Досије

Како нас је Адам учио да стварамо (I)

Јеромонах Игњатије Урош Ђорђевић и Луна Градиншћак

И рекох: Нећу Га више помињати, нити ћу више говорити у име Његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више.

Јеремија 20, 9.

 

            Потреба за самоостварењем и стварањем уопште је незадржив импулс наше природе. Човек као биће има своју сврху коју пројављује онда када живи свој таленат којим га је Бог својом безусловном љубављу даровао. За тај дар не би требало да постоји изговор који ће бити прекривен велом људских страхова. Већ он, управо ,,као огањ” треба да се разгорева у нама и да нас води ка остваривању наших потенцијала. Многе животне приче и данас могу да нас на то инспиришу. Једна од њих могла би да буде везана за младића Даријуса Симонса, који је од рођења био онемогућен да оствари свој сан. Наиме, рођен са свега четири прста, Даријус није употребио изговоре да свој таленат не пројави као пијаниста, чиме је чак добио шансу да засвира у Карнеги холу. Питање које, дакле, себи треба да постављамо, јесте хоће ли нас изговори у животу надвладати или ћемо се усмерити ка остваривању својих могућности. О томе нас још учи и први библијски човек, Адам.

            Опште је познато да Бог у пет дана ствара сву материјалну стварност ни из чега, а да је Адам створен шестог дана,управо од већ створене земље, као што и корен његовог имена то назначује. Адам је створен по лику Божјем. Та боголикост оличена је у слободи која га издиже изнад свега што постоји и дарује му могућност да постане бог по благодати, за разлику од Бога који је Бог по суштини. Циљ постојања Адама је било обожење, а оно је било предвиђено кроз актуализацију свих психофизичких енергија његовог  бића. Оно што је сврха постојања Адама бива сврха целокупног човечанства као његових потомака. Обожење човека као потенцијал људске природе није било могуће без Божје интервенције. А пошто је Бог постао човек, људској природи је кроз Њега дата могућност обожења. Кроз Адама, односно кроз сваког човека, и сва природа, као део њих, има приступ Божанском животу. А ево једног интересантног примера у ликовној уметности.

На своду Сикстинске капеле централна тема је Mикеланђелово стварање Aдама. Генијални Микеланђело је бојама успео да преприча тадашњи став о Адаму, а самим тим и о човеку уопште. Ова сцена је често сагледавана са освртом на Адамов пад. Бог се пропиње и сва његова снага и труд осликани су у његовој руци која ствара Адама. На земљи Адам незаинтересовано лежи, а руку коју пружа ка Богу безвољно ослања на колено. Иконографско решење ове композиције није нимало случајно. Његова нескривена лежерност пред Творцем открива његову слободу пред Њим, која нестаје после пада када он почиње усред Раја да се стиди, плаши и крије од Бога. Слобода стајања лицем у лице са Богом подсећа на речи Василија Великог о Адамовом потомку Христу и Његовом јединству са Богом Оцем: ,,...није сматрао за отмицу то што је раван теби, Богу и Оцу” (Божанствене литургије 1978: 114). И Адам као боголик, али и недовршен као биће, има за смисао да своју људску природу развије до обожења, и да напредује ,,у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Еф 4, 13). А поред могућности бескрајног развоја Адамове природе, његова боголикост види се и у томе што је и он створен као творац. Бог ствара ни из чега, а Адамово стварање је обликовање стварности из већ постојећих елемената. Све што људска рука ствара показује нам резултате ове наше боголикости. Осим што постоји очигледно обликовање материјом, речи су такође материјал креирања стварности. То имплицира да је корен креирања мисао која може бити отелотворена кроз речи, јер све што људска рука ствара, првобитно се родило као нечија мисао. Поставља се питање да ли је мисаони свет који није никада материјализован, реална стварност или пука машта.

Материју, као физичку стварност, човек доживљава на когнитивном нивоу само у оквирима својих димензија. Оно што је пре њеног почетка надилази наше категорије схватања. Све оно што је пре почетка материје, као и њена суштина, нису у потпуности јасни људском уму. Категорије које надилазе простор и време, и истовремено њихово коегзистирање са нашом реалношћу, чине стварност јединственом. Материја једним делом измиче нашим чулима. Она није доступна целом својом суштином човеку јер је он ограничен чулима. Суштина живота још више измиче нашем разумевању, јер се живот пројављује кроз неживе елементе, а није му извор у њима. Ако бисмо  постепено рашчлањивали ћелију, као основу носиоца живота, видели бисмо неживе елементе који чине живот и пројављују се као живот. Тако видимо да оно што је живо на чудесан начин учествује у животу, а опет није извор свог живота. Постоји, дакле, Извор изван постојања самих ствари. Бог који надилази наше постојање није удаљен ни простором ни временом, јер су то даљине у нашим категоријама стварности. Управо ово дозвољава уплив чуда у нашу реалност. Све око нас, као и ми сами, јесте чудо. Стварање детата у мајчиној утроби није ништа мање чудесно од стварања Адама. Али, вера је мост преко којег ми ступамо у божанску реалност и бивамо отворени за чудо. Трансцендентно и иманентно не стоје на истој равни, али су чиниоци једне стварности, те на тај начин чине недељиву целину. Мора се приметити да ову фундаменталну истину налазимо још код елејаца у њиховом схватању да је све Једно.

            Чудесност се види и у чину стварања Адама с почетка приче. Адамови потомци, који носе његову природу, као боголики и сами су творци, креатори стварности. Међутим, наше стварање је много ширег и дубљег аспекта у домену развоја наше личности, него у домену људских открића. Навикнути на чула, многе ствари које њима измичу називамо духовним, па и апстрактним. А неке од њих можемо да осетимо својим искуством. Наше око и остала чула препознају таласе само у ограниченим фреквенцијама. Све ван тога нашим чулима није доступно. Многе појаве тако нису још увек схватљиве човеку. Поставља се питање да ли је дрво које је пало у шуми, а чији пад нико није чуо, произвело звук? Човек је створен од душе и тела, и навикнут на чула, неухваљиву душу назива духовном, односно нематеријалном. А само је Бог нематеријалност. Целокупно постојање које ми препознајемо, догматски речено, припада материјалности. То значи да душа и све наше енергије припадају овом домену материјалности, али невидљивој, јер измичу нашем опажају. Ово се може разматрати и у домену физике која је дефинисала да је енергија еквивалентна материји. Као што је душа невидљива, а сазнатљива самим животом, тако и светлост измиче нашем виду уколико се не манифестује на одређене начине, попут рефлексије. Тако и гравитација која је сила, или магнетизам који је појава, нису видљиви оку, али се њихова очигледност манифестује кроз њихов утицај. Међутим, материја постоји на двојак начин. Први њен начин је интегритет – облик, а други њена пројава ка споља – енергија. Ова двојност постојања материје, а нарочито њено комуницирање непрестаним покретом, на нивоу атома, показује да и оно неживо својом динамичношћу нечему стреми. А стремљење живе природе је још смисленије усмерено.

Будући да је само Бог нематеријалан, људске енергије спадају у материјалност. Тако ћемо и мисао сврстати у ову категорију материјалности. Човеков дар да имагинацијом ствара показује огроман капацитет креирања. Све што је кроз историју створено, од пирамида до Ајфелове куле, некада се прво родило као нечија мисао. И уз помоћ вере и акције, мисао постаје реалност. Али, и без тога да се мисао оствари кроз материју, сама имагинација не би била нешто нестварно. Жеља као енергија у човеку није нереалност, већ пројава људске природе. Она се манифестује кроз имагинацију. А имагинација није нуспојава бића, него део система наше природе. Ово је показатељ да је све могуће, сагласно Христовим речима: ,,Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује” (Мк 9, 23). Мисао као реални ентитет је кључни чинилац креирања свега око нас. Христос је казао да ће човек за сваку исказану реч дати одговор пред Богом. Ова одговорност обухвата и мисао, јер чак иако не буде спроведена у дело, она и неизговорена мења стварност, пошто је део целине постојања. Једна мисао је догађај васионе и њено постојање је битно колико и речи и дела, јер она мења стварност. Као што дела и речи мењају стварност тако и мисао одјекује и има свој утицај. Јер, неизговорену мисао прати њена намера. Принцип ове ланчане међузависности креирања описан је у Старом Завету када Бог говори: ,,Тако ће бити реч моја (...) неће се вратити к мени празна“ (Ис 55, 11).

Уверење, фокус и знање чине наш мисаони систем. У доба процвата науке  термин вере је био запостављен, насупрот њеном неодвојивом јединству са знањем. Садашња експанзија друштвених наука термину вере поново даје њено место на овом пољу. Знање је доказана и усвојена истина у чију исправност смо поверовали, а вера је најприсутнија када јој претходе логички закључци. Дакле, вера и знање чине једну целину. Реч вера има исти корен са речима поверење, веран, веродостојан, верно оригиналу – што значи идентично, као и оверити – што значи потврдити. Позивајући се на један од најзначајнијих речника из пера Јулиуса Покорног, несумњиво да реч вера има исти корен, и не случајно, са латинском речју веритас, што значи истина. Вера је идентична истини, потврда истине и она уз помоћ које долазимо до натчулне истине. Тако је и наш песник Бранко Миљковић забележио да ,,истина нема своје одређено место и да је зато непоткупљива” (Миљковић 1972: 221), а Христос открива суштину истине речима „Ја сам пут и истина и живот” (Јн 14, 6). Дакле, истина је оно што јесте, зато се у старословенском и суштина називала ,,јестеством”. Но, апостол Павле каже: ,,А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јевр 11, 1). Ова парадоксалност потврђивања невидљивог је изазов који се не премошћује доказима, већ се огледа у вери као активном процесу који је увек потврда онога што ми јесмо. Због тога и Христос каже: ,,Блажени који не видеше а вероваше” (Јн 20, 29). А вера и мисао су неодвојиве једна од друге, пошто се вера манифестује кроз мисао, али и мисао кроз веру. Ово долази до изражаја у стиху „Праведник ће од вере живети” (Гал 3, 11). То се не односи само на чињеницу да ће вера бити полазиште нашег понашања и одређивати га, него да наша истинска вера, уверења, креира стварност. Уверења стичемо од детињства и она су много пута понављане мисли које смо прихватили као истините. Она су полазишта из којих сагледавамо стварност и на основу којих наша стварност бива креирана. Стога наши ставови доносе у наш живот људе и ситуације као потврде наших уверења. Отуда и она чувена реченица оца Тадеја ,,Какве су ти мисли такав ти је живот”.

 

Апостол Павле каже за Христа да је потврда Божја, ,,јер Син Божији Исус Христос (...) не постаде да и не, него у Њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у њему су дâ, и у Њему су амин” (2 Кор 2, 19-20). Ми верујемо, а Он потврђује ту веру, реализујући веру у стварност. Истинска вера, односно уверење, није усиљена мисао, већ наше стање које смо ми обликовали. Када Христу прилазе двојица слепих да га моле за исцељење, Христос им каже: ,,По вери вашој нека вам буде” (Мт 9, 29). Двојицу слепих исцељује Христос, али су они иницијатори, на чију жељу Христос каже: нека вам буде – Амин. Човек није пасивни учесник који дочекује ударце судбине и чији је крајњи домет опстанак. Човек је нешто много више, а неразумевање ових контраста долази услед непознавања шире слике воље Божје. А воља Божја ради увек у корист човека. Ми стварност око нас креирамо и мењамо тако што Бог потврђује, односно материјализује нашу веру, уверења, односно мисли. Наш дар креирања је резултат наше богосличности, а наше обожење почиње већ сада у светој литургији. На овај начин се показују као истините речи из Псалама: ,,Богови сте и синови Вишњега сви” (Пс 82, 6). 

Креирање стварности је неизбежно, јер ми нужно имамо мисли. Њима, као и речима и делима, дакле, креирамо своју реалност. Али, у изворишту овог креирања је нешто што је давно записано Јеремијиним речима, а то је ,,огањ у срцу”, односно емоција која прати одређену мисао. Остварен човек као биће је онај који је све своје енергије развио у сагласју мисли и емоција. Остаје, дакле, да овај огањ, оивичен, ,,затворен у костима”, разгори божанску енергију у нама и да од себе начинимо човека обоженог у Христу.

 

Литература:

Божанствене литургије, прев. Јустин Поповић. Београд: Манастир Ћелије, 1978.

Миљковић, Бранко. Сабрана дела, књ. 4. Ниш: Издавачка установа „Градина“,1972.