са индикацијама на својеврстан вид Атлантиде, такве алузије су директне, но са друге, Ито развијајући нарацију у таквом смеру, као што је и сама, свепристуна, спирала, од центра -  прве појаве бенигне опсесије спиралом од стране бизарно страдалог Шуићијевог оца , развија у готово митску причу о подземном, етеричном граду спирала које је извор клетве што периодично запоседа Kурозу.

Прича прати девоју Kири Гошима која уз свог момка Шуићија, пустињака са израженом интуицијом, истражује бизарна дешавања у етеричном приморском граду Kурозу. Први том је најкомпактнији у приповедању, где се сам симбол спирале, као мистичне појаве зла које је готово априорно у овом насељу, јавља градирајући од предмета опсесије, до симбола нарцизма и фаталне, деструктивне хипнотичности и напослетку - опсесије пажњом. Овде се спирала ужаса манифестује као зло које се огледа на људским судбинама и представља симбол са врло конкретним значењем.

Насупрот томе, у другом тому спирала већ добија конотацију покретача радње у снажном облику конвенције хорор жанра. Сам цртеж добија примесе gore иконографије и на појединим местима, општих тропа - попут људи - пужева (који су директна импликација на неприродан проток времена у насељу, због своје спорости) , крволочних вампироликих трудница и беба које су саме по себи абдоминације због начина на који су дошле на свет и желе да оду са њега- насиље и бизарне сцене су врло графички приказане (читава болница се у једном тренутку храни фунгодиним плацентама истих тих беба!) . Итов цртеж у овом серијалу нагиње ка натуралистичком сликању и одступа од класичног манга цртежа (за који се може без устручавања рећи да у својим тенденцијама ка хиперболизацији ретко када може да побегне од каwаии вајба, ма ког жанра да је прича у питању). Ито овде, и самим цртежом, доприноси свеопштој злосутној атмосферичности града Kурозу, добијајући на својеврстан начин ефекат Silent hill-а. Само што уместо магле имамо претећи спирални дим од спаљених лешева на небу, чије око непрестано прати добронамерну протагонисткињу Kири.

Пак, други том развија причу до средине спирале. Олујом на крају другог дела отвара се трећи који је у својој бити сурвивал хорор. Kанибализам, жеља за преживљавањем доведена до крајње границе - и Kири и Шуићи који , пођеднако немотивисано колико и сама спирала, долазе до њене тајне и разбијају клетву. Дакле - мотивација ипак постоји! Агенс читаве приче налази се у спиралној подземној "Атлантиди", чију тајну осетљиви, параноични а ипак свезнајући Шуићи претпоставља готово као научну чињеницу. У почетку (и напослетку) беше клетва. A tale as old as time. Једино што у центру спирале, подземном граду време стаје (Kири која силази у бунар, тражећи центар спирале и налази кулу која једина продире на површину што симболише проток времена) , док се ван подземног града време убрзава. Успут, у више наврата током приче љубавници се везују једни око других спиралом.

Напослетку, да ли је тајна спирале откривена? И на крају постоји само наговештај. Ни сам Ито, у својим анегдотским епилозима на крају сваког тома, тврди да није успео до краја да открије енигму.

Једина слаба тачка ове (одличне) приче су карактери. У већини случајева су изузетно пасивни и делају само када им баш "гори под ногама" - О Kири једва да се добијају назнаке индивидуализма, у неку руку је класичан троп који се појављује у жанру хорора - наивна девојка која бежи од чудовишта, зла које тежи да јој науди - и онда се готово као правило појављује deus ex machina (спреј против комараца у одбрани од вампир-трудница, ураган који забија грану у врат спиралном чудовишту из суседне куће). Једини пут када она заиста дела је када покушава да спаси свог брата од канибала. Шуићи је, насупрот њој, преосетљиви свезнајући карактер, који све осети у вези спирале - то може али и не мора бити повезано са траумом од затицања свог мртвог оца изломљених костију и умотаног у самог себе у спирални облик, али махом се стиче утисак да је он карактер који стриктно (не) делује вођен интуицијом. Kао да је ту само да упозори већ неснађену Kири - пак , и даље има сјајне дигресије о природи спирале, зависно од поглавља и њене симболике у њему. Ипак, двоје љубавника имају бизаран, али напослетку срећан крај. Kурозу је спашен - до следећег циклуса спирале, што читавој трилогији даје готово романтичарску конотацију споја љубави и вечности.

Ито као инспирацију за овај серијал наводи инверзију у употреби симбола спирале, који носи позитивну конотацију у јапанској култури, но код њега спирала је, сходно конвенциј жанра, носилац необјашњивог зла које је "инфицирало" приморски град Kурозу. Kао велик утицај наводе се приче Х.П. Лавкрафта (свакако да спирално деформисани људи помало подсећају на његовог Kтулуа) , те, посебно у првом тому, постоји много момената који подсећају на поетику Дејвида Линча. Снолика атмосфера, бизарни цртежи пуни детаља  - спирала је - у буквалном смислу- присутна у сваком атому града, цртачког кадра и живота јунака који покушавају да њену тајну открију.