Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Повратак Левија на место клевете

Ана Оташевић, Политика

Француски ветеран интелектуалног шоу-бизниса и ватрени заговорник војних интервенција по свету, укључујући и оне у БиХ и Србији, биће гост фестивала Белдокс у Београду са филмом о курдским борцима у Ираку.

Нови рат, нова авантура за Бернара Анрија Левија. Након Босне, Авганистана, Грузије, Либије и Украјине ево га у Ираку, међу Курдима, у филму „Пешмерга”, који ће 10. маја бити приказан на фестивалу документарног филма „Белдокс” у Београду. Организатори очекују долазак Бернара Анрија Левија на београдску премијеру (светску премијеру је имао у Кану прошле године). Не долази приватним авионом, већ му је по жељи обезбеђена карта у бизнис класи. „Филм ме је занимао али ми је још атрактивније било да га представи сам аутор. "Инсистирао сам код његовог агента у Тел Авиву Филипе Коварски и добио од ње потврду да ће доћи”, каже Младен Вушуровић, директор фестивала. „Пошто је реч о филозофу занимљиво ће бити да одговори на питање да ли у модерном времену рат може да буде део решења”, додаје Вушуровић који је Левија позвао да учествује на панелу „Креација наспрам деструкције”.

Један од најжешћих заступника бомбардовања Србије, филозоф који је Алију Изетбеговића представио свету као хероја, први пут ће боравити у Београду након кратког појављивања 2001. године на промоцији документарног филма „Босна” у биоскопу Рекс која је изазвала живе реакције. Ратови су пробудили филмске амбиције овог „ветерана интелектуалног шоу-бизниса”, како га називају његови критичари у Француској. Као и у претходном документарном филму о Либији, у коме се скромно поставио на чело борбе против диктатора који „спречава напредак демократије” и овде себе види на првим линијама борбе против Исламске државе, уз војне снаге ирачког Курдистана (пешмерга).

Док локални сниматељи ризикују живот да би ухватили кадрове који ће зауставити дах публике у Кану, Леви повремено ускочи у кадар да би показао да је заиста био ту, као у тренутку када војном заповеднику, у коме види неку врсту курдског Масуда или Изетбеговића, поручује да се чува јер је његовим војницима потребан генерал. Ситуација је озбиљна, одбрана цивилизације је у питању, али француски монден из високог друштва не заборавља на имиџ, било да су у питању париске гала вечере или ратни походи. Међу војницима у маскирним униформама појављује се у оделу скројеном по мери, са беспрекорно белом кошуљом подигнутог оковратника, стил који брижљиво негује, попут каквог Карла Лагерфелда француске интелектуалне сцене. Рат је за њега прилика за самопромоцију, терен на коме пројектује своју визију ангажованог интелектуалца. Себе замишља у улози Хемингвеја или Сартра док у једном од париских хотела са пет звездица у коме има собу када жели да се осами пише дугачке монологе за своје филмове који кипте од фраза.

Леви неће да буде само посматрач, он хоће да буде део акције, па долази наоружан дроновима који извиђају непријатељски терен. Рат је узбудљива авантура коју ће препричавати у париским салонима. Овога пута нема новинара, незгодних сведока његове борбе за „праведну ствар”, као што је то било у Грузији, када су му се на путу ка Тбилисију од снопова сена које су сељаци запалили причинила села која је спалила руска војска. У предаху борбе Леви одлази у локални туризам, где открива да је некада све било лепо, да су људи различитих вера живели заједно, да породице јеврејских трговаца нису имале проблема са муслиманским суседима, да су хришћани ту живели од памтивека. Обилази остатке јеврејских гробница, показују му мост синагоге, религиозно улази у кућу у којој је рођен један израелски министар одбране. Све то су пореметили радикални исламисти чије је упориште Мосул, „град зла” на који његови штићеници спремају напад.

У његовој идеализацији рата „наши борци” су племенити, неустрашиви ратници који окупљени око ватре певају пред сутрашњу битку и лепе младе ратнице које противницима утерују страх у кости. Појединачне судбине су ту у служби идеје о борби добра против зла, цивилизације против варварства, за човечанство, за „нашу ствар”, која је у Левијевом случају бескомпромисна одбрана западних интереса, пре свега америчких. Француски „мислилац” се одавно ставио у улогу витеза интервенционизма, политике која је довела до уништења читавих земаља, од којих је Ирак један од најтрагичнијих примера. Као што је 2001. говорио о „муњевитој победи” америчке стратегије у Авганистану и неславном дебаклу талибана, а десет година касније о „праведном рату” у Либији на који је подстицао тадашњег председника Николу Саркозија, тако се сада ставља у одбрану независног Курдистана.

У Авганистану данас већи део територије држе талибани, Либију је западна војна интервенција гурнула у хаос, а последица ових ратова је незапамћени талас миграната које данас задржавају пред вратима Европе. Отиђите у напуштена складишта у центру Београда па их питајте. У Ираку је америчка окупација и варварско понашање у злогласним затворима отворило пут Исламској држави против које се сада боре његови штићеници. Француски интелектуалац никада није довео у питање последице ове политике, напротив, све који јој се супротстављају назива фашистима и нацистима (Чомски је за њега манијакални негациониста). Рат се наставља, show must go on.

 

Извор: Политика

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari