Интервју

Разговор водио: Филип Маринковић

Поезија са очима изнутра

КОСТА КОСОВАЦ, ИНТЕРВЈУ

Kоста Kосовац рођен је 17.6.1997. године у Београду. Студира Правни факултет Универзитета у Београду, а пише интезивно поезију од пунолетства. Песме су му излазиле у дневном листу „Политика” (Kултурни додатак), „Kњижевним новинама,” дневном листу „Дан” из Црне Горе као и на многим интернет порталима и књижевним зборницима. На Фејсбуку има страницу „Kоста Kосовац Позија“ где редовно објављује своје песме. Добитник је награде „Станко Симићевић“ као најмлађи финалиста фестивала Поезије младих у Врбасу. За своју збирку поезије „Џемпери за камење“ добио је награду „Матићев шал“.

 

 

1. Дуго се полемише да ли су визуелне уметности у потпуности преузеле моћ писане речи, као и да је време књижевности прошло.  Да ли је људима постало свеједно то што се у најмањој књижари може пронаћи више вредних идејa него у историји телевизије и откуда то да су књижаре и библиотеке све празније?

 

Чуо сам податак да је најпродаванија књига прошле године на Амазону била сликовница за одрасле. Наводно у њој се налазе слике цветног врта и те слике би опуштале људе и утицале психотерапијски на њих. Дакле, сам овај податак је довољан да знамо где се тренутно налазимо. Да ли ће слика у потпуносту заменити реч? Не верујем. Али има још једна мени занимљива прича. У разговору Јеротића са Исидором Секулић, Јеротић је напоменуо да би у будућности телепатија могла да замени потребу за вербалном комуникациjом, јер би се људи могли у потпуности телепатски споразумевати. Исидора је то са презиром одбацила рекавши да је наша основна људска карактеристика говор, дакле - реч.

 

2. Како данас видиш позицију поезије у свету, хоће ли је сви писати, каква је њена будућност и шта она представља теби?

 

Неко је једном дивно рекао да поезија у књижарама стоји увек на доњим полицама не зато што она никог не занима већ зато што треба да се поклониш пре него што је узмеш. Када причамо о позицији поезије, причамо и о позицији високе уметности у свету претежно наклоњеном масовној уметности дакле забави. Истина је да ми растемо до ствари. Шта то значи? Ја сам могао пре пар година рећи: шта је то класична музика? Па мени је то скроз нешто одбојно. И у ова до баналности и штетности либерална времена неко би могао рећи па добро то је његов укус, његово мишљење. Али истина је ипак да до високе уметности ми морамо расти, дакле сазревати. И што више будемо радили на унутарњем развоју ти садржаји ће нам бити ближи, разумљивији.

 

3.  Зашто и коме пишеш?

 

Пишем јер не знам ништа друго. Јер дубоко верујем да сам за то створен. Јер пре свега имам потребу као што постоји потреба за храном. Питати некога ко тако доживљава поезију "ти и даље пишеш ?" очекујући да је то нечија пролазна фаза, исто је као и неког човека питати ти и даље пијеш воду? Дакле, пишем из потребе. А коме? Никоме. У ствари за све.

 

4.Борхес је заступао тезу да уколико од писца остане само једна песма или прича, остаје сасвим довољно. Када би морао да обришеш све своје песме, а да оставиш само једну, која би то песма била?

 

То је бар лако - Кад продајемо кућу.

 

5. Ко су твоји књижевни узори, и колико српска књижевна традиција утиче на твоје стваралаштво и шта ти представља у животу? Да ли историјско и духовно наслеђе опстаје данас?

 

Углавном сам и читао домаће песнике. Страних сам се увек прибојавао због превода. Пролазио сам фазе: Дучића, Миљковића, Цесарића па опет Дучића, Раичковића... Али више од свега у књижевности тражим сличан сензибилитет. На тој равни проналазим свог писца, свог песника. Мелодичност песме, меланхолија, сажетост у изразу, то су карактеристике мојих ствараоца.

 

6.Како би данас описао савременог човека и свет који га окружује?

 

Најкраће - превише окренут ка споља уместо ка себи. Апсолутна негација унутарњег/духовног света.

 

7.Какав је то песнички поглед на свет и која је најважнија тема о којој пишеш?

 

Унутарњи, са очима изнутра. Зато Достојевски боље познаје човека од већине психијатра. Ја сам окренут ка себи и ту фокусираност мојим бићем описујем у песми "Казна" и то јесте казна али и велика шанса, шанса да се нешто створи или бар колико толико човек упозна. Што ће му ако се у том процесу не убије, сигурно касније доста олакшати живот.

 

8.Да ли се права поезија пише само крвљу, односно колико је важно да је песник уједно и личност у својој поезији?

 

Имам велику одбојност када чујем оно лирски субјекат, ем што звучии као да сте се управо вратили са часа српског у основној школи ем што је то непотребно измештање и ограђивање аутора од оног што јесте он - његова срж .У великој мери кукавичка ствар. Важно је да је он то проживео/доживео јер једино тако се у њему могу покренути оне тектонске плоче из којих се ствара. Занимљив живот сам по себи без да је то неко истински осетио за литературу нема никакве вредности.

 

9.Шта сматраш животом-утопијом у савременом свету и да ли је утопија, макар на личном плану, данас могућа?

 

Нема утопије. Има само борбе. Живот је борба. А ви бирате да ли је то она унутарња или спољашња. Ја бих топло препоручио да пре свега водите унутарње битке. Јер и по Христу једина револуција би била она унутарња, једина вредна, једина права.

 

10.Да ли знаш све своје песме, да ли међу њима правиш одређене поделе, да ли би се неких одрекао попут Миљковића, и да ли имаш евиденцију колико их укупно има?

 

Миљковић се одрекао свега што је написао. И убрзо због тога зажалио. Сматрам да је то његово било исхитрено и да ни он сам није тако мислио. Уосталом његово психичко здравље тих дана не верујем да је било добро. Сви причају како су га убили, али он мени баш делује као човек који би могао дићи руку на себе. На крају крајева зар се човек више не сме ни самоубити а да одмах не искрсне хиљаду теорија о његовој ликвидацији?! Не одричем се ничег што сам написао, све сам то ја. Наравно не штампа се све због самог квалитета.

 

11.У односу на своју прву песму, колико мислиш да си се као песник променио? И, за крај овог интервјуа, под оном Црњансковом крилатицом да у будућност гледају и иду, сви срећнији народи,  куда даље?

 

У односу на прве песме много. Баш доста. Дакле, иако имам велику веру у Таленат (т великим словом) сигурно да је време доста допринело на сазревању мог израза. Куда даље? Као што је Мика говорио: ја не знам да возим кола али возим у песму у причу. Куда даље? У песму, у причу.

 

 

 

 Избор из поезије Косте Косовца:

 

 

 

КАЗНА

 

У средњем веку постојала је казна за убице.

Да им се за тело веже леш убијеног,

тако окренут

да са њима буде лице у лице.

 

Тако би га свугде носили

све док не полуде.

 

И баш као тај џелат,

што убијеног носи са својим телом

ко са покретним гробом.

Ја сам непрестано загледан

над собом.

 

 

 

КАД ПРОДАЈЕМО КУЋУ

 

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

У плочицама у арматури у греди.

 

У слепим зидовима где отац оседи,

кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?

 

Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,

и празну трпезарију, где сви мртви седе.

 

И стаклено око прозора што гледа на реку,

запамти кад дрво руше

тад и хлад секу.

 

И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,

ја гледам њено детињство а ти само под.

 

Кад продајемо кућу ми продајемо и улицу,

и дајемо оглас,

ко да дајемо умрлицу.

 

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

Понајмање у плочицама, арматури, греди.

 

 

 

АНА

 

Створићу те од снова и риме,

Од кишног ритма и чежње грам,

И сваког дана давати ново име,

Нико ми неће требати створићу те сам.

 

Од босих жеља и мало вина,

Од неког давног погледа,

И сви ће ме проклети што не желим сина,

И сви ће ми завидети кад ме погледа.

 

Знам смејаће се сви црногорци,

Што једино кад се син роди пију.

Кад ти будеш учила да љубиш,

Њихови ће да се бију.

 

И даћу ти да се играш у блату и не мораш да волиш цвеће,

Док други скупљају лутке, ти пењи се на дрвеће.

 

Створићу те од ових шака,

Од белих лажи и од чега се не сме.

Храбрију од свих дечака,

Нежнију и од песме.

 

 

 

ПАЖЉИВО

 

Када се са неког простора уклања верски објекат,

из поштовања он се не руши, већ размонтира.

Цигла по циглу.

 

Тако би требало и са нашим унутарњим кулама.

Пажљиво са оним

у шта смо до јуче веровали.

  

 

БЕОГРАДСКА

 

На месту где су скинхеди убили

ромског дечака

отворена је цвећара.

У којој не треба нико никад ништа да купи

нек сваки цвет буде за њега.

  

 

 

ШОЉА КАФЕ

 

Добри старци позивају вас на кафу,

ту су, ал одавно погинули у самоћи,

њихова су тела крхка,остале су само очи.

 

Зову вас  на своје застакљене  терасе,

и док чекате  да проври кафа,

тек успут, онако, кажу пар тешких речи,

попут епитафа.

 

На крају,  кад време је да се пође,

сваки од њих  по књиге иде,

Позајмљују вам разне ствари,

Само да би могли, још  једном да вас виде.