Блог

Хероине на маргинама романа- Случај Љиљане Пекић

Филип Маринковић, Крушевац

Испричати све о најплоднијем српском писцу, Бориславу Пекићу није могуће. О њему је писано много, али срећом не и довољно. Један од свакако најутицајнијих књижевних критичара данашњице, Александар Јерков изјашњавајући се о Бориној поетици, једном приликом изнео је и своја ранија размишљања и бојазни да фантазмагорију Златно руно неће прочитати више људи од онолико колико прстију има сваки човек. Та тврдња се, упркос бројним примерима скрајнутих великих писаца и њихових дела није обистинила. Протекло је двадесет и четири године од како нас је Борин блистави ум напустио, али његова дела не губе на својој актуелности ни данас. Борислав Пекић остаје наш најмодернији писац, а множина страница које је за собом оставио откривају се још увек. У критици су прилично често заступљени нови радови о његовом стваралаштву (довољно је само погледати имена аутора који су писали о Пекићевој поетици), у повлашћеним просторима књижара можете пронаћи готово сва његова дела, а о његовој поетици на смеровима књижевности постоји посебан курс о његовом прозном стваралаштву. Како свет око књижевности уме да се огреши и буде неправедан, то заиста није мало. Пекић се, дакле, често помиње. А књижевност јесте дијалог.

Ипак, мало је речи, а могло би се много тога рећи и о Љиљани Пекић, о најзаслужнијој и најистрајнијој за његово помињање које и даље траје, упркос зрелој осмој деценији живота.Онај чувени Борин говор, на демонстрацијама '91, када је студентима поручио: Немојте гледати на сат, чини се, одлика је породице Пекић. Истрајно радити упркос свему. Бора је тако поступао целог живота, а исто се може рећи и за госпођу Љиљану. Након Борине смрти приредила је и издала у штампу, уз помоћ ћерке Александре разне пишчеве записе попут: Маргиналије и моралије, Коресподенција као живот, Живот на леду, Тамо где лозе плачу, Изабране драме, Писма из туђине, Политичке свеске, Златно доба дијалога...

Међутим, ту се прича не завршава. Чак се може казати да заправо тек почиње. 31. марта, 2006. године, чланком Пекићева писања у Лондону, Љиљана Пекић је покренула и један прави дијалог са Бориним читаоцима. У питању је сајт у форми блога, доступан под доменом www.borislavpekic.com,који посетиоцу доноси утисак непрестане ажурираности, чак и десет година након свог настанка. Само неколико дана пре писања овог текста, Љиљана Пекић је објавила део из трећег тома  Година које су појели скакавци.

На поменутом сајту између осталог доступни су одељци са Пекићевом мултимедијалном биографијом, његова политичка сагледавања, прикази целокупних дела, новости везане за живот и дело Борислава Пекића, као и све оно везано за његово име на филму, телевизији, театру и радију. Довољно је ући на сајт и пред собом имати  и Године које су појели скакавци, и Дневник Борислава Пекића,затим Дневник беснила, Интервјуе, Затворске карактеристике, Студентске демонстрације, Црноберзијанце, Једну младост, Градитеље, Историјски роман, Одговорност, Политичке свеске, Дневник 1970, али и  Мисли Златно руно, Нови Јерусалим,  Икар Губелкијан, Време речи...

На блогу се налази и мноштво Пекићевих есеја, а само сагледавање њихових наслова истиче утисак да је Пекић у свему умео да спозна све, и да то напише и остави за собом, тако да и данас нема читаоца који са собом носи цео Пекићев опус. Да такав чин постане стварност, сваким новим преписаним списом, сваким новим интервјуом у коме никада нема говора о њој, већ је увек посвећен Бори, сваком новом претрагом по хрпама папира у којим се увек труди да пронађе нешто скривено и ново, сваком новом преслушаном траком на којој говори Борислав- труд је управо Љиљане Пекић. И то на који начин!

Нескромно жртвујући себе, а најскромније говорећи о тим заиста енормним личним подвизима. Подсетићу само на један њен одговор у интервјуу за часопис Време. Питање у виду констатације је гласило: Ви сте највише допринели да Пекићева књижевна и некњижевна дела буду присутна у нашем културном животу. Љиљанин одговор био је: Не ја, него Пекић, зато што је био такав писац. Тај труд и бесконачно поштовање били су на снази и за време Бориног живота. У временима у којима хонорар смањују уколико живот постане скупљи, како јој је једном написао у писму из 1970, Љиљана, архитекта по професији, била је  та која је мислила и о материјалном зарад Бориног духовног. Иако Љиљана то оспорава, сам Борислав оставио је запис да је он у Лондону могао да пише зато што је Љиљана радила и да никада није разумео зашто се на такав потез одлучила.

Љиљана је, делећи све, па и Лондон са њим, то његово  добровољно изгнанство, разумела, знајући  да је Бора заиста на трагу сваке лепоте. Љиљана његова дела није писала, али је имала ту част да сваку његову књигу са њим доживи, па су тако, по њеном сведочењу, Борини књижевни јунаци постали чланови породице Пекић. А чини се, њој је то било највеће задовољство које заслужује поштовање, јер не изаберу сви да се заљубе у памет и интелигенцију, како је она одговорила на питање о избору свог животног сапутника.

Ипак, како често Константиновићев паланачки менталитет проговори у Србији сведочи и скорашњи случај око подизања споменика Бориславу Пекићу у Београду. Наиме, о Љиљани се у одређеним круговима академске заједнице могла чути и негативна критика, у којој се Љиљани замера што се нашла на отварању споменика са неким другим лицима уместо са онима којима је Бора политички припадао, а који се, ето, нису тог споменика досетили двадесет година. Критика се свакако треба увек чути, али не треба заборавити да је та иста критичка заједница осудила Љиљанину појаву у својству супруге, а рецимо прећутно прихватила случај када су недавно поједини професори Универзитета у Новом Саду говорили не у лично, већ у име факултета којима припадају на једном политичком скупу у поменутом граду. Поручити дакле својим студентима да од њих очекујете политичке чиновнике, а не академске грађане, изгледа да је у Србији прихватљивије него подизање споменика супругу.

Ипак, хероине се не осврћу претерано на критике већ њихов племенити циљ увек преовладава. Љиљана, сигуран сам да зна да такве особе грађанима чини само описи њеног супруга: фрак, рђаве успомене, конто у банци, сенка и лажни зуби, као и да се у Србији реч и мишљење често мења. Зато се једино доследно држи дела, Пекићевих погледа на своје писање и дељење са читалачком публиком: Моје је да пишем, а они ако хоће да објаве, нека објаве. Ако неће, не морају. Љиљана је неколико пута већ указала да се претпоставка ако хоће, може врло лако претворити у потврдно хоће. Борислав Пекић је заиста свуда око нас. И тако већ годинама. Уосталом, ко би смео  хероинама рећи НЕЋУ?

Аутор је апсолвент на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)