Досије

Мишљење

Трње програмерских ружа

Вукадин Орловић

Сећам се када се о програмирању причало као о професији будућности. Тада је рачунар био реткост, попут телевизора шездесетих година, а програмери су били дежурни штребери са великим ђозлуцима, много бубуљица и носили су мајице својих омиљених метал бендова. Што је бенд био металнији, то је програмер био вичнији, али и склонији етикети чудак. Програмирање је још увек професија будућности, али данас је, пре свега, in. Већ неко време се на званичним каналима прича о успешности ове индустријске гране у нас и како је сјајно бити програмер. Знамо за суперстарове попут Зукерберга, Гејтса, Џобса и Пејџа, који имају популарност холивудских звезда, али, за разлику од њих, и много већи утицај, да не кажем моћ. Такође, ближе локалу, чули смо сигурно од неког како програмер, чим се запосли, може да путује по егзотичним дестинацијама, може да купи нов аутомобил без кредита, док стан купујепо жељи без ичије помоћи. Ко живи у Србији, зна да овде нешто, напросто, не штима. Попут епских песама које величају догодовштине негдашњих јунака, поменуте гласине круже по кулоарима, изазивајући завист код једних, а наду код других. У тим роморењима, ретко се постави питање: „Ако је програмерима тако лепо, зашто сви нису програмери?“. То питање, а и његов одговор долазе касније, након фазе „ако могу они, могу и ја“. Заиста, зар не би сви волели да и њима теку мед и млеко и цветају програмерске руже? Волели би, како не би. Зато програмирањеи јесте популарно у Србији. Међутим, његошевски говорећи – чашу меда нико не попи, док је чашом жучи не загрчи, а и на ружу се мораш покоји пут набости.

Причао ми је недавно један програмер о свом покушају да објасни једном тинејџеру, назовимо га Јовица, како да уђе у свет информационих технологија (ИТ). По корацима му је изложио план, наизглед једноставан и забаван, а мали Јовица се, наравно, „примио“. Одмах је Јовица отрчао кући да план спроведе у дело. Већ је видео егзотичне дестинације, кола и стан. Имао је мотив, имао је жељу. Пар недеља касније, програмер и Јовица су се поново срели. Јовица није ништа урадио, а више није желео ни да слуша савете програмера.

Знате ли да вас програмирање нико не може научити? Све што неко може јесте да вас усмери, али учење је на вама. Штавише, 99% читавог сазнајног процеса је на вама. И таман када савладате то што сте учили, читава технологија се унапреди, или се, још простије, методологија дотадашњег рада промени. Тада поново почиње процес учења, где ће вас опет неко само усмерити, а ви засуците рукаве и хајде, Јовице, наново. У оваквим ситуацијама не помаже ни промена фирме, јер и та фирма прати технологије или има другачију методологију. Хоћу да кажем, у програмерском свету учење вам не гине. То и јесте читава поента програмирања – стално се мора учити. Чак и када сте експерт у нечему, појави се нешто ново у чесму сте тек почетник, а ваш послодавац тражи баш то ново. Тада и ви – експерт, знате исто колико и неки јуниор програмер. Тај јуниор може чак знати и више од вас, јер није „губио“ време да постане експерт. Наравно, сениор има своје искуство и друге предности над јуниором, али ако хоће да програмира, мора да загреје столицу.

Чињеница да нема програмерског леба без учења, заустави многе на њиховом походу у ИТ свет. Оне, који ту чињеницу прихвате, чекају избори свих могућих врста: Која поља и платформе одабрати, које језике и пратеће технологије учити, где се запослити, да ли остати овде или отићи из земље... То вам је попут аутомобилске индустрије, где су за стварање једног возила потребни и механичари и лимари и дизајнери екстеријера и дизајнери ентеријера и вулканизери и стаклари, па онда тест возачи и ко још све не. Наравно, пре свега тога, треба одлучити да ли је возило у настајању спортско, породично, теренац, камион, или теретно. Слично је и у ИТ индустрији – грана и подграна је небројано много. Велики избор је одлична ствар за ИТ сектор, као што је и океан одлично место за пловидбу. Мана је што се и у ИТ избору и на океану можеш лако изгубити.

Када завршите са бирањем и најзад се запослите, тада почиње реалност. Неки схвате да би хтели више пара, други то доживљавају као први корак у својој каријери, трећи се просто задовоље што су нашли посао, док четврти спознају да програмирање није за њих. Ови први, који желе новац, почну да мењају фирме у земљи, док не оду у иностранство, рачунајући да ће бити равноправни са тамошњим програмерима. Може бити, али ево још једног мита о коме би ваљало промислити. Постоји чувена виза која се, између осталог, додељује и програмерима да оду у иностранство да раде. Та виза се не додељује тек тако, већ послодавац, који жели да упосли програмере из иностранства, мора да докаже релевантном државном органу да није успео да пронађе адекватне програмере у сопственој земљи. Тактика послодавца је да домаћим програмерима, који раде за надпросечне плате, понуди плату на нивоу државног просека. Када локални програмери то одбију, послодавац има доказ да није успео да нађе програмере у матичној земљи и може да позове програмере из иностранства. Тада програмери из иностранства дођу у неку од обећаних земаља, рачунајући да ће, у најгорем случају, имати плату на нивоу државног просека, али, ипак, добију знатно мање од очекиваног. Наравно, могу се побунити, међутим, уколико им се не свиђа принцип рада, мишљење послодавца је да могу да се врате одакле су дошли. Занимљиво, зар не? И звучи много реалније него обећане куле и градови. Најновија вест је да се поменута виза укида за јуниор програмере, због бескрајног прилива ИТ стручњака сумњивог квалитета.

Програмери каријеристи иду корак по корак ка свом циљу, који се обично реализује кроз сопствени бизнис. Програмери који су задовољни што имају посао, посвећују се породици и другим интересовањима или хобијима, док програмирање постајесамо средство за живот. Најзад, они који се разочарају у програмирање, схвате да има и других сектора у Србији осим ИТ сектора. На пример, планински или бањски туризам. Истина је, пак, да је пут сваке професије релативан. Тајна успеха у свету програмера и не само програмера, јесте у љубави и посвећености послу, те константном праћењу трендова и непрестаном учењу. Тек онда се осети лепота и мирис њихових ружа.