Блог

Борислав Пекић у политичкој стварности Србије

Алексије Гргур, Гацко-Нови Сад

Ове, 2015. године, навршило се осамдесет пет година од рођења Борислава Пекића. У Србији, ненавикнутој на обиљежавање и за националну културу значајнијих годишњица, ова је прошло готово незапажено. Није ми намјера да у  овом тексту говорим о свему ономе што је на обиљежавању такве једне годишњице могло бити казано. Овдје ћу покушати да се осврнем на  оне последње двадесет три године, колико их је прошло од Пекићеве смрти. Говориђемо о данашњој Србији и настојати да одговоримо на питање да ли је српском друштву потребан Борислав Пекић. Ако јесте, покушађемо да објаснимо због чега. Уколико није – нећемо покушавати ништа.

Борислав Пекић је са животне позорнице отишао 1992. године, у вријеме трагичног расплета југословенске драме, расплета који је потврђивао Пекићеву тезу о непостојању линеарног времена. Све што се у годинама које су претходиле дешавало говорило је о исправности његовог става о цикличном току историје. Све то Пекић је већ једном доживљавао. Оживљавање старих национализама,  корумпираност политичке и дезорјентисаност интелектуалне елите… Пекић је запамтио 1941. Учествовао је у нечему  што би се дало назвати цетињским одјеком београдског 27. марта. И први пут доживио полицијску тортуру (Пекић ће, с обзиром на своја каснија искуства са полицијом, рећи како од тог тренутка почиње његов лични циклични ток историје). Као једанаестогодишњак увучен је у ковитлац историје.  Тренутна свијест о значењу онога што се око њега дешава овдје није од пресудног знацаја. Она ће доћи касније.

Читајући Пекићеве интервјуе  из последњих година његовог живота , немогуђе је а не примјетити колико ће године које су услиједиле дати за право ономе што је говорио. Борислав Пекић ушао је у политику крајем 1989. године, у предвечерје вишестраначја у државној заједници на издисају (у вријеме свог оснивања, децембра 1989. године, Демократска странка била је илегална организација).  Улазак у политику схватио је као наставак борбе коју је цијелог свог живота водио. Унио је своје искуство писца и противника режима, искуство југословенских затвора и британског парламента. Борислав Пекић је читавог живота проучавао историју и посматрао политику.  У књижевност је  ушао утолико уколико је она била бијег од стварности. Одлазак у Лондон био је исто то. Бјежао је од политике, она га је проналазила. Пекић није  политичар. Није ни писац у политици.Он је у политику  ушао као жртва политичког прогона.

Пекиђ је, говорећи о изазовима, пред којима се на новом историјском раскршћу нашао његов  народ,  истицао  да је духовна обнова неопходан предуслов опстанка националне идеје. Овај процес би се, по Пекиђу, одвијао паралелно, на двјема трачницама. Националном и демократском развоју.  Данас, са ове временске дистанце посматрајући, оно сто је Пекиђ писао и говорио још увијек изгледа тешко достижним. Национално питање остало је отворено, с изузетком рубних крајева Српства, гдје је доживјело трагично разрјешење  (Хрватска и  Косово), тако да су данашњи рубни крајеви  значајно ближе центру него у вријеме Пекићевог одласка. Србија се није далеко одмакла од оног мјеста на коме ју је, 1992, оставио Борислав Пекић.  Напротив, послије кратког излета у демократију, земља је доживјела суноврат и повратак у претполитичко стање. Безнађе и апатија чине се још дубљим него онда. Друштво није изградило демократске институције, а национални интерес је озлоглашен.

Пекић је 1991. упозоравао на отворени проблем са албанском националном мањином на Косову и Метохији и предлагао дијалог са њеним представницима. Та идеја је од политичке елите у Србији одбачена и презрена, да би данас та, углавном,  иста политичка елита - јер до неких се преговора ипак дошло, уз отежавајућу околност да је на Косову дошло да замјене улога и да је проблем поодавно интернационализован, на нашу штету - прихватала и оно што се до прије коју годину чинило незамисливим, успут то представљајући као компропис двају заинтересованих страна. Компромис сам по себи није нешто проблематично. Све у политици је компромис, говорио је Пекић 1991. Компромис је, по њему, “друга реч за владавину права и правде”. “ Компромис, међутим, не значи одустајање или чак издају својих ставова, већ настојање да се они с неким туђим измире до мере обостране користи”.(1)

Сартр је интелектуалца дефинисао као савјест друства. Интелектуалац је тај који има способност да предвиђа и промишља догађаје. Укупно стање друштва могуће је мјерити на основу умних и моралних својстава његове интелектуалне елите. Интелектуалац је тај који мјери дубину понора у коме се једно друштво нашло. Унутар српског друштва, Борислав Пекић  је био тај који  је освјетљавао дно понора у коме смо обитавали. Национална обнова је за њега представљала почетак градње идентитета на ископаним, па урушеним темељима. Суштинска промјена. Мијењање стварности, а не пропаганде.

Овакви ставови на својој актуелности нису изгубили ни до дана данашњег. Напротив, за ових нешто мање од двије и по деценије Србији се издешавало све оно пред чим је Пекић страховао.  Политичка стварност слична је оној од прије двадесет пет година, демократске промјене свеле су се на промјену политичког система, не и политичке елите… Питање националног консенузаса данас се представља ретроградним обликом колективне свијести, а Народна скупштина локалним пазариштем, претвореним у лоше осмишљен ријалити програм, налик на пародију Годарове идеје о “реалном филму”. Друштвену сцену додатно компликује и феномен непознат политичкој пракси демократизованих друштава – повлашћена (или омиљена, како год) опозиција - опозиција  bona fide, како би то рекао Пекић. Укратко, ситуација иста као и прије 25 година, само мало лошија…

На овом мјесту се питање с почетка текста претвара у: ”шта би у оваквом једном друштву радио Борислав Пекић?” Једини могући одговор је да би Пекић представљао моралну и интелектуалну парадигму критичке свијести друштва. Као и онда када је обнављао Демократску странку. Ревитализовао би идеју демократије. Покушавао да рехабилитује  српско грађанско друштво. Настојао да спријечи тривијализацију највиших националних начела. Подсјетио на ријечи Љубе Давидовића да “србује само онај ко паметно србује”. Уводио добре узусе у политички живот.  Отворено говорио о проблемима са којима се друштво суочава. Објашњавао Србима да се Српство и демократија међусобно не потиру. И тада би, вјероватно, као и онда остало питање да ли би га Србија схватила…

Могуће је да би прошао још горе него у комунизму. Четрдесет осме су га хапсили, деведесет прве  пребијали, данас би га вјероватно развлачили по таблоидима - што би, само по себи, било довољан показатељ да нисмо далеко одмакли од онда… Ипак, све ово су претпоставке. Једино што је јасно јесте позиција коју би Пекић заузимао у данашњем српском друштву (уз малу ограду, стога што нам није могуће знати да ли би Пекић себи дозволио да уз овакво једно друштво стави атрибут “српско”). Он је већ до пунољетства направио све своје изборе. Остало је било на историји. Она је та која је својим цикличним токовима одредила да се могућности избора овдје много не мијењају: ни за Пекићевог земаљског  живота, ни до дана данашњег. Све што је касније долазило - Пекића је само утврђивало.

Пекићева позиција у српском друштву је, како видимо, неупитна. Упитан је његов статус. Борислав Пекић свакако не би био потребан власти. Опозицији такође (вјероватно стога што би Пекићева појава нарушавала опозиционо начело bona fide). Борислав Пекић овдје је потребан једино друштву. Да буде његова савјест. И ту је добродошао. Као писац и политички невољник. Пекићеву књижевност безвременом је учинио он сам. За безвременост његових политичких ставова побринуо се историјски усуд народа коме је припадао.

Аутор је студент на Филозофском факултету у Новом Саду

(1)  Борислав Пекић, ”Златно доба дијалога”,Службени гласник, 2012.