Блог

Национализам и разговори о политици- до Јејтса и назад

Алексије Гргур, Гацко-Нови Сад

Прије неког времена на једном интернет порталу наишао сам на репортажу једног нашег студента који се недавно вратио са екскурзије из Велике Британије. Уз описе Лондона, Бирмингема, Ливерпула, Глазгова и осталих градова разбацаних широм Острва, у једној реченици се осврнуо и на боравак у Ирској. Не знам да ли Сјеверној или оној другој. За ову причу је и небитно, јер Ирска је Ирска. Бар нама споља. Углавном, овај студент је написао како су по доласку пред један од традиционалних ирских пабова, он и његове колеге  од водича (чију националну припадност овдје нећемо навести,  свакако стога да не бисмо изазивали сумњу да се ради о покушају упућивања на преживјелу колонијалну свијест)  добили јасно упозорење: „Са Ирцима нема разговора о политици.“ Е сад, како већина њих није знала разлоге ове својеврсне забране, а и сами припадају нарoду и сувише проказаном  да би са било ким разговарао о политици, отворило се питање шта није у реду са Ирцима и чему тако изричита забрана политичких разговара са њима? „Ирци су националисти.“- био је доста прецизан одговор водича, очигледно ненавикнутог на оваква питања. Свакако.  У пабовима увијек мора бити национализма.  Истину је говорио.               

Неколико дана послије тога,  прочитaо сам у једном од  дневних листова  вијест о годишњици смрти Вилијама Батлера Јејтса, ирског пјесника, нобеловца и у складу са уводом овог текста – ирског националисте . Зато би за причу о пабовима и национализму било добро написати по коју ријеч о њему. Поготово ако се има у виду да се прошле године навршило сто педесет година од Јејтсовог рођења.

О важности В. Б. Јејтса за Ирску најбоље говори оно It's Jeats' country,које  ћете чути од готово сваког становника Ирске, независно од тога срели га у пабу или не. Ко је заправо В. Б. Јејтс и чиме је толико задужио земљу  из које је дошао? Рођен је, 1865. године, у вријеме када је ирски покрет за независност од Уједињеног Краљевества добијао на интензитету. Управо ће везе са једним од најзначајних људи овог покрета – Џоном О Лиријем, отворити младом Јејтсу врата оних кругова окупљених око Ирског књижевног покрета, основаног неколико година раније.Утицај овог покрета на Јејтсово стваралаштво биће вишеструк. Као и сваки покрет за независност који узима маха, тако ће и овај, ирски, кренути у потрагу за историјским наслијеђем, културном традицијом и , ако је могуће,  проналажењем континуитета државности. Како је ово последње било неоствариво , из једноставног разлога што се келтска племена на  британском острву никада и нису покушавала организовати у чвршће политичко-територијалне заједнице, ирским националистима преостала је потрага за древном културом, тек назираном кроз, у последњим деценијама деветнаестог вијека још живо усмено предање,и доста магловита представа о келтској митологији, што ју је ово предање још увијек чувало.

За самог Јејтјса ово ће имати још већи значај ако би се узела у обзир његова припадност протестантској заједници. Непостајање оне чвршће везаности за поменути круг из кога је потекао (својствене ирским католицима), отвориће му поред келтске митологије  и историју Византије, а преко ње и античког свијета. Спознавање Ирске као центра древне сјеверне цивилизације  и идеја водиља читавог овог покрета – национални препород на темељима континуитета са старом ирском културом,  биће основни постулати и књижевности и политике В. Б. Јејтса. Ако се о ово двоје уопште може говорити раздвојено. Барем када је у питању овај ирски пјесник.

Али да се вратимо на почетак ове приче и на разлоге због којих није препоручљиво са Ирцима разговарати о политици. Национализам чији су симболи Белфаст, тамно пиво и Ирска републиканска армија прочуо се тек средином друге половине двадесетог вијека. Неколико деценија послије Јејтсове смрти. И смрти оне Ирске коју је он осмислио. Истина, ИРА је у различитим видовима постојала још од 1916. и , у крви угушеног „Ускршњег устанка“, али  ће на публицитету, изгубљеном након потписивања англо – ирског споразума 1922. године, како у самој Британији, тако и у остатку свијета (а на овом је мјесту помињање „остатка свијета“ свакако значајно) – поново добити тек негдје крајем шездесетих година. Овоме ће уз британску медијску блокаду, разлог у највећој мјери лежати у разједињености саме организације на неколико фракција, што ће довести до прве велике подјеле унутар ИРА већ  1923. године. Ова ће година за ирски национални покрет бити значајна из још једног разлога. Наиме, те 1923., Вилијам Батлер Јејтс , један од најутицајнијих протагониста овог  покрета, добија Нобелову награду за књижевност. У исто вријеме, бива изабран за сенатора. И можда ће управо на  том сенаторском мјесту доћи до оног размимоилажења Јејтса, ирског националисте и оног другог, видљивијег у самој његовој поезији који ће већ на самом почетку своје пјесничке каријере објавити смрт поезије, барем онакве каквом су је знали до краја деветнаестог вијека

Мртве су шуме Аркадије,

Изгубила се стара радост.

Јејтс у то вријеме постаје онај чудни националиста који је у сукобу, колико са Британском Царством под којим се Ирска налазила већ седам стотина година, толико и са оним уским национализмом  - чије је протагонисте  најлакше пронаћи међу ликовима Џојсовог „Уликса“ –   национализма затвореног као и сваки који је настајао у сличном амбијенту, а  у Ирској  додатно ојачаног и  ригидношћу католичке цркве. И управо између та два пола налазимо  пјесника коме је пошло за руком да ирски национализам изведе из пабова, а кога је истовремено могуће видјети како са цинизмом, својственим неоплатонистима што су спознали смјер кретања историје – жури на погреб неког од „отаца нације“. У којој смо мјери  ми у стању да разликујемо Јејтсов, са једне, и национализам пабова, са друге стране - биће важно одређење за наше властите разговоре о политици. Ако не са Ирцима, оно барем са самим собом. Уосталом, биће и да екскурзије које код нас долазе добијају препоруку сличну оној са почетка текста. Под условом да још  увијек долазе. 

Нису ли се, има томе неколико година, управо ирски новинари након утакмице њихове фудбалске репрезентације  са репрезентацијом Србије жалили да им Београд изгледа као ратна зона!? Онда наши таблоиди узврате  баражном артиљеријом по Белфасту, ИРА и слично... Истина је, недовољно се познајемо и са народима који су нам географски пуно ближе од Ираца, али ипак - што је превише, превише је...Признајем, тих ми је дана било најбитније да се не ухвате овог ирског пјесника,  помињања геноцидне књижевности, дефекта ирске културе. Поготово ако би се имало увиду да   познајем једну, књижевност или културу – свеједно, оптуживану за све то са истим оним аргументима, који су се и у оваквој једној (не)прилици могли предочити јавности ( с тим што су суђења тој, познатој ми, вишеструко осумњиченој књижевности, већ одавно са насловница таблоида, пресељена у судницу једног међународног кривичног трибунала ). Али,  дотле ипак нисмо дошли. Разлози за ово посустајање ми ни до дана данашњег нису познати.  Оставићемо отвореном опцију да се радило о призиву читалачке савјести... Како било, Јејтс је остао недирнут, на своју и на нашу срећу.

Но, вратимо се питању како учинити, ако већ  не да нас други разумију, а оно бар  да саслушају оно што као нација имамо да кажемо? Уколико смо ми барем дјелимично успјели да упознамо Ирску, па било то ову Јејтсову, „замишљену“, или пак ону другу, што се пред нама отворила - како би то рекао Данило Киш - „милошћу господина Џојса“, онда је у великој мјери јасно гдје треба правити мост којим се стиже до других националних култура. Ако ни за какав други, за такав један мост имамо довољно материјала. Милован Данојлић је својевремено пишући о Јејтсу, написао и то да би његове пандане у српској књижевности најприје пронашао у Јовану Дучићу и Растку Петровићу. Аристократија и митологија.  Ја бих на овом мјесту поменутој двојици додао и Милоша Црњаског и Иву Андрића. Има ту наравно још писаца, али одлучујем се за ову двојицу. Првог са Јејтсом, поред осталог, повезује Лондон, другог – Нобелова награда за књижевност.  Разлике су свакако велике, али хајде да застанемо на оној што се често назива непремостивом препреком,  језику самом.  Наиме, овдје је Јејтс у знатној почетној предности над поменутим српским писцима. Писао је језиком који ће у деценијама које су долазиле постати  најраспрострањенији језик свијета. У овој чињеници нећемо наћи трагове често помињаног компромиса постигнутог између надолазећег модернизма и В. Б. Јејтса. Дучић, Растко, Андрић и Црњански  писали су језиком нераспрострањеним даље од српског етничког простора. Језиком, који је, дакле, на том простору био једини говорни језик. Другачије нису ни могли. Опет је до нас. Нисмо довољно преводили. А ипак је требало. Да не говорим сада о томе како се на некима од најпрестижнијих западних универзитета и ових дана отварају студијиски програми који ће се бавити изучавањем  једне, нама сусједне, националне културе...

Са друге стране, није велика тајна да су полице наших амбасада на Западу дуги низ година - а овај се „дуги низ“, нажалост,  итекако односи и на године послије нестанка југословенске државне заједнице -  биле напуњене сабраним дјелима Кардеља, Доланца и сличних ликова из те плејаде, која је са српским националним идентитетом имала исто онолико везе колико и В. Б. Јејтс са британском круном. Истовремено смо од горе поменуте четворице српских писаца, барем тројицу, ако ништа друго - с времена на вријеме називали фашистима. Одатле  почињу наши проблеми. Са околином и са нама самима. Недостатак самопоштовања.  Недостаје нам снаге за нашу верзију оног It’s Yeats’ country.  Народ смо са неусаглашеном сликом прошлости. Са нагриженом духовном вертикалом.  Прво то да зацијелимо, па ћемо онда о политици.  У било које вријеме и на било ком мјесту. Укључујући ту и пабове, наравно.

Аутор је студент на Филозофском факултету у Новом Саду