Искре

Зашто Нови Полис заслужује да буде подржан од нас који немамо ништа до наше право да учинимо све што можемо за нашу слободу

Принципов принцип у Даниловграду

Слободан Рељић, Београд

Кад је овог 24. марта обележавана годишњица НАТО бомбардовања и док је текао отужни маскембал компрадорских политичких структура, однекуд је долетео папирини авиончић на коме бејаше записано „Не заборављамо“ и песма се зачула /Нема везе где боравим/ када ћу мршати или постити/ ал' једно не могу да заборавим/ децу ти нећу опростити/.

Деца из Данилограда која су тек годину-две старија од антицивилизацијског чина називаног „Милосрдни анђео“ су нам унела свећу у компрадорски мркли мрак. Генерација која расте! Има овај народ будућност. Упркос евроатланстким реформаторима, који су, наравно, јавили да ће да – кажњавају! Јер нечији напор да буде Човек, да се држи чојства, представља узурпацију „имовине ЈУ Гимназија ‘Петар I Петровић Његош’ Даниловград“ и  „непоштовање образовног система и образовно-васпитне установе“. Непоредак мора некако показати знаке поретка. Па било то и карикатурално.

У ствари, ове блесаве и бесловесне речи су тачне. Тачне су у свету који, у име Великог брата, одржава влада коју заболи глава кад неко и спомене реч суверенитет. Тачне су и свету које окружују државе истих таквих влада. United States of Compradoria је свет у коме је онај Андерсонов дечак који види да је цар го највећи непријатељ човечанства још од постанка света.

Овај од јавности склањани „инцидент“ подсетио ме је на један догађај који сада већ припада изузетним страницама наше историје. А у коме су главни јунаци били „малишани из сарајевске гимназије“, тако их је описао очевидац.

Ево: иако је Анексиона криза (од октобра 1908.) додатно подигла температуру болесном европском континенту, свакодневни живот у Босни и Херцеговини одржавао се мирним. Они који по логици друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компромис, јасно су показивали лојалност Цару а „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“. И црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“.

И баш том приликом дошло је до „инцидента“ који је најавио историју. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“.

Британски писац „на терену“ Миша Глени век касније уочава двострани смисао те сцене: „Ово је био први јавни протест младих интелектуалаца, иако је овај догађај био подједнако значајан и због подршке коју је анексији пружила српска елита. Припадници Младе Босне осудили су своје родитеље као сараднике које је купила колонијална власт“. Недељко Чабриновић је „био у нарочито незгодном положају јер је његов отац радио као професионални шпијун за аустроугарску полицију“.

Можда је Глени непрецизан, али било је то у земљи у којој се „знало“ да су све кафеџије обавезне да дојављују власти одмах, јутром, шта се занимљиво збивало у објектима у којима се прича најближе оном шта се мисли, а чињеница јесте да је „после много тешкоћа у животу, старом Чабриновићу пошло за руком да отовори једну мању кафану у Сарајеву“ и да је „мало-помало, стекао и известан иметак, али је, као противуслугу, локалној полицији с времена на време морао да чини извесне услуге. Неки су га чак сумњичили да је био полицијски конфидент“.

Две деценије касније, кад је његов син променио ток историје, стари Чабриновић је у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“.

Свака сличност са временом данашњим и јунацима нашег доба и њиховом будућношћу неизбежна је.  

То су чињенице живота које младог човека неповратно  терају „да спере љагу“ пред друштвом у коме је „мој род“ изнад цене моје главе. „Током испитивања после атентата, Чабриновић је открио да његова група није намеравала да се заустави код убиства Франца Фердинанда и генерала Оскара Поћорека, војног заповедника у Босни. Завереници су били осудили на смрт и митрополита Летицу и три водећа српска трговца и политичара из Сарајева“, забележио је Глени.

Посебна осетљивост младих генерација на неподношљиву неправду и сужавање слобода феномен је одавно регистрован у „цивилизацији капитализма“. Још од „Јада младог Вертера“ (1774) друштво које све процесе гледа кроз трговину и све претвара у робу, па и човека, производи „светски бол“ (Weltschmerz) због „несугласица са околним светом и грађанским поретком“. „Сувишни човек“ тада може да потоне у  „колективни осећај жалости и беспомоћности“ или да се упусти у обрачун са тим светом.

Деца из Даниловграда су глас бунтовника у дугом низу а којима је мучно да гледају како један систем и његове „домаће слуге“ један слободни народ претвара у робље а људе оставља без најелементарнијих слобода, и све у име људских права „Милосрдног анђела“. Они, та „генерација која расте“, више су од оног што кажу. Као што су била и она деца која нису хтела да послушају митрополита Летици и клекну.

Не знам шта о „деци из Даниловграда“ мисле НАТО комесари, али нешто свакако мисле. Као што је и после анексије одјелни предстојник у Земаљској влади у Сарајеву барон Колас говорио „да у званичној политици постоји страх од деце (Angst vor Kinder)“. Опсервација чиновника Великог царства била је тачна. Манифест отпора тог младог писменог света већ је могао да стане у четири стиха: /Ми знамо судбу и све што нас чека,/Но страх нам неће заледити груди,/Волови јарам трпе а не људи - /Бог је слободу дао за човјека./ (Алекса Шантић, 1907). Свако време има своју песму. Ово је дoба оцвалог рокенрола, па је добро и кад се нешто отпева: / Зашто су твоји меци/ ишли ка мојој деци/ о њима сањам и маштам/ децу не могу да праштам/.

Овај народ више ништа не очекује од генерације која „изводи реформе“. Кад би „реформатори“ једног јутра отишли са својим „пријатељима“ сви би осетили олакшање. Па и они сами. Али пошто „пријатељи“ „реформаторе“ сматрају само „корисним идиотима“ (useful idiots), тог догађаја неће бити. Нове генерације ће, као и увек у историји, морати да умарширају у јавни живот и да компрадорима и њиховим „пријатељима“ без милости рекну како нама више њихове услуге нису потребне. Тако се увек освајала слобода.

Лепо је то и јасно написано на оном папирном авиончићу који је атерирао на патос даниловградске гимназије: „Не заборављамо“ Само компрадори заборављају. Они знају и да се њима то неће заборавити. Не може. Јер после тога нестаје те заједнице.

И зато, све што дува у крила „генерације која расте“ заслужује да буде подржано од грађанина који сања о „новом полису“. То је исконски дуг. Он је у архетипу сваке људске јединке и колективној свести сваке заједнице.

И, не, не мислите како је „нови полис“ далеко, па је зато сваки рационалан отпор узалудан. Па, израчунајте колико је протекло од оног трена кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски“ и кад је „клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем“ - до дана када је на зиду у мрачној ћелији у Терезину рука једног од најчувенијих сужања праведника у прошлом веку исписала опело Царству с којим је отишло и једно доба: /Наше ће сени ходати по Бечу/лутати по двору, плашити господу./ Непуна деценија. 

Али дотад мора се чути и „наша реч“. Ако сами не бринемо како да се и она чује, други ће сигурно само бринути да се она не чује. Немајте илузија. У свету у коме живимо нико вам неће дати шансу без бескомпромисне борбе. „Цивилизација капитализма“ је, сетите се, прво исмејала витезове и фер-плеј. А онда трошила бескрајну енергију да себе представи као „људе од интегритета“. И она лицемерно проповеда мир, а признаје само отпор. Као што је говорио стари Лок: “Revolt is the right of the people”.

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)