Досије

Партизани и четници - битка за Јутјуб

Милош Кнежевић

Кад је у питању ширење знања, оно што је јуче била библиотека, данас је интернет. Јутјуб је крцат наступима историчара од заната,[1] али пошто ђаво никад не спава, њихова излагања често постижу само то да гледаоца збуне.

Збрка у знању - метеж у вредновању

Представа о ономе што се дешавало на простору Југославије од 1941. до 1945. и нешто касније, а посебно о односу партизана и четника, најбољи је пример стално узвитланих чињеница које никако да се сместе у логичну целину. Колико год настојали да у томе препознамо неку основну линију, увек доживљавамо синдром Хазарског речника јер сваки нови излагач обавезно гледа да коренито измени перспективу и да масу раније наглашених саставница темељито изигнорише. 

Већи је проблем што и у вредносном погледу имамо стално шлајфовање. Не можемо да се одредимо према оном што је било. Недостаје нам затварање, „closer“, како то зову у психолошким приручницима. Криза идентитета, не само по овом питању, траје предуго. Она постаје мучна и заморна, наводи на резигнацију и одустајање, а то је онај духовни прелом после кога је паковање кофера, њихово тегљење на аеродром и куповина карте за „никад назад“, само пука техникалија. Не емигрира се само због пропале економије, него и онда када нестане смисла.

Ко брине о методу?

Ситуација је таква да без одговора остају и обична здраворазумска питања, а камоли неће она произашла из методолошког залеђа историјске науке. Метод је начин долажења до истине, методологија је филозофска дисциплина која га проучава и која налаже како у сазнавању треба поступати. Традиција историографије је довољно дуга да садржи многа знања и искуства у том погледу, али шта вреди неупућеноме цртати елементарне ствари, када се и студенту који је метод полагао пред неком катeдром чини да је његова правила само сањао, пошто их у ономе што би требало да је јавна научна расправа једва назире.

Овде није реч само о томе да се конкретан историчар мора држати своје струке, него  се метод види и као обавеза коју треба поштовати када се формира дискурс значајан за друштво у целини. Овако схваћене историографске норме имају димензију општекултурног добра.

Логички гледано, на почетку процеса сазнавања је историјски извор, тј. све оно што може понудити обавештење о некој прошлој делатности. На крају долази синтеза, као целовита реконструкција протеклог збивања. Важно је имати у виду да нема извора који се може користити непосредно. Сваки се мора критички обрадити. Изворе је потребно пронаћи и објавити, тј. одредити шта уопште завређује пажњу историчара. Затим ваља протумачити о чему они заправо говоре, одредити колико су аутентични (када су, због чега и од стране кога начињени, јесу ли можда фалсификат) и, што је најважније, да ли је оно што се у њима саопштава истинито. Синтеза подразумева мисаоно надопуњавање чињеница, што значи да у историјском проучавању битну улогу игра и теорија о друштву. Објашњавање наилази на велике тешкоће због научне неадекватности извора. Они углавном нису стварани за потребе науке, подложни су зубу времена и намерном уништавању, пристрасни су. Њихова критичка анализа је зато неопходна, али је повољно то што се може ослонити на низ до сада брижљиво изграђених техника. Ту је, међутим, и читав скуп помоћних историјских наука: археологија, архивистика, музеологија, нумизматика, дипломатика, палеографија (наука о старим писмима), хералдика, сфрагистика (проучава печате), историјска филологија итд.[2]

Када се једном схвати ова инфраструктура историјског знања, онда све оно што се за њега издаје, а што се према методу односи ноншалантно, једноставно жуља мозак и личи баш на оно што нико не воли – на то да га праве будалом. Ако смо свесни да је метод један, и да је стога и историја једна, одмахнућемо руком на простачке идеје о „правој истини“,  која је права само зато што нам угодно звучи, или о историчарима који „ионако сви лажу“. Знаћемо да се у давању оцена о прошлости мора бити опрезан због бројних тешкоћа, али ће нам бити јасно да постоје и начини за отклањање препрека. Указивањем на кључне тачке у искуственој евиденцији, на теоријске ставове који су служили као оријентација и представљањем основног поступка, историчар ће своје тврдње показати утемељенијим, а другом научнику дати прилику да поновљеним истраживањем потврди или оповргне добијене резултате. Наравно да у обраћању широј јавности није потребно да се овако детаљно и у развијеној форми образлажу налази, али ако се директно или индиректно демонстрира нехај према самим принципима метода, иоле културан слушалац ће тиме бити разочаран и обесиће нос.

Каубоји и Индијанци –  горак укус идеологије

Јутјуб полемика о томе ко је више ојадио Србе, четници или партизани, равногорци или комунисти, делом илуструје горе изнето. Иначе, она се води по више линија. Расправља се о злочинима, па се каже да су комунисти криви за лева скретања у току рата и за ликвидацију идеолошких противника после њега, а да су четници спроводили терор над партизанским присталицама и да су на етничкој основи затирали цивилно становништво. Дискутује се и о колаборацији. Равногорци се оптужују за сарадњу са окупатором, а комунисти за обнову југословенства, тј. за предају националних интереса у руке браће- разбраће. Спори се и око стратегије. Тврди се да су партизани, провоцирајући сукоб са Немцима и Италијанима, народ стављали на ломачу, а да су четници, заговарајући пасиван став, у најмању руку ометали борбу, ако већ нису били отворени издајници.

Светле боје „своје“ стране се истичу, док се њени мрачни тонови тек ту и тамо помену. Према другом покрету однос је већ пословично такав као да га малтене није ни било. Изузетак су само његови злочина, који се наглашавају. Наравно, предмет истраживања је увек ограничен, али овде није реч само о техничком, већ и о супстанцијалном изостављању. У крајњој линији, долази се на то да се супротном погледу на свет пориче право на постојање јер нити се он покушава довољно разумети, изнутра повезати и експлицирати, нити се на задовољавајући начин објашњава ширим довођењем у везу са спољашњим условима, а будући да се радило о крваво сукобљеним странама, јасно је да је њихова интеракција била врло снажна и толико интензивна да се ови политичко-војни покрети један без другог не могу дубље спознати.  

Прећуткивања су можда ипак очекивана када се ради о овако још увек деликатним проблемима, али оно што полемици свакако даје јаку ноту апсурда јесте отворено критиковање супарника због ненаучности, док се стручни квалитет, природно, резервише само за радове писаца из свог табора. Оваквим етикетама се међусобно часте људи који су углавном сви доктори наука и наставници на државним универзитетима. Дакле представници професија и установа које, истина, не припадају најразвијенијим друштвима, али свакако нису ни у склопу оних примитивних. То су друштва у којима историографија има дуг стаж и одређену за себе изборену аутономију.

Такође, ако се различито усмерене историјске „презентације“ са Јутјуба узму одвојено, оне изгледају импресивно. Подаци су одабрани тако да „мељу“ пажњу, а самопоуздани став говорника не оставља простор сумњи. Међутим, када се снимци ставе један уз други, када се гледају заредом, примети се како им садржај нагиње ономе чега је у друштву ионако већ превише – идеолошком иживљавању, само у академској, ученој форми.

Значај јавне памети

Претресање прошлости није једино место које се тиче свих чланова заједнице, а које трпи од мањка рационалности. Оно је само изразит случај. Па је отуда и заслужило оволику јадиковку. Слично се дешава и са неким темама које су више егзинстенцијалног карактера. Оне не спадају у домен искључиво стручног решавања. Могу се поједноставити и тако учинити предметом народног разматрања и одлучивања, али се свеједно истовремено и заплићу и редукују, само не би ли се држале што даље од разума. Примера ради, вреди се упитати када смо то у патриотској јавности имали прилику да чујемо критички говор о приватизацији НИС-а и да видимо пажљив однос према неким простим (а кључним)  дилемама у вези са тим.[3]

Боље вести

На сву срећу, друштвено-културне силе, као што се знају људима отети и заћи им за леђа, умеју – чини се исто тако саме од себе – на човеков пут набацивати и корисна средства. Тако је са школом, тако је са интернетом.

Будући да нисмо заборавили азбуку и четири рачунске операције, можемо се, неким стицајем околности, присетити и логике за четврти разред гимназије. Тамо су наведена методолошка упутства за истраживање, на малом броју страна, питким језиком. Можда је мајка родила јунака коме ће то послужити као инспирација, али и другог који ће рећи: „А што ја не бих правио ове едукационе видео-снимке и трпао их на Јутјуб, баш као што то Американци раде. Савладао сам програм“. Па ће, евентуално, да се удруже и да представе спорна места Другог светског рата у Југославији, онако како то метод заповеда. То би било добро јер се свакако већ иде напред, а за такав подухват има материјала.

Историчари са Јутјуба прво су заступали своја становишта без обазирања на другу страну. Онда су закључили да треба појачати аргументацију наглашавајући сопствену научност, што је довело до прецизнијег одређивања слабих тачака код противника. Рекли смо да се једностраности наратива увиђају тек кад се снимци ставе један уз други, али се тако образује и упоредни преглед међусобних замерки. Крајњи резултат је да дискусија избија на прави пут тек када се дохвати оно што је најбитније – историјски извори и поступци њихове обраде.

Ако се повољан тренд настави, можда ћемо коначно добити и вишеслојне интерпретације наслеђа. Начин на који прошлост функционише у садашњици такође спада у предмет научног интересовања.[4] Неки аутори кажу да се равногорцима место у култури сећања даје како би се тиме оправдао капитализам. Има оних који сматрају да је очување НОБ-а у успомени далеко лепшој од заслужене последица пропале транзиције. Невоља је у томе што оба ова тумачења воде у растварање идентита, јер чини се да промашују значења битна за слободарску традицију.

Насупрот таквим одређењима, било би интересантно испитати хипотезу по којој четници просто симболизују повратак националном, а партизани спремност на отпор у немогућим условима и размислити о томе нису ли –  у актуелном историјском тренутку –  управо то вредносне полуге које нам могу помоћи да се дохватимо неког бољег и достојнијег живота.

[1] Наводимо један избор снимака који документују оно о чему се даље пише.

https://www.youtube.com/watch?v=n7WC3kRiwyE

https://www.youtube.com/watch?v=89DQRMQBF0Y

https://www.youtube.com/watch?v=B25JU_Ta3Fw&t=3735s

https://www.youtube.com/watch?v=I4CT-wMnwKE

https://www.youtube.com/watch?v=HW257UNRhCY

https://www.youtube.com/watch?v=310QaAxsXps

https://www.youtube.com/watch?v=wUf-AJQEXq8&t=415s

[2] Квалитет о коме говоримо уочљивији је када метод историје изместимо из матичне науке и размотримо га у склопу, рецимо, социолошког приступа, где такође налази своје неоспорно место. Представљен овако, у крупним потезима и општим цртама, бива ослобођен од заплитања у појединости, те му је суштина јаснија. Војин Милић, Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. стр. 531 – 570.

[3] https://www.youtube.com/watch?v=E_bVstXHHjo&t=2841s Ово је слично као са загревањем планете. Годинама се могло приметити како са зимом нешто дебело није у реду будући да су се и у фебруару каткад знали понети кратки рукави, али о промени климе се нагађало само по неким алтернативним медијима, да би једне вечери Данијела Врањеш, у временској прогнози РТС-а, опуштено рекла како је температура која следи наредних дана резултат глобалног отопљења.

[4] Војин Милић, Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. стр. 534.