Колонијална свијест или критика колонијализма

Дучићево „Писмо из Египта“:

Алексије Гргур

Опште мјесто говора о књижевном стваралаштву Јована Дучића представља нагласак о његовој поезији. С разлогом, ако се има у виду Дучићево мјесто и утицај на овом пољу српске литературе. Са друге стране, о Дучићевим путописима  све до осамдесетих година двадесетог вијека мало се говорило и још манје писало. Пет његових писама, први пут објављених у збирци „Градови и химере“, 1940. године, заправо представљају средишње мјесто у историји српске путописне књижевности. С тим у вези, сасвим је оправдано рећи да да његови путописи представљају централну нит оне линије која у српској књижевности  започиње са именом Љубе Ненадовића, да би врхунац свог литерарног исходишта пронашла у дјелу Милоша Црњанског. У том свјетлу посматрано, „Градови и химере“ представљају канонизацију оног мјеста на коме путовање постаје литература.

Али, шта су одлике путописне прозе Јована Дучића? Како у једном свом есеју каже Милан Кашанин – Дучић је „филозоф историје“. Отуда се чини сасвим оправдано поћи од постављања питања о томе – какав је, заправо, пјесников однос према државама и народима, људима и градовима о којима пише? Дучића не занима свакодневница. У центру његове пажње опстају народи и њихове судбине (често преломљене кроз судбину једне истакнуте личности, што пјесник веома добро користи не би ли пред читаоцем  поетизовао своју представу историје), те из овога слиједи да је његово интересовање за културу и првенствено за прошлост – резултат страсти за историјом, која се провлачи кроз цјелокупан Дучићев књижевни опус. У том кључу, значај његових путописа испољава се у два најзначајнија вида : књижевном и историјском. У првом – ова  су „Писма“ , уствари – пјесме у прози, изаткане прожимањем перцепције о епској  прошлости и , са друге стране, лиричности пјесниковог осјећања и језика, пред којима се откривају читави народи, земље и континенти. У другом – она представљају својеврсну аутентичну повест о народима и културама са којима се путописац среће. И та повест читаоцу бива представљена „сугестивно и увјерљиво“. На тај начин, ови путописи, и поред своје апстрактности и историчности – задржавају ону живост стварног догађања које се одвија пред очима читаоца. Утолико , Дучићева „Писма“ опстају као својеврсне хронике из туђине.

„Писмо из Египта“ и слика другог

„Писмо из Египта“, први пут је објављено 1940. године. Написано је скоро десет година раније, током другог Дучићевог боравка у краљевском посланству у Каиру. Исписано на нешто мање од тридесет страница и подијељено на пет поглавља, „Писмо из Египта“ започиње пјесниковим обраћањем читаоцу  са брода са кога се назиру обале Африке. На овом мјесту, потребно је истаћи јасну Дучићеву динстинкцију на три нивоа разумијевања земље у коју  долази. Његова перцепција афричког континента условљена је нечим што би се могло назвати уобичајеном европском епистемом тога времена ( а овај ће се осјећај код читаоца итекако појачати – узме ли у обзир да Дучић у Африку долази као дипломатски представник угледне европске државе). На самом почетку „Писма“, одмах након описа обала Африке које се у даљини назиру,  Дучић ће назначити правац у коме ће се кретати његова и читаочева  пажња:

„Већ сама помисао да за леђима остаје један свет , а да сад пред нама почиње други свет, јесте доживљај који омађијава. Тако исто и осећање да далеко иза нас остаде, прошле ноћи, такозвани стари свет, а да се пред нама појављује још старији и најстарији свет људски, представља за нашу памет неупоредиво збивање.“ (Дучић, 1989 : 363)

Пјесник у Африку долази са страхопоштовањем.  И то његово осјећање везано је за два момента – историју древне египатске цивилизације , и друго – свијест о томе да она, та цивилизација – колико год велика била ,  још увијек чека истраживаче који би њене истине открили испод миленијумских наслага пустињског пијеска.

Насупрот овој , стоји Дучићева представа малог човјека, египатског фелаха:

„Фелах, међутим, живи згурен над памучним пољима, у кућама саграђеним од блата, музећи свако своју биволицу; а немајући него једно годишње доба , и то лето без кише, и јесен без магле, носећи само белу кошуљу и црну сукњу. Као можда пре десет хиљада година под првим својим фараонима. Фелах се и даље сам бори и са државом и са Нилом, и са сунцем, и са нилским коњима и крокодилима, са скакавцима и скорпијама, са гусеницама и црвима, и најзад са трахмом и сушицом. Египат би по томе изгледао најцрња љага на сунцу. Ништа на земљи нема одиста сићушније, скрушеније, незнатније, невидљивије него у египатском селу његов фелах.“ (Дучић, 1989: 378)

Поставља се питање да ли оваква слика представља резултат пишчевог колонијалног односа према свакодневном животу Египта, или је она , пак, резултат нечег другог? У свом есеју Национално и европско као одраз свој/ туђ у српским путописима  , др Слободанка Пековић каже:

„Тако Дучић, који је представник земље коју је Европа увек гледала из позиције империјалистичке колонизаторске културне свести, и сам постаје културни империјалиста.“(Слика другог, 2006:186)

И ова реченица може да стоји као сасвим тачна. Ипак, дужни смо да дамо објашњење једног могућег отклона од овакве тврдње, барем када је у питању Дучићево „Писмо из Египта“. Свакако да би се трагови „колонизаторске културне свести“  могли  пронаћи и код Дучића, имамо ли у виду његову личну епистему. Такво нешто понајприје ћемо наћи у реченицама у којима се друштвени положај египатског сељака - фелаха тридесетих година двадесетог вијека  ставља у упоредни однос са актеуелним стањем унутар европских народа ( а овакав ће доживљај код читаоца умногоме употпунити Дучићева употреба културних стеротипа[1]) . Али, није нам тешко одгонетнути ни то да кривце за овакво стање египатског народа Дучић види ван Египта. Првенствено у онима који су рушили остатке египатске цивилизације и ову земљу претварали у извориште сировина (овдје је драгоцјено и пјесниково поређење пропасти  Египта под туђинском влашћу, прије свега арапском – са пропасти српске средњовјековне државе и културе, под најездом Османлија). Утолико не може бити ријечи о колонијалном приступу самог писца, који би у односу на оно што представља  цјелину и идеју Египта – имао негативан или, како сам Дучић каже – „горд“ став. Насупрот томе:

„Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи  поред мумије овог царског младића у Долини Краљева, или поред његове раскошне посмртне опреме изложене у Каиру. Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније? Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу.Мојих десет година пороживљених у Атини иу у Египту, то је златни век моје мисли... Отад сам најдубље поверовао и да Бог постоји.“ (Дучић, 1989: 374)

Већ у наредним реченицама, пјесник, насупрот поређењу актелног стања у Египту и модерним европским друштвима, ставља у упоредни однос староегипатску цивилизацију и све оне друштвене покрете који ће у ову земљу доћи након њене пропасти. Често је Дучићу спочитаван и његов однос према исламу, изнесен у писму из Египта. Међутим - иако дубоко вјерујући, Јован Дучић ће исти став заузети и према хришћанству. Ни у једном, ни у другом случају - пјесник не критикује религију као такву. На његовој мети налазе се друштвени системи који су дошли са освајачима, и који потом, бивају наметнути, ту над рушевинама старе египатске цивилизације. Љубав за историју.

Колонизатори или колонизовани

„Постоје Западњаци и постоје Оријенталци. Први владају, другма се мора владати, што обично значи да се мора окупирати њихова земља, да се њихови унутрашњи послови морају строго контролисати, да се све што имају мора ставити на располагање овој или оној западној сили.“

(Саид, 2008: 51-52)

Дучићева перцепција подвојености египатског друштва, фундирана је управо на стратешком разликовању три групације становништва у Египту са почетка тридесетих година. Са једне стране, ту је египатски фелах. Са друге – енгески бирократски апарат - чиновништо и правосуђе. Са треће – египатска аристократија турског поријекла, „чак врло поносна што није фараонског наслеђа него турског“. (Дучић, 1989: 376) Унутар оваквог односа снага, пјесник (можда сагласно свом социјалном поријеклу, и сасвим супротно свом дипломатском статусу)  стаје на страну слабијег, у овом случају – страну египатског фелаха. Овдје треба имати у види у то да он, када говори о том домицилном становништву Оријента, на њега гледа као на жртву западног колонијализма – зато и све његове мане наводи као нешто што је последица статуса жртве моћне  колонијалне политике. Отуда овакво виђење ствари стоји у потпуној сагласности са Саидовом тврдњом да „нексус знања и моћи ствара „Оријенталца“ и на неки начин га поништава као људско биће“. (Саид, 2008: 43) Само у оквиру таквог  једног европског дискурса  ријеч „Африка“ може да „најпре значи Судан или Конго, земље црнаца и зверова“. (Дучић, 1989: 364)

У овом контексту, треба посматрати и пјесниково увиђање двојаког односа Европе према Оријенту. Са једне стране, колонизатор одавде узима природне ресурсе за своју индустрију и привреду ( у крајњој линији – и за културу и политику). Са друге – на Оријенту проналази пространо тржиште за извоз сопствених  проблема. У тим околностима, траје непрестана борба за колонијалну превласт над овим простором.  Отуда Дучић каже:

„Све друге европске силе сањају како како да ову земљу покоре чим би се мало Енглеска помакла одавде. Нико се више не отима да овде прошири своју сопствену веру, него своје банке и индустрије, свој политички неморал и  економско ропство.“ (Дучић, 1989:381)

Велика кухиња случаја или потрага за смислом?

„Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту.“ 

(Дучић, 1989:374)

Своју представу о Египту, његовој прошлости, садашњости и (не)извјесној будоћности – Дучић ће преломити и запечатити описом Каира, некада престонице – а данас административног центра Египта под енглеском управом. И устину, подијељеност земље најбоље се види на примјеру овог града. Мјесто сусрета Истока и Запада, које „Египту нити шта одузима, нити шта додаје“. (Дучић, 1989: 375) Унутар таквог културног оквира, пјесник у Каиру види једно „случајно људско насеље“. (Исто, 375) Ова подвојеност и одсуство континуитета са старом цивилизацијом дати су чак и на симоличком плану – неколико километара од данашњег „звона живота“ и  “збрке какву ништа друго није у стању направити“ (Исто, 374-375) ,  стоји стари, славни, Каиро – град славних филозофа и мета освајачких похода. Данас – тек магловита успомена на некадашњу славу.

Друштвена архитектура Каира са почетка тридесетих година, последично стоји у непосредној вези са (неизбјежним) колонијалним амбицијама великих сила. Без обзира на то што представља „највећу престоницу Африке – Каиро стоји као семиосферна периферија.Имајући у виду да „свака култура почиње поделом света на унутрашњи („наш/мој“) и спољашњи (њихов) простор“ (Кошничар, 2011: 349),  овај град у очима колонијалног апарата, на културном плану,  стоји као пресјек дезорганизоване и  хаотичне другости. За путописца – он је тек једна од многобројних зона интереса великих сила. Чињеница да у Каиру не успијева кохезија двије различите културе –  за нашег пјесника стоји у узрочно - последичнхој вези са суштинтинским одсуством суверенитета. Посматрајући ствари у том свјетлу, Дучић једину наду за обнову идеје Египта  види у изградњи новог културног обрасца, који би представљао раскид континуитета са дотадашњим културним моделом. Тај нови образац има се, по Дучићу, тражити у, дубоко закопаним, ризницама историје и културе Старог Египта. У таквом поретку ствари, мисао о некадашњој величини преобразила би се у  оснивачки мит и један од носећих стубова обновљеног египатског идентитета.

Литература

1.      Гвозден, Владимир, 2005: Чинови присвајања, Од теорије ка прагматици текста, Нови Сад, Светови.
2.      Гвозден, Владимир, 2011: Српска путописна култура 1914 – 1940, Београд, Службени гласник
3.      Дучић, Јован, 1989:  Градови и химере, Београд – Сарајево, БИГЗ – Свјетлост - Просвета.
4.      Кошничар, Софија, 2011:  ,,Семиосфера“ //Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, приредили Бојана Стојановић Пантовић, Миодраг Радовић и Владимир Гвозден, Нови Сад, Академска књига, 347- 352.
5.      4.Лотман, Јуриј М. 2004а: Семиосфера, Нови Сад, Светови.
6.      5.Лотман, Јуриј М. 2004б: Култура и експлозија, Београд, Народна књига.
7.      6.Зборник радова, 2006: Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима,  ур. Миодраг Матицки, Београд, Институт за књижевност и уметност.
8.      7.Саид, Едвард 2008: Оријентализам, Београд, Бибилотека ХХ век.