Мементо

Милетић о српским интеграцијама

Милош Кнежевић, Нови Сад

Српско уједињење је усуд и „вечно враћајућа“ тема српске политике. Штавише, има  нечег фантомског у том „пројекту”  који  се јавља па нестаје, мењајући форму. Ако се за уједињење Немачке или Италије, изведено у 19. веку, каже да је било историјски закаснело, шта рећи за српске интеграције? Потреба да се утврди ко смо и докле смо дуго стоји незадовољена. Један по један начин уједињења се испробава и одбацује, док је о жртвама овог експериментисања постало језовито и мислити. Свако велико спремање, па и друштвено – политичко, познаје кризни моменат кад се питамо о смислу оног што радимо. У пословима српског уједињења такви тренуци били су пречести. Клацкање између уже и шире заједнице (Србије и Југославије) значило је пометеност у погледу циљева, са великим људским и друштвеним губицима. Такође, постоји још једна битна упитаност у вези са српским земљама : да ли оне представљају плурализам  културних, друштвених и геополитичких облика, продуктиван са становишта развоја  или значе дробљење етничког простора на сегменте у којима је било какав озбиљнији развој немогућ?

Светозар Милетић се темом српског „полицентризма“ итекако бавио. А политика његовог времена била је слична политици какву данас знамо : странке и лидери, избори, штампа, пропаганда и агитација. Према томе, постоје два разлога да га консултујемо поводом реченог проблема,  један „технички“ и један суштински.  Први се темељи на подударности (уз нужан ниво апстраховања) између некадашњих и садашњих садржаја и форми политичког деловања, а други на претпоставци да онолики споменик (споменик Милетићу)  у центру Новог Сада није дигнут без разлога. Другачије речено :  поглед врсног посматрача који је у процесу уједињења, на његовом почетку, и сам имао значајну улогу, од несумњиве је користи за генерацију која као да је од таквих узалудности дигла руке, мада и помишља, иако у просторима друштвеног подземља и готово илегално, да српске интеграције, на неким новим основама, опет „стартује“.

Ко су Срби?

Када се каже српска друштва, онда то значи разликовање, јер није у питању један колективитет, али значи и истоврсност, јер су сва та (мање или више „заокружена“) друштва – српска. Распростирање и уређење једне заједнице, макар она била издељена и међудржавним границама, за дубинску основу има колективни идентитет њених чланова. У сукобу са конзервативцима (високим свештенством, државним службеницима, учесницима рата из 1848-е), а у складу са духом времена, милетићевци су заступали  адвокате, лекаре, новинаре, учитеље и омладину, настојећи да  у српским културним, просветним и верским установама  остваре превагу и  тако појачају утицај световњака на располагање добрима и фондовима у оквиру црквено – школске аутономије. Овакве тежње су правдане карактером Српске православне цркве за коју се тврдило да је изворно саборна, народна и демократска, а укључивале су и давање предности начелу народности у односу на начело вероисповести,  верску толеранцију, па чак и  извесну немарност према религији.[1]

Са друге стране, православље је за Милетића неизбежна одредница српства. Он за постојање једне нације - поред државне, језичке и повезаности по пореклу - значајним сматра и духовне везе. Зато Светог Саву, творца самосталне народне цркве и утемељитеља српског духовног идентитета, ставаља раме уз раме са Немањом када је реч о формирању српске народности, за коју каже да је срасла са православном вером. Када се ствар социолошки уопшти, може се рећи да се у Милетићевом спорењу са конзервативцима радило о ширењу простора за личну слободу и равноправност, одређеном померању од институционалне ка личној религиозности али и о истицању религије као основе националног  идентитета. Овде је за битан фактор националног интегрисања узета култура, и то култура у својим „духовнијим“ слојевима, различитим од оних више инструменталних и опредмећених аспеката човековог друштвеног живота као што су политичке и економске друштвене структуре, па у извесном смислу чак и сам језик.

Нацрт уједињења

Овакви подухвати морају садржавати меру објективизације и постварења како би њихово извођење уопште било могуће. Људи и њихове заједнице нису камичци у мозаику, али ниједан политичар неће направити трезвен план дејства ако их бар донекле не узима као такве. Код слагалице је могуће раздвојити принципе на основу којих се елементи склапају од самих елемената. Тако је и са пословима уједињења, како их је Милетић видео. Принципи су различита права : историјско – државно, етничко – демократско, право државног разлога и колективно право. А саставне делове чине друштва (више или мање парцијална) која је образовао српски народ : Србија, Црна Гора, српска заједница на простору јужне Угарске, српска заједница у Хрватској.

Друштвени облици, па међу њима и нација, нису химере или бесмислене датости, него, бар у својој суштини, видови удруживања које се предузима не би ли се људски живот учинио бољим. Сународници могу бити повезани на различите начине :  државно – правно, културно, економски, дипломатски, што онда значи да су и националне интеграције појам са више слојева. Према томе, интегрисање не значи обавезно померање граница, а критеријум његове ваљаности није ништа друго него квалитет живота оних који се интегришу.

Уместо становишта које би ствари учинило јаснијим често имамо лажну и „шупљу“ дилему : територије или људи. Шупља је зато што не доноси садржајно бављење ниједним од та два, а лажна из разлога што политика која пледира да буде иоле реална у рачун мора узети оба чиниоца, као и њихово стапање у трећој битној равни, у    друштвеним везама које обједињују људе са неке територије. А оне, наравно, укључује и однос према другим заједницама, друштвену релацију према ономе што је „споља“. Код Милетића је овакав став изражен и доследан, а таква је и жеља да се све земље у којима живе Срби – имајући у виду, као у некој маркетиншкој анализи,  све потенцијале и ограничења тих заједница – „употребе“ у правцу народне  добробити.

Србија, Црна Гора, Војводина, Срби у Хрватској

Из Милетићеве политичке идеологије може се извући једна социјална мапа „српског комонвелта“ : начин на који је тумачио карактер и улогу различитих српских заједница на јужнословенском простору. Због државне традиције (средњовековна држава, Карађорђево војевање, Милошева државотворност) и реалне силе коју је поседовала  (оружница српска која ће наоружати оне који се сами наоружати не могу) Србији је додељивана улога Пијемонта. Поред тога, била је препозната и као друштво у коме је могуће развијати све битне елементе либералног и демократског уређења. Овде је унутрашња слобода доведена у везу са спољашњом, и то не на начин да се зарад једне ниподаштава друга, како је то пречесто чињено и у теорији и у пракси, већ управо обрнуто : на начин да једна другу подстичу и условљавају.

Црна Гора, прозвана једином српском територијом која је остала слободна, била је симбол смисленог отпора завојевачу и залога наде у опште ослобођење Истовремено, представљала је узданицу у ситуацијама када је Србија оклевала да загази у рат против Турске и сигуран ослонац за  Милетићеве ослободилачке акције Благонаклон однос према члановима династије Петровић, упркос њиховој аутократској владавини,  сведочи о другој димензији приоритета у којој је сагледавана Црна Гора. Наиме, од Србије се захтевало да предњачи и у пословима унутрашње слободе, док је Црна Гора оцењивана пре свега са аспекта њеног доприноса у борби против страног угњетача.

Милетић је државну силу сматрао ресурсом који се не може пренебрећи, нарочито ако ће  се он - мада не нужно непосредно - ставити у службу демократије, док је демократско изјашњавање за слободан и заједнички живот подржавао разумном интерпретацијом историјског права. Идеал је била слободна и већа српска држава у историјским границама које су мање или више подударне са етничким.

Ослобођење и уједињење, па онда ни сама Србија као њихов главни фактор, нису узимани као нешто што се тиче само оних који у Србији живе. Истицано је да је Срба пречана много, да они воде рачуна о својој старој отаџбини и да су ту како би  помогли на сваки начин, а да Србија не треба да се лиши трећине Срба. Међутим, да би заиста били од помоћи, пречани су морали за себе средити прилике тамо где су живели  – у Хабсбуршкој монархији, тј. у Угарској и Хрватској. Борба за бољи положај заснивала се на историјским (привилегије добијене од аустријских царева) и демократским (бројност) али и неким  „прелазним“ (учешће у насељавању и одбрани земље) аргументима.

Најважније је било питање Српске Војводине, варирано као политичка тековина, идеја, успомена, тежња, али и као конкретно државно и правно решење.[2]  У остваривању главног задатка, добијању засебне територије, допуштани су и компромиси. Захтевана је српска држава у саставу конфедералне Аустрије или федералне Угарске, али и српској области која би била састављена од угарских жупанија заокружених по националном основу. Непризнавање Срба у Троједној краљевини, од политичког  до племенског, налазило се у служби остваривања великохрватске идеје. На овом пољу политичког деловања Милетић је доказивао националну посебност Срба у односу на Хрвате  и истицао листу захтева чије би испуњење Србима обезбедило равноправност. Истовремено, настојао је да са хрватским политичарима оствари сарадњу како би се поправила заједничка, српска и хрватска, позиција у оквиру Угарске. Као један од Срба из Војводине, „седећи на врх Балкана“, Милетић је лепо могао и умео да види сав српски свет. Било је то оно што нам данас тако много фали : разборит поглед једног борбеног духа.

[1] Садржајан и јасан преглед Милетићевог мишљења  у вези са „српским питањем“ на Балкану дат је у књизи Дејана Микавице „Политичка идеологија Светозара Милетића“ (2004, Нови Сад). Овде су, пре свега у политичкој равни, представљене српске заједнице у „региону“, њихови међусобни односи и везе са другима. Покушај актуелизовања Милетићевих схватања у највећем  делу се ослања на наведену књигу.

[2]Дејан Микавица, „Политичка идеологија Светозара Милетића“, Нови Сад, Stylos, 2004. 64.